Tekst gospodina Dragoljuba Simića "Princip ili netolerancija", od 17. maja o.g. izazvao je mnoga reagovanja, uglavnom odobravanja "pouke" (kako je lepo nazvao gospodin Simjanović) od strane episkopa Atanasija vraćanjem pisma koje mu je bilo upućeno, na latinici.
Ovde nije reč o običnom građanskom bontonu, a to je gospodin Simić trebalo da razume. Naročito su bili nepotrebni neki komentari (o novcu i sl.) što je otežalo atmosferu i stvorilo razumevanje za postupke poznatog srpskog vladike koji sigurno nije imao nameru nikog olako da uvredi, već sve to ima dublji smisao. Mi, "tradicionalni Srbi" to razumemo (da tako nazovem one koji se zalažu za očuvanje vlastitog identiteta i nasleđa, što ne znači da ne poznajemo Evropu, pa i šire Zapad, i ne koristimo njihove tekovine sa univerzalnim vrednostima, a ne čekamo neki "prijem" da bismo to činili, pogotovo ne koristimo takve stavove u reklamne, ili političke svrhe). Po mom uverenju, nesporazum u vezi sa pomenutim tekstom je nastao što gospodin Simić i dr. (ima dosta i onih koji imaju identične stavove njegovim) kao da ne shvataju duboki značaj očuvanja vlastitog pisma za jedan narod, a u slučaju srpskog naroda, to je ćirilica. Tumačenja da je i latinica naše pismo (ne, mi smo samo uvek imali dobru volju da ga čak i u školama ravnomerno koristimo, kao zalog za bolji zajednički život), kao i tumačenja da latinicu treba primenjivati zbog lakšeg učenja stranih jezika (kako su još pre nekoliko decenija prosvetni radnici dobijali direktive i objašnjenja od vladajućih "struktura" da kod đaka probude veći interes za latinicu), u realnosti ne odgovara tačnosti. Druga je stvar što je cilj bio uvek isti, ali njega nisu jedino prepoznavali srpski političari, kao i mnogo puta, nekad i sad. Sada se ovakvim i sličnim akcijama pridružuju pojedine nevladine organizacije i pojedinci koji zbunjuju ovaj narod, a imaju više razumevanja za probleme drugih, pa često izgleda kao i da ne vole vlastiti narod zbog čega se nameće pitanje: zašto oni uopšte žive ovde. To što ipak žive s nama, dobro je, onda postoji šansa za bolje razumevanje.
Zato je krajnje vreme da se svi skupa "osvestimo" i čuvamo svoja dobra bez ikakvih kompleksa, a ta dobra podrazumevaju najrazličitije sfere. Da smo u tom pogledu bili mudriji i oprezniji, a kopirali stavove najrazvijenijih zemalja, ali uz objašnjenje uzroka na jedino kompetentnom mestu, u Ujedinjenim nacijama, zar bismo toliko puta, pa i danas, doživljavali sa Albancima to što nam priređuju. Kada je već reč o jeziku i pismu, pa i stavu naših političara, od kojih očekujemo da srede ovu zemlju, da pomenemo nedavnu reportažu iz Albanije, gde smo videli da srpska deca pohađaju albanske škole. Zna li to gospodin Svilanović? Principi moraju biti bilateralni, zato postoji diplomatija.
Žao mi je što je jedno tako važno pitanje, kao što je pitanje ćirilice za Srbe, napustilo kabinete i ministarstva gde spada, a to je Ministarstvo prosvete i Ministarstvo za kulturu i preselilo se u rubriku "Među nama", koja je postala pravi univerzitet za mnoga pitanja. I ne samo to, mislim da svoju građansku ulogu ova rubrika maksimalno pokriva, osluškujući glas naroda. Ne treba zaboraviti da su tamo u narodu očuvani naši resursi. A kad stvari krenu u nepoželjnom pravcu, tu su nadležna ministarstva, pa i Vlada u celini, koristeći i instituciju Ustava, eksperti da presude. Sve ovo, pre svega napore aktera ovih diskusija, treba primiti kao pomoć u sagledavanju istina. To naročito važi za političare.
I na kraju, da se setimo i sličnog događaja, naravno sa drugim ličnostima i povodima, ali sa istim ciljem: pre nekoliko godina, kako smo doznali iz "Politike", francuski akademik, dakle član glavne i jedine akademije te velike zemlje, izabran je kao poznati naučnik i prijatelj naše zemlje za člana naše Akademije nauka i umetnosti. Obaveštenje o ovome upućeno mu je na engleskom jeziku. Gospodin Ditur je odgovorio da mu je žao što se nije upoznao sa sadržajem pisma, jer je pisano na engleskom, a ne na francuskom, ili "lepom srpskom jeziku". Nismo imali prilike da pročitamo komentar. Verovatno je da su naši akademici razumeli višeslojnu poruku i dostojanstveno otćutali. Sve se to dešavalo u vreme kada je u svetu slika o nama bila katastrofalna, a što je bilo tako, umnogome smo i sami doprineli. Gospodin Ditur je ostao naš prijatelj.
Dr med sc. Ivanka Krasojević-Kostić,
Beograd
