|
Predgovor knjizi Lazara
Lukajića: Fratri i ustaše kolju
Potiskivanje istine ili "u cara
Trojana kozje uši"
Dučić je imao pravo tvrdeći da
ćemo čuvajući obraz drugima izgubiti svoj, jer zapadna javnost danas, na
početku trećeg milenijuma – mimo svih naučnih i moralnih principa –
zbivanja na tlu eks-Jugoslavije devedesetih godina XX veka posmatra
odvojeno od onih iz prve polovine četrdesetih, iako su ih u znatnoj meri
determinisali
piše: Predrag
Lazarević
Istinu o genocidu nad zapadnim Srbima
zataškavali su ne samo predstavnici dva naroda, čiji su pripadnici zločin
počinili, nego i nosioci ideje jugoslovenstva iz redova Srpstva, i to bez
obzira na političku pripadnost. U emigrantskoj Vladi u Londonu – u kojoj
su sedeli i Mačekovi ministri: Krnjević i Šutej – Milan Grol je u svom
govoru od 27. marta 1942. godine rekao da je jugoslovenstvo "jedini put",
čime je indirektno objasnio zašto je i Kruna i Kraljevska vlada sramno
prećutkivala ustaške zločine o kojima je blagovremeno bila obaveštena. Taj
kratkovidi govor Milana Grola, od izbeglih srpskih političara i diplomata,
uzbudio je samo velikog pesnika i vizionara Jovana Dučića, pa je 17.
aprila 1942. uputio pismo Radoju Kneževiću, profesoru francuskog jezika i
pučisti, u kome ukazuje na zablude emigrantske Vlade i predviđa ono što
srpski politički pigmeji nisu mogli da naslute:
"Srpskom narodu", piše
Dučić, "oduzet je jedan dragocen momenat: da Srbi na vladi objave urbi et
orbi, naročitim glasom koji bi čuo ceo svet, da u našoj zemlji pokla
500.000 nejači jedan narod koji je bio naš sugrađanin, i kojeg
predstavljaju i danas u našoj vladi njegovi naročiti izaslanici, što se
nije videlo do danas u istoriji evropskoj. Mi smo na ovaj način izgubili
poštovanje hrišćanskih naroda. Izgubili smo, što je vrlo žalosno i kobno,
pravo da na osnovu ovog zločina, zatražimo pravo da stvaramo drukče svoju
sopstvenu kuću (istakao P. L.)."
Posledice
Takva politika Kraljevske vlade i Krune ima za
posledicu da Zapad, nakon raspada druge Jugoslavije, nastoji da, preko
Haškog tribunala, proglasi Srbe za genocidan narod ili da im bar oduzme
pravo da Hrvate i muslimane naknadno optuže za zločine izvršene od 1941.
do 1945. godine, i tako im onemogućili da po svom stvaraju svoju sopstvenu
kuću. Za vreme Drugog svetskog rata, jedan od velikih američkih
predsednika, Franklin Delano Ruzvelt rekao je da bi Hrvate, kao narod,
trebalo staviti pod starateljstvo, dok je savremena Amerika – motivisana,
pored ostalog, i ponašanjem srpskih političara prema hrvatsko-muslimanskom
genocidu nad zapadnim Srbima – oduzela tom delu srpskog naroda čak i pravo
na samoopredeljenje.
Politika slična onoj koju je vodila Kraljevska
vlada u Londonu – u ime od komunista nametnutog bratstva i jedinstva –
nastavljena je i u Brozovoj Jugoslaviji. Dok su druge zemlje istočnog
bloka koncentracione logore pretvorile u spomen-komplekse, koji opominju,
Jasenovac – po načinu ubijanja najsvirepiji logor – sravnjen je sa
zemljom. Ništa bolju sudbinu nije doživela ni Komisija za ispitivanje
ratnih zločina. Formirana je, kao i u Poljskoj, 1946. godine, ali je
ukinuta već 1948 – dok je ona u Poljskoj radila do 1988. Sic!
U
Brozovoj Jugoslaviji, koja je bila više po meri Zapada nego Kraljevina,
posle 1948. genocid nad Srbima nije bilo uputno čak ni spominjati. Tek
sredinom šezdesetih – kada su se ratne rane primirile – po direktivi
Saveza komunista Jugoslavije počela je izgradnja spomenika žrtvama rata,
ali na njima ni krvnici ni žrtve nisu smeli biti precizno naznačeni. Na
primer, Đurađ Glamočanin je bio čak i pritvoren zato što je insistirao da
se na spomen-kosturnicu poklanim 7. februara 1942. u Drakuliću, Motikama,
Šargovcu i rudniku Rakovac stave pravoslavna obeležja, jer bi ona vređala
potomke saučesnika u pokolju, sa kojima su preživeli Srbi, posle Drugog
svetskog rata, bili prisiljeni da, u ime bratstva i jedinstva, žive
zajedno.
Posledica takve politike (ili takvih politika) bila je da su
predstavnici srpskog naroda, tek posle raspada druge Jugoslavije i
uspostavljanja Republike Srpske, počeli ozbiljnije da istražuju zločin
genocida od 1941. do 1945. godine, pa i pokolj u Drakuliću, Motikama,
Šargovcu i rudniku Rakovac, koji je, verovatno, bio najozbiljnije
pripremljen, kako bi se što efikasnije nastavilo sa promenom demografske
strukture u Banjaluci i okolini – koja je započeta već 1941. organizovanim
iseljavanjem i sporadičnim, ali svirepim ubijanjem čak i najuglednijih
Srba, kao što su vladika Platon, protojerej Subotić i poznati slikar Špiro
Bocarić – jer je ustaški vrh odlučio da Banjaluku, kao centar zapadnog
Srpstva, u što kraćem roku, pretvori u sedište Vlade Nezavisne Države
Hrvatske. Pokolj od 7. februara 1942. godine planiran je tako da ga od
Srba, kao potencijalnih svedoka, niko ne preživi, a sunarodnika se nije
trebalo plašiti, jer su indirektno uključeni u pokolj i tako postali
saučesnici.
Svedočenja
Ali, kako idealan zločin ne postoji, istina je
i pored poluvekovnog zamagljivanja počela da izlazi na videlo, i to u svoj
svojoj strahoti. Prvo je Jovan Babić, na osnovu prikupljene građe, napisao
roman čiji i sam naslov: Drakulići (Zadužbina Petar Kočić, Banjaluka –
Beograd, 1998) otkriva monstruoznu prirodu tog zločina, a evo, nakon
četiri godine, Lazar Lukajić ponudio je knjigu: Fratri i ustaše kolju,
čiji naslov, takođe, otkriva suštinu zločina. Delo obuhvata dosad
najkompletniju dokumentaciju, ne samo o zločinu u Drakuliću, Motikama,
Šargovcu i rudniku Rakovac – najsvirepijem i po načinu planiranja i po
izvođenju – već i o pokoljima u Ivanjskoj i Piskavici, koji su izvršeni 5.
i 12. februara 1942. godine.
Da bi što ubedljivije prikazao suštinu i
razmere tih zlodela, Lukajić je u prva dva poglavlja knjige: "Uvodu" i
"Koljačima", obradio malobrojne hrvatske autore koji su imali snage da se
ozbiljno pozabave suštinom ustaških zločina. Naravno, u njegovim
razmatranjima posebno mesto pripalo je Viktoru Novaku i njegovom
kapitalnom delu: Magnum crimen, ali je sa dužnom pažnjom tretirao i knjige
Bogdana Krizmana: Pavelić i ustaše, te NDH između Hitlera i Musolinija,
kao i delo Nikole Nikolića: Jasenovac logor smrti. Pomenute autore Lukajić
je označio kao "tri stuba hrvatske časti, znanja i intelektualnog poštenja
u odnosu na NDH i zločine fratara i ustaša nad Srbima". On se, delimično i
pod njihovim uticajem, opredelio za tezu da je Vatikan vinovnik svih
zločina u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, jer je želeo (i želi, prim. P. L.)
da s pravoslavnim svetom, pomoću Hrvata, uspostavi granicu na Drini, što
ne znači da na toj reci prestaju njegove militantne ambicije.
Nakon te
opšte slike o genocidu Nezavisne Države Hrvatske, sistematski sprovođenom
od 1941. do 1945. godine, Lukajić se zadržao na Banjaluci, koja je, kao
centar zapadnog Srpstva, pretvorena u organizaciono-operativni stožer
genocida u Krajini, gde su Srbi i za vreme turske okupacije imali
apsolutnu većinu . Lukajić ukazuje na to da je već u aprilu 1941. ustaška
vlast u Banjaluci dobila podršku muslimana. Prvo ih je podržala
organizacija "Mladi muslimani", koja je, kao i proustaška asocijacija
"Križari", delovala u Kraljevini Jugoslaviji, a zatim i ugledni građani iz
muslimanskih redova.
Prelazeći na pokolje od 5, 7. i 12. februara
1942. godine, Lukajić pravi razliku između pokolja u Drakuliću, Motikama,
Šargovcu i rudniku Rakovac, koji je izvršen 7. februara, i onih u
Ivanjskoj i Piskavici, koji su izvršeni 5. i 12. februara 1942. godine. Za
pokolj od 7. februara kaže da je bio akt programirane promene demografske
strukture u Banjaluci i okolini, te, kao takav, ozbiljno pripremljen u
saradnji s odredom Pavelićevog "tjelesnog zdruga", koji ga je izveo pod
rukovodstvom natporučnika Josipa Mišlova i fra Tomislava Filipovića –
pripadnika franjevačkog samostana Petrićevac, kod Banjaluke – dok su
pokolje od 5. i 12. februara 1942. izvršile domaće ustaše, kao odmazdu za
partizanske diverzije na pruzi Banjaluka – Prijedor. Lukajić napominje da
se ta razlika odrazila i na broj svedoka o pomenutim pokoljima. O zločinu
u Drakuliću, Motikama, Šargovcu i rudniku Rakovac on je prikupio samo
devet izjava preživelih, od kojih je jedan, Mladen Stijak (rođen 1915),
bio u zarobljeništvu u Nemačkoj, gde je i saznao za stradanje svoje
porodice i svojih seljana, dok su o pokoljima 5. i 12. februara 1942.
godine svedočila 24 preživela očevica. Autor je izjave svih svedoka snimio
na traku, a zatim doslovno preneo na hartiju, čuvajući čak i jezičke
osobenosti svakog od njih. Prikupljene dokaze savesno je prokomentarisao,
ističući da su svi svedoci "zdravi, normalni, psihički sveži i uopšte
vitalni", što se može – kako on kaže – i proveriti, jer su oni "još uvek
živi". Lukajić posebno naglašava da se svedoci "sećaju pojedinosti pokolja
kao da se juče dogodio", i to objašanjava time da su "tu tragediju ili
neposredno videli ili posredno doživeli u uzrastu kada se u mozak i dušu
urezuju doživljaji najjače i najtrajnije a naročito takvi kao što je
pokolj najbližih i najdražih". On napominje da su utisci sveži i zato što
su učesnici "u proteklih 58 godina neprekidno obnavljali slike iz 1942.
godine".
Kažnjavanje
Srba
U nastojanju da zločine od 5,7. i 12. februara
što potpunije rekonstruiše – jer bez istine o prošlosti JU-sindrom ne može
biti saniran – Lukajić je posebnu pažnju posvetio kompletiranju spiskova
pobijenih. Prema paušalnom izveštaju Ustaške nadzorne službe iz Banjaluke,
br. 69/42 (poslanom u Zagreb 11. 2. 1942. godine), 7. februara – od četiri
sata ujutru do četrnaest sati – u Drakuliću i Šargovcu ubijeno je 1.500, u
Motikama 750, a u rudniku Rakovac 37 Srba. Dakle, svakih dvadesetak
sekundi, hladnim oružjem ili oruđem, ugašen je po jedan srpski život, što
za deset sati iznosi ukupno 2.287 života. A prema Lukajićevoj
rekonstrukciji i dopuni postojećih spiskova, u Drakuliću je usmrćeno
1.360, u Šargovcu 257 i u Motikama 674 ili ukupno 2.291 žitelj srpske
nacionalnosti. Dakle, za četiri više od pomenutog izveštaja Ustaške
nadzorne službe.
Lazar Lukajić je svestan delikatnosti posla na
uspostavljanju objektivnog spiska ustaških žrtava, pa zato ističe da
nikada nije radio "teži i odgovorniji posao". Da bi ga što bolje obavio,
prikupio je sve dosad poznate spiskove poklanih, od onog državne Komisije
za popis žrtava rata, koja je fomirana tek 1964 – preko spiska Vase
Mitrovića, za koji kaže da je "i pored svih nedostataka (...)
najpouzdaniji, najtačniji i najdragoceniji poimenični dokumenat o poklanim
u Drakuliću, Šargovcu i Motikama" – pa do sedam listova istrgnutih iz
dnevnika jednog od razreda osnovne škole u Drakuliću, koje je slučajno
otkrio sveštenik Ostoja Vuković, gde u rubrici napomena, uz imena srpske
dece piše: umro (umrla) 7. veljače 1942. Na osnovu nekih naknadnih
beležaka na tim listovima, Lukajić je utvrdio da je Dnevnik korišten do
1975. godine, što upućuje na zaključak da je popis žrtava i ovog detaljno
isplaniranog zločina mogao biti optimalno napravljen da se poslu
pristupilo blagovremeno.
Pokolje u Ivanjskoj i Piskavici partizanska
vlast je prećutala, verovatno da bi izbegla susret sa istinom da su za
partizanske diverzije kažnjavani samo Srbi, a ne i predstavnici druga dva
naroda. Za razliku od pobijenih u Drakuliću, Motikama, Šargovcu i Rudniku
Rakovac, zemni ostaci umorenih u Ivanjskoj i Piskavici nisu sakupljeni u
zajedničku kosturnicu, već su ostavljeni da počivaju po seoskim
dvorištima, gde su ih preživeli, posle pokolja, sahranili. Nekima su
potomci na tim mestima podigli nadgrobne spomenike, dok se humke drugih
još jedva naziru.
I ta dva, skoro već zaboravljena pokolja, Lukajić je
iscrpno obradio, nastojeći da – kako sam kaže – "bude samo pošten
hroničar". Uz izjave brojnih svedoka sačinio je i iscrpan spisak u koji je
uneo 519 imena usmrćenih 5. i 12. februara 1942. godine. Time je stvorio
solidnu osnovu za dalja istraživanja i proučavanja genocidnih radnji koje
je nad Srbima u Banjaluci i njenoj okolini vršila Nezavisna Država
Hrvatska u razdoblju od 1941. do 1945. godine.
Tog delikatnog i
mukotrpnog posla Lukajić se prihvatio, jer je, kao sedmogodišnji dečak,
posredno doživeo pokolj u Motikama, koje su od njegovih Čokora udaljene
samo dva do tri kilometra vazdušne linije. On ističe da se – iako je bio
dete – "svega seća (...) kao da je juče bilo". Napominje da je te utiske,
posle Drugog svetskog rata, obnovio u Šipragama, gde je neko vreme, pre
njegovog dolaska za učitelja i upravitelja škole, učiteljovala Dobrila
Martinović, koja je 7. februara 1942. bila učiteljica u Drakuliću, a samim
tim i očevidac pokolja srpskih osnovaca. O tom događaju ona je u novoj
sredini često pripovedala, pa su njena sećanja posredno došla i do njega.
Kazivanje o februarskim zločinima nad srpskim življem u okolini
Banjaluke 1942. Lukajić je završio svedočenjem Borislava Ševe, seoskog
berberina i svirača iz Piskavice, koji je u februaru te godine, sa Radom
Zrnićem, oteran "u zbirni logor Jasenovac, zbog sumnje da su na
železničkoj stanici u Piskavici prilepili komunistički letak". Rade Zrnić
je, odmah po dolasku u logor, spaljen u zloglasnoj Ciglani – koja posle
Drugog svetskog rata nije konzervirana kao krematorij u Aušvicu, nego je
porušena – a "Borislav Ševa ostao je duže vreme u logoru i upoznao sve
njegove strahote i maltretiranja", o čemu je 1999. ispričao Lazaru
Lukajiću.
U svom izlaganju Ševa je bez strasti, smireno opisao život u
najsvirepijem logoru smrti u Drugom svetskom ratu, gde je ubijanje bilo
perverzan oblik morbidno-kreativnog ručnog rada, a ne puka industrija
smrti kao u Aušvicu. On je bio očevidac svirepog ubijanja logoraša na
nasipu: hladnoćom ali i lopatama, pravljenja sapuna od nasilno usmrćenih
ljudi, kao i pečenja živog čoveka na ražnju. Paleta jasenovačkih zlodela,
koju je čuo od svoga sagovornika, omogućila je Lukajiću da upotpuni sliku
genocida koji je zvanična hrvatska država organizovala i izvršila nad
Srbima u okolini Banjaluke februara meseca 1942.
Tim svedočenjem na
kraju knjige autor je ostvario uokvirenu kompoziciju. Zločine u Drakuliću,
Motikama, Šargovcu, Ivanjskoj i Piskavici ponudio je u kontekstu genocida,
koji je nad Srbima vršen od 1941. do 1945. godine.
Komentarišući još
uvek nepotpune spiskove pobijenih Srba tog zlokobnog februara, Lukajić
konstatuje da takva naša nebriga "ide na ruku zlobnicima koji proračunato
i namerno smanjuju broj žrtava", poput dr Josipa Jurčevića, čije je
izlaganje na Drugoj međunarodnoj konferenciji o Jasenovcu, održanoj u
Banjaluci 8. maja 2000. godine, bilo u funkciji minimiziranja genocidnih
postupaka Nezavisne Države Hrvatske.
Opovrgavanje
zločina
Kada je već završio rukopis: Fratri i ustaše
kolju, Lukajiću je došla do ruku knjiga svećenika Martina Planinića: Fra
Tomislav Filipović žrtva klevete. Beskrupulozno nastojanje autora da
opovrgne pokolj srpskih osnovaca iz Drakulića, Motika i Šargovca, kao i
učešće fra Satane u njemu, ogorčilo je Lazara Lukajića , pa je naknadno
iscrpno prokomentarisao tu knjigu, u kojoj dominira "zloupotreba
jezično-izražajnih mogućnosti i logičkih oblika za izvrtanje istina". Fra
Martin Planinić pronalazi formalne greške u izjavama svedoka i na osnovu
njih pokušava da ospori ono što se stvarno dogodilo 7. februara 1942.
godine u okolini Banjaluke. Tako, na osnovu navoda dr Nikole Nikolića u
knjizi: Jasenovac logor smrti, kako je od jednog svedoka čuo da se pokolj
školske dece dogodio u selu Krivaji kod Banjaluke, Planinić je pokušao da
dokaže da kod Banjaluke ne postoji selo Krivaja jer, kako on kaže, "ako
(...) nema mjesta, onda nema ni događaja u nepostojećem mjestu". Zato se
25. jula 1973. obratio na više adresa s pitanjem: "Postoji li selo Krivaja
kod Banjaluke?" To pitanje sračunato je uputio i banjalučkom biskupu,
gospodinu Alojzu Pihleru, pošto je taj Nemac, jedini od katoličkih
svećenika, u čestici svojim vernicima za Božić 1963. godine, zatražio
oprost od pravoslavaca za zločine počinjene nad njima u Drugom svetskom
ratu, zbog čega je, preko telefona, bio grubo maltretiran od svoje pastve.
U njegovom obraćanju vernicima pored ostalog piše:
"(...) u ovoj zemlji
su u prošlom (Drugom svetskom, prim. P. L.) ratu mnoga naša braća
pravoslavne vjere poginula zato što su pravoslavci. Oni koji su ih ubijali
imali su u džepu katolički krsni list. Zvali su se katolici. I ti krišćani
ubijali su druge ljude, također kršćane, zato što nisu Hrvati i katolici.
Mi bolno priznajemo tu strašnu zabludu tih zalutalih ljudi, i molimo našu
braću pravoslavne vjere da nam oproste kao što je Krist na križu svima
oprostio. Ujedno i mi opraštamo svima, ako su nas možda mrzili ili nam
nepravdu učinili."
Na postavljeno pitanje biskup je, kao pristojan
čovek, odgovorio: "Postoji (odnosi se na selo Krivaja, prim. P. L.). To
znam iz 'Imenika mesta', II. izmenjeno i dopunjeno izdanje službenog lista
FNRJ. U tom imeniku između osam Krivaja postoji i selo Krivaja kod Omarske
blizu Prijedora. Napominjem da za vrijeme rata ni kasnije nikad nisam čuo
da je ondje bio pokolj ljudi" .
Fra Planinić je smatrao da na osnovu
ovakvog odgovora gospodina Pihlera može da zanemari podatak da u okolini
Banjaluke "postoji jedan zaselak sela Šargovac koji se zove Krivaja", o
čemu ga je obavestio fra Miroslav Kuljanac, kao i izveštaj Gleza fon
Horstenaua nemačkoj Vrhovnoj komandi u kome, pored ostalog, piše kako su u
šargovačkoj osnovnoj školi 7. februara 1942. ubijena 53 učenika srpske
nacionalnosti, pa je zločin osporio rezonujući u maniru formalne logike:
Svedok dr Nikolića je izjavio da se zločin dogodio u selu Krivaji kod
Banjaluke. Kod Banjaluke ne postoji selo već zaselak Krivaja. Prema izjavi
biskupa Pihlera selo Krivaja postoji kod Omarske blizu Prijedora, ali on
nije čuo da je u njemu "bio pokolj ljudi". Dakle, svedok je obmanuo dr
Nikolića i tako oklevetao fra Tomislava Filipovića.
Ovakva bezočna
manipulisanja istinom uveravaju nas da je Dučić bio u pravu kada je 1942–
preko Radoja Kneževića – pokušao da upozori srpske ministre u Izbegličkoj
vladi u Londonu da ćemo, kao narod, izgubiti poštovanje međunarodne
javnosti ukoliko budemo skrivali zločine Nezavisne Države Hrvatske nad
našim sunarodnicima. Dučić je imao pravo tvrdeći da ćemo čuvajući obraz
drugima izgubiti svoj, jer zapadna javnost danas, na početku trećeg
milenijuma – mimo svih naučnih i moralnih principa – zbivanja na tlu
eks-Jugoslavije devedesetih godina XX veka posmatra odvojeno od onih iz
prve polovine četrdesetih, iako su ih u znatnoj meri
determinisali.
Planere i aktere raspada Jugoslavije iznenadilo je što
Srbi – poučeni genocidnim ponašanjem ustaša, iz hrvatskih i muslimanskih
redova, za vreme Drugog svetskog rata – u poslednjoj deceniji XX veka nisu
pokorno išli na stratišta, kao četrdesetih godina, već su instinktivno
pružili otpor susedima i komšijama, koji su opet protiv njih povezali
zastave. Taj otpor danas, ne samo da se ne dovodi u vezu sa događajima od
1941. do 1945. godine već se perfidno, pa ipak prozirno, koristi kao
razlog da se između Srba i njihovih dželata iz Drugog svetskog rata stavi
znak jednakosti. Na našu sreću, bar zasada – do neke velike prirodne ili
neprirodne kataklizme, poput one u Hirošimi i Nagasakiju – ne može se
ozbiljno govoriti o kraju istorije, pa treba verovati da će ona u dogledno
vreme postaviti stvari na mesta koja im objektivno pripadaju. Knjige,
poput ove Lazara Lukajića, govore u prilog toj vrsti optimizma, koji se, u
suštini, zasniva na uverenju da za istinu nikad nije kasno.
Treba
pretpostaviti da će i ispolitizovana hajka oko Srebrenice uploviti u
mirne, analitičke vode, kada se pojavi knjiga o sudbini više od 8.872
srebrenička Srbina, koji su isčezli posle 1941. godine. Naime, prema
popisu stanovništva iz 1931. Srebrenica je imala 35.210 stanovnika, i to
50,5% Srba i 49,2% muslimana, dok je prema popisu iz 1991. u njoj živelo
samo 25,2% Srba i 72,9% Muslimana.
Takvih primera je mnogo i treba ih
što pre naučno obraditi. Parcijalne, ispolitizovane poluistine nikada
nikom nisu donele ništa dobro.
|
