|
Bogdan Tirnanić, analfabeta u
(balkanskoj) biblioteci, u seriji tekstova za Patriot
Spoljni poslovi • Srbija i
Crna Gora, zajedno ili svako na svoju stranu?
Kratak život države
Solanije
Stara priča o crnogorskom
separatizmu dobila je svoj nastavak – srpski separatizam. Sada je jedino
pitanje ko će svršiti čiji posao. Jer, Beograd radi za Podgoricu, ali ni
Podgorica ne zaostaje u svojoj pomoći Beogradu
Otac naše države bez granica, zastave, himne i
grba H. Solana opet se smuca prostorima "zapadnog" Balkana. No, varaju se
oni koji misle da je došao da bi spasao ono što se još spasti može od duha
i slova "njegovog" Beogradskog sporazuma. Čovek je već zaboravio šta li to
beše.
Ali, naši balkanski političari nisu. Pa, budući da je tzv.
Ustavna povelja, koja je proizišla iz Beogradskog sporazuma, gotovo u
svemu protivna dotičnom sporazumu, oni se – naši dični političari – ponovo
pitaju da li postojeća država uopšte ima ikakvog smisla ili je
predodređena za propast na obostranu štetu. Tako su, gotovo istovremeno,
politički proscenijum zauzele rasprave o nezavisnosti Srbije i Crne Gore.
S tim da je ta rasprava u crnogorskom slučaju samo oživljena, dok se u
srpskom slučaju radi o njenom (teškom) porađanju.
Kako stvari zapravo
stoje?
Preduzeće ili plemenska
bogomolja?
Izvorni projekat nezavisne i samostalne Crne
Gore deo je političkog programa LSCG od samog osnivanja ove
(postkomunističke) stranke. Taj koncept ne sadrži nikakav
nacionalni/nacionalistički predznak, te, otud, nije ni mogao biti
antisrpski po svom osnovnom duhu. Po rečima političkog lidera crnogorskih
liberala (Živković), njihova ideja bila je da se Crna Gora, postavši
ponovo suverena, organizuje kao uspešno preduzeće. Ekonomski faktor bio je
toliko iznad svih drugih da drugi faktori i nisu bili potrebni.
Ali je,
u osnovi, nakon makar površinskog uvida u stanje tamošnje privrede, ovaj
plan imao svoju slabu tačku u već postojećoj ekonomskoj realnosti. Naime,
i pored najbolje volje ne vidi se na kakvim bi temeljima bilo postavljeno
uspešno preduzeće zvano Crna Gora. Jer, nikakvih temelja nema. Osim,
možda, šverca cigaretama. Prosto: Crna Gora bi, kao nezavisna država (ili
kao samostalno preduzeće, sasvim svejedno), bila osuđena na donacijsku
pomoć međunarodne zajednice i multinacionalnih novčarskih organizacija.
Kao što je sada osuđena da živi na srpskoj grbači. Ali i Srbija, mic po
mic, iz vanrednog stanja u vanredno stanje na kvadrat, postaje deo
međunarodne zajednice, priznajući (doduše nevoljno) njene standarde i
kriterijume. Srbija otud kaže da nema ekonomskog interesa koji bi
zajednicu sa Crnom Gorom održao na duži rok. To je jezik međunarodne
zajednice. Nije baš nežno, ali – šta se može!
Kada je, sredinom
devedesetih godina prošlog veka, crnogorska vladajuća vrhuška odlučila da
izađe iz Miloševićeve senke, stvorili su se preduslovi za javno
deklarisanje i drugačijih projekata nezavisnosti Primorja i Brda.
Najagresivniji je onaj "dukljanski", smišljen u mašti članova nekakve
Dukljanske akademije, koju rukovodi pesnik Jevrem Brković, po zanimanju
inače frizer, no "politička gromada" na osnovu svog dugogodišnjeg
izbeglištva. Kao – pretili su mu smrću lokalni komuno-četnici, pa je morao
da zbriše u demokratski Zagreb.
LSCG prema "dukljanima" (među kojima
takođe ima "prosvećenih četnika" poput Kilibarde) gaji stav apsolutnog
prezira. To je za bolnicu, kažu liberali. Ovo otuda jer "dukljanska" ideja
o nezavisnoj Crnoj Gori kompromituje svaku drugu ideju istog predznaka.
Nije teško dokučiti kako i zašto. Brkovićev projekat samostalnosti međ'
vihorove je ekstremno nacionalistički. On Crnu Goru zamišlja kao
fundamentalističku državu. Samo mu još ostaje da se opredeli po kojoj će
religioznoj osnovi procvetati taj fundamentalizam imitatora Osame bin
Ladena.
Samo se po sebi razume da faundamentalistički nacionalizam
(ili obratno) ne može bez šovinističke ksenofobije. U prirodi je te stvari
da se okreće ka najbližoj joj većoj naciji. U ovom slučaju – to su Srbi.
Crnogorski književni list, koji izdaje Dukljanska akademija (glavni
urednik je, razume se, Jevrem Brković), u samo jednom svom broju objavi
više napada na "srpski hegemonizam" negoli ih pamti čitava naša zajednička
istorija. Pa se to, je li, pretvara u poželjnu hranu srpskog nacionalizma,
koji – uprkos nekim tvrdnjama – još nije upokojen. Isto tako – Crnogorski
književni list bavi se i "proizvodnjom (virtualne) istorije", objavljujući
na desetine naučno-fantastičkih tekstova o "čojstvu i junaštvu" prema
kojima je engleski imperijalni duh prašak za puding kome je istekao rok
trajanja. Rezultat: crnogorska istorija je, sve više,
apokrifna.
Gorski car
No, oba ova projekta su marginalizovana (ili
nisu) pojavom "treće opcije", koju ćemo provizorno nazvati "državotvornom"
– kako u smislu zalaganja za nezavisnu državu Crnu Goru, tako i u smislu
realne politike postojeće (savezne) države Crne Gore. Taj "front"
personalizuje Milo Đukanović, trenutno povratnik na mesto predsednika
Vlade (sa koga će se vratiti na mesto predsednika države).
Na tom mestu
(predsednik Vlade) nalazio se i onomad kada je, kao njegov potencijalno
najbolji učenik, odlučio da se "skine" sa Miloševićeve sise. Bio je to
odvažan gest – u eminentno politikantskom smislu. Od idola Sloba je
preoblikovan u alibi. Jer, dok je njegova vlast trajala, Đukanović i
njegov establišment su sve nevolje i probleme Crne Gore pravdali
beogradskom diktaturom, izmišljajući razne zavere i druge osvajačke
projekte samodršca sa Dedinja. Bila je to virtualna politika u cilju
održavanja na vlasti: dok je Mila, Slobo se neće usuditi!
Ali – kako to
obično biva – i Miloševićevo je prošlo. Đukanović se iznenada našao na
belom hlebu. Ako je Beograd već ostvario ono za šta se on tvrdo zalagao,
srušivši diktatora revolucijom od 5. oktobra, nije više bilo razloga za
međunacionalne animozitete, ali ni prepreke stvarnoj demokratizaciji
crnogorskog društva, poslednjeg evropskog bastiona (primenjenog)
boljševizma. U takvom kontekstu sveopšte promene teško da bi se za Mila
našlo neko mesto. To mu se, izgleda, nimalo nije svidelo. Zato je on
"aplicirao" na ideju nezavisne Crne Gore, a kada Đukanović neki projekat
prihvati kao "sopstveni", svi drugi zastupnici iste stvari odlaze u
zaborav. Hoće se reći da Milo zbilja veruje kako je prvi došao na pomisao
o nezavisnoj Crnoj Gori. Bilo kako bilo, on će na tom putu istrajati. Nije
mu do (političke) penzije. U tom smislu – valja mu odati
priznanje.
Činilo se dugo da ideja crnogorskog separatizma neće imati
nikakvu podršku srpske strane. Tome su pogodovala dva razloga: etnička
bliskost poslednjih naroda SR Jugoslavije i preteško breme "domovinskih
ratova" na tlu raspadajuće SFR Jugoslavije. Ali se crnogorska politika i u
ovom slučaju pokazala pametnijom od srpske. Mada već godinama prete
referendumom o nezavisnosti, crnogorskim (vladajućim) političarima i ne
pada na pamet da ga raspisuju, pošto nisu sigurni u njegov ishod. Oni su
zato izabrali strpljenje: čekali su da Beograd završi njihov
posao.
Najzad im je uspelo – ako dođe do raspada ove (provizorne)
države, onda će greh separatizma pripasti srpskoj strani. Izgleda da je u
Srbiji sve manje onih koji imaju nešto protiv toga. Takvo opredeljenje je,
razume se, iracionalno; ono se javlja samo u situaciji kada ne proizvodi
nikakve ozbiljnije posledice. Nažalost, ono je – to opredeljenje –
podstaknuto racionalnim razlozima. Iskreno govoreći, dosadilo nam je da ih
izdržavamo, a oni sve nezadovoljniji.
Plus, minus, jednako G
17
Na ideju o samostalnoj Srbiji prva je dosla
Batićeva SDHS (ili tako nekako) stranka. Već jedna reč iz njenog naziva –
demohrišćanska – govori o veštačkoj prirodi te minorne pilitičke partije,
koja bi da spoji ono što teško ide zajedno. Tako su "batićevci"
istovremeno i republikanci i monarhisti. Ako izađu samostalno na neke
buduće izbore, neće imati ni teoretsku šansu da dostignu cenzus (koji će
sa 5 biti snižen na 3 odsto).
Takva perspektiva im se nimalo ne dopada.
Otuda je njihovo zalaganje za nezavisnost Srbije pre svega marketinški
projekat, vrsta stranačke reklame. Jer, ako bi se građani na nekakvom
referendumu izjasnili za separatni put ka Evropi, logično je očekivati da
će na izborima udeliti koji glas viška partiji koja ih je prva na tu
stranu pozvala. Kako od toga – bar u narednim godinama – neće biti ništa,
pravi cilj demohrišćana je očuvanje postojeće vlasti, vlasti u kojoj
participiraju nezavisno od svog stvarnog rejtinga u srpskom biračkom
telu.
Otuda je mnogo ozbiljniji plan G 17 plus. Ta nekadašnja
"nevladina organizacija", specijalizovana za "ekspertske usluge" (od
ekonomije do rokenrola), transformisala se u političku partiju najpre iz
razloga da se stavi na čelo onih koji su za nezavisnu Srbiju. Čini se da
je problem tako orijentisane stranke u tome što je njen predsednik Labus
jedan od potpisnika Beogradskog sporazuma, dok se, s druge strane,
potpredsednik Dinkić sve češće optužuje kao bivši savetnik u mnogim
crnogorskim (separatističkim) političkim projektima.
Pomenuta dvojica
to ne negiraju, ali kažu – vremena su se promenila. Nova država nije
funkcionalna, a teret njenog (bespotrebnog) održavanja pada isključivo na
leđa Srbije. Po tim ekonomskim kriterijumima projekat G 17 plus o
samostalnoj Srbiji sličan je projektu LSCG o samostalnoj Crnoj Gori. U oba
slučaja država se zamišlja kao preduzeće. No, dok liberali tek teže
osnivanju takvog preduzeća "plusovci" se rukovode očuvanju već postojećeg
preduzeća, koje će izvesno propasti ako se na dogovoreno razdruživanje
čeka još nekoliko godina. U tom smislu, njihovi argumenti piju vodu. Samo
što je teško očekivati da će jedino uz pomoć tih argumenata G 17 plus moći
da stekne odlučujuću prednost na budućim izborima. Ova stranka će zato
morati da uđe u neke "neprincipijelne koalicije", što će njen projekat
nezavisnosti učiniti manje poželjnim. Ako ga već neće sasvim
kompromitovati.
Ukoliko bi postojeću političku situaciju shvatili kao
kockarsku igru, onda su na stolu "pata karte". To je razlog što obe
strane, i srpska i crnogorska, očekuju da EU presudi, da međunarodna
zajednica kaže – okej, svako na svoju stranu! Ali, izgleda da Evropi nije
mnogo stalo da ponovo igra ulogu babice u još jednom balkanskom pobačaju.
Jer, Evropa je, po svemu sudeći, već postigla svoj cilj: na "ovim
prostorima" više neće biti međuplemenskih ratova. Biće samo propasti.
Obostrane.
|
