Samo im Bog može pomoći
Slučaj ministra poljoprivrede je nadišao sebe. Postao je simbol. Simbol sindroma vlasti, njene bahatosti i nedodirljivosti. Taj čovek, koga je sticaj okolnosti doveo na vlast, umesto da svakog dana odlazi u crkvu i moli Gospoda za oproštaj, usuđuje se da daje političke izjave, komentariše aktuelna zbivanja, pojavljuje se na televiziji. Sve uz zaštitu kolega na vlasti.
Izvesni političar iz Novog Sada, na odgovornoj dužnosti, koga sve češće viđamo na malom ekranu, izjavljuje da "ne očekuje ostavku ministra poljoprivrede zbog saobraćajnog prekršaja, jer ne može ministar da odgovara za ono što je učinio njegov vozač!" Cinizma koliko volite. U veoma gledanoj emisiji premijer lično saopštava da niko nije tražio smenu ministra. Znači li to da njegove kolege sa vlasti ne smatraju da u ponašanju ministra ima išta loše i da ovaj narod treba da vode ljudi takvog moralnog sklopa? A mi poniženi, iznevereni, prevareni – šta mi predstavljamo? Šta predstavlja ona dostojanstvena povorka koja je tiho išla za roditeljima Katarine Marić? Šta predstavljaju novinari koji su digli glas protiv moralnog standarda jednog ministra, šta predstavljaju svi oni glasovi protesta koji se šire po Beogradu i srpskim gradovima? Nisu li sve to zahtevi za smenjivanje ministra... Ministar je, međutim, zaštićen nedodirljivim oreolom vlasti. Lično poznajem taj oreol. Upoznao sam ga na veoma bolan način. Bila je to druga vlast, ali sa istim zadahom bahatosti i nedodirljivosti.
Bahatost, arogancija, nadmenost, narcisoidnost, zloupotreba vlasti. Sve me je to podsetilo na događaj kojeg se nerado sećam. Iako se dogodio davne 1979. godine. I danas kada pogledam u sliku svoje majke, potekne koja suza uz pitanje zašto, da li je morao tako da se završi jedan život, odlazak bez do viđenja, bez reči pozdrava i dobronamerne očinske poruke.
Bio je četvrtak kao i u slučaju mlade Katarine Marić koja je ubijena na pločniku Beogradske ulice, pokošena džipom, ali u mom slučaju majka se vraćala sa unukom sa popodnevne predstave italijanskog cirkusa. Približavala se ulasku u autobus sa grupom ljudi kada je na nju velikom brzinom naleteo automobil "vartburg". Unuka je gurnula od sebe, spasla mu život, jer bi sigurno oboje bili usmrćeni. Zna se da se kočioni sistem dvotaktnog motora teško zaustavlja. Majka je preneta na Neurohiruršku kliniku na kojoj je pred pomoć izdahnula. Sina je sa lakšim povredama glave preuzeo putnik namernik, dobar čovek taksista, kome je đak prvak umeo da kaže kuda da ga odvede. Vozač "vartburga" je nestao.
Ne bih ovo spominjao, zapravo prvi put i pišem ove redove o tragičnoj sudbini moje majke. Ali, dva su detalja značajna za mene. Verovatno i za gospođu Ljiljanu Marić, majku ubijene devojke. Kako sam već rekao, moja majka nije stigla da kaže svojoj deci zbogom. Jer, krenula je veselo sa unukom u cirkus, da se nakon dva sata zajedno vrate kući. Katarina nije stigla da saopšti svojoj majci kako je protekao njen prvi radni dan. Nju je ubio "micubiši pajero", moju majku "vartburg". Drugo, i u jednom i u drugom slučaju reč je o bahatosti vozača koji nisu prilagodili brzinu, jedan je čak zloupotrebio kola firme, koristeći rotaciono svetlo – prvo je udario u taksistu, oborio stub i usmrtio mladu ženu.
U mom slučaju postojale su dve komponente koje su takođe odraz bahatosti i drskosti. Prvo od vozača koji je neprilagođenom brzinom zaobilazio autobus u stanici i za koga je intervenisao rođeni brat, u to vreme visoki funkcioner pravosuđa u jednom gradu u Srbiji, a drugo što je sudija tražio od mene da u sudnicu dovedem sedmogodišnjeg đaka da odgovori da li je njegova baka bila pijana! Možete samo zamisliti kolika je surova bahatost – koliki je primitivni bezobrazluk sudije. Iako sam ga upozorio da je to čudovišno, napomenuo sam da pita dežurne policajce, koji su uspeli da nađu i privedu počinioca ubistva, da li je on bio pijan. Umesto odgovora usledilo je upozorenje: sledeći poziv, sa sinom kod mene! Naravno da sam ponovo došao u sud u Vlajkovićevoj ulici (na uglu sa Ulicom majke Jevrosime) na drugi sprat, ali bez deteta.
Posle neprijatnog dijaloga daktilografkinja je otkucala moju izjavu i pored mlataranja prstom leve ruke, što je predstavljalo pretnju sudije – napustio sam sudnicu, ne dozvolivši da do kraja izusti da je potrebno da unuk dođe i potvrdi da li je njegova baka bila pijana! Kasnije sam saznao da je ubica moje majke uslovno kažnjen!
I tada, pre 24 godine, vlast je bila moćna.
Intervenisalo se, oslobađani su prekršioci zakona. Oni koji su se i onda bespravno bogatili bili su nedodirljivi. Nekadašnja elita nije odgovarala čak ni zbog dokazane pronevere, zloupotrebe vlasti. Oni koji su u protekloj vlasti bili stratezi medijske propagande, koji su stvarali imperije ekstrabogaćenjem, sve su to danas pod ovom vlašću legalizovali. A da im ni dlaka sa glave nije falila. A niko da se seti onih ljudi koji su osramoćeni 1944. godine. Jer treba rehabilitovati sve koji su likvidirani pod tadašnjim režimom. Jednom za svagda ispraviti tu nepravdu!
I to spada upravo u oblast ljudskih prava iza kojih se zaklanja i ona i ova vlast. Pitanje rehabilitacije! Zakon o rehabilitaciji bi trebalo doneti pre zakona o denacionalizaciji ili barem istovremeno sa njim. Bez zakona o rehabilitaciji mnogi građani ne mogu da ostvare svoja prava u pogledu vraćanja imovine, naročito one oduzete po Zakonu o konfiskaciji koji je donet posle 1945. Ovaj zakon je ušao u skupštinsku proceduru još prošle godine, na saveznom nivou je predviđena automatska rehabilitacija za golootočane. U okviru ovog akta postoji propis kojim se uređuje rehabilitacija osoba žrtava političkih ili ideoloških represija i montiranih sudskih procesa. Nema nam ulaska u Evropu bez donošenja ovih pravnih akata.
A šta čini ova vlast. Samo svađe. Pljuvanje nadvladava etiku komunikacije.
Da ne govorim koliko se pojedincima osladilo da svakodnevno u nekoliko novina iznose svoje impresije, osude, zaključke, planove, naredbe, istraživanja, preporuke... Ne mogu da shvatim svoje kolege koji objavljuju ista lica, iste slike, iste rečenice, iste zaključke, i to iz dana u dan. Narodu je, čini mi se, dosta apela, osuda, svađa, korupcije, kriminala, saopštenja, pljuvanja...
U ime svoje i Boga postavljam pitanje dokle će ovaj narod slušati i trpeti zloupotrebu vlasti i moći. Otvorite već sutra novine i videćete iste teme: Hag, usaglašavanje carinskih stopa Srbije i Crne Gore, Karla del Ponte, Štajner, surčinski i zemunski klan, referendumi, prepucavanja stranačkih lidera... Sve nam to saopštavaju osam ili devet istih ličnosti u šest ili sedam novina.
Okrećem novine, menjam u večernjim satima televizijske kanale. Nailazim na izjavu jednog lidera Vojvodine. Čovek otvoreno govori da mu je prijatelj narko-diler, a to je čovek, da podsetim one koji ne znaju, ali i one koji znaju, koji se šunja oko škola, trgova i kafića (ili osoba koja okuplja one koji se šunjaju) ubijajući našu decu heroinom, ekstazijem, kokainom. To je društveni talog, ološ. E, taj predstavnik vlasti se hvali svojim drugarstvom sa ološem. I nikom ništa.
Mnogi od tih mladih ljudi koji su nekom igrom slučaja došli na vlast poverovali su da su zaista značajni i da su predodređeni da vode ovaj narod, da ih obuzimaju velike misli i da uvek imaju šta da kažu ovom narodu. Nažalost, to je u stvari sindrom koji je odavno opisao Viktor Igo: "Kepec ima odlično sredstvo da bude viši od džina, kad mu se popne na ramena. Čudno je to što mu džin to dozvoljava, a glupo je što se još i divi veličini kepeca".
Ali više nemam snage da o ovom sindromu pišem. Možda on nije karakterističan samo za ovu zemlju. Možda je on univerzalan. Ne znam. Ja poznajem svoju zemlju. I znam da na valjevskom groblju počiva jedno nesrećno dete dok se čovek iz kola sa rotacionim svetlima šeta Beogradom i daje izjave za štampu i televiziju. On je prestao da me interesuje. Kao što sam do ovog trenutka pokušao da zaboravim ubicu moje majke. Ovog drugog prepuštam Bogu jer njemu samo Bog može da oprosti. Mene zanima fenomen tih kepeca. Onda kada ih skinemo sa svojih ramena, videćemo koliko su pojedini političari mali i jadni.
Dragutin P. Gregorić
