Upravo kad su Srbija i Crna Gora podnele zahtev za
ulazak u Partnerstvo za mir iz Vašingtona kao da je stigla suptilna
preporuka da malo sačekamo. Naime, penzionisani pukovnik američke armije i
saradnik vašingtonskog Instituta za mir, Garlond Vilijams izjavio je pre
nekoliko dana za Glas Amerike "da ukoliko se nastave započete reforme u
vojsci i snagama bezbednosti i ukoliko se nastave dalje demokratske
reforme, da bi onda pridruživanje Srbije i Crne Gore Partnerstvu za mir
moglo da usledi za tri do četiri godine, a da bi učlanjenje u EU i
punopravno pridruživanje NATO-u zahtevalo mnogo više vremena, mnogo veće
reformske rezultate i mnogo veću stabilnost u tom delu Balkana".
Po pukovniku Vilijamsu za ulazak u "Partnerstvo za mir" potrebno je
daleko bolje poznavanje kandidata, a dugo se nije znalo šta se događa u
Srbiji, posebno u vojsci dok je bila pod dominacijom SSSR-a, odnosno
Rusije". Naravno, to je tek mišljenje jednog penzionisanog američkog
pukovnika, koji je očito premlad otišao u penziju, ili je "zaboravio" da
ni JNA, pa ni Vojska Jugoslavije nikada nije bila "pod dominacijom SSSR-a
i Rusije", jer je jugoslovenska armija i u najžešćim godinama hladnog rata
imala i američke tenkove "paton", borbene avione "sejbr" i "tanderdžet",
američke topove, torpedne čamce, radare, inženjeriju i oficire na
školovanju u SAD. Konačno, i Rusija je već odavno u "Partnerstvu za mir".
Ipak, nije slučajno da je pukovnik Vilijams govorio baš za Glas Amerike,
službeni medij američke vlade...
Gde je, dakle, budućnost Vojske SCG u kratkoročnim i dugoročnim
reformama? Budućnost između ulaska u "Partnerstvo za mir" i
sajber-ratovanja u okviru NATO-a? Zašto u Vašingtonu još ima skepticizma
kada je u pitanju naš brzi ulazak u evroatlantske integracije?
SAD i NATO ocenjuju ukupno stanje u društvu, a ne samo prilike u Vojsci
Srbije i Crne Gore. Dakle, tu su pitanja i problemi ekonomskih i
političkih odnosa Beograda i Podgorice, ali i sa susednim državama,
relativno sporo odvijanje procesa privatizacije i skoro nikakva
denacionalizacija, ulaganje stranog kapitala i izbor partnera, političke
svađe i afere neprimerene zapadnom nivou političkih razlika i borbe,
nepostojanje kampanje srpsko-crnogorskog lobija u SAD za što brži ulazak
naše zemlje u evroatlantske integracije i podeljenost naše dijaspore i
njenu isključivu zainteresovanost za ekonomsku sferu kontakta sa maticom,
naše interne procene i razumevanje konsenzusa prilikom strateškog
odlučivanja u NATO-u...
Da li mi uopšte tačno znamo koje nas zemlje u NATO-u podržavaju, a koje
ne, posebno u kontekstu sadašnjeg, nimalo nežnog, rivalstva saveznika sa
dve strane Atlantika? Tu je svakako i apsolutno odsustvo svake
parlamentarne debate o tim pitanjima, što naša javnost s pravom očekuje,
ali će teško brzo i dočekati s obzirom na premalu stručnost parlamentarnih
službi iz domena civilne kontrole vojnih poslova.
Tu je i povremeno medijsko prepucavanje na niskom intelektualnom nivou
o evroatlantskim integracijama, koje se uprošćeno svodi na tezu "da ćemo
ulaskom u ,Partnerstvo za mir’ biti prisiljeni da odbacimo naše sadašnje
naoružanje i kupujemo skupo američko". Protagonisti te teze zaboravljaju,
ili ne znaju, da je kupovina oružja uvek kompromis između politike i
ekonomske moći zemlje, da NATO nikoga ne prisiljava koje oružje da kupi,
da je, na primer, Grčka nedavno kupila od Rusije PVO sistem "tor" i
amfibijsko-desantne brodove, a da Poljska, Češka i Mađarska i dalje
koriste sve ono što su od borbene tehnike imale i pre ulaska u NATO.
Kompatibilni moraju, pre svega, da budu sistemi komunikacije.
No, sigurno je da bi s obzirom na sadašnji vojni budžet od samo 500
miliona dolara naša zemlja bila više korisnik kolektivnog sistema
bezbednosti kakav je NATO, što jeste u suprotnosti s nekim uslovima za
prijem novih članova zapadne vojne alijanse. Jer, NATO, ipak, nije "ručak
džabe", i on zahteva vojni budžet u određenom procentu nacionalnog bruto
proizvoda, a to je oko 2,3 odsto. S druge strane, moramo biti realni i
shvatiti da NATO sa našom državom u geopolitičkom i vojnom smislu (ako
uzmemo u obzir njegove sadašnje mogućnosti i raspored na Balkanu) i ne
dobija ništa spektakularno novo i bitno. Moramo shvatiti da se ne postaje
član NATO-a da bi nas NATO branio.
"Partnerstvo za mir" moglo bi da bude nešto najbolje što se vojsci na
ovim prostorima dogodilo u poslednjih 12 godina. Od pilota koji su nekada
godišnje leteli i do 250 sati na tada najmodernijim aparatima, do
potpukovnika Perića, koji nedavno ministru odbrane iskreno priznaje da
nije seo u avion već sedam meseci, vojska mora na put od oficira-heroja
preko komandanta-menadžera do oficira-diplomate. Naravno, uz transparentnu
kadrovsku politiku i sistem napredovanja bez ličnih osveta i sujete sa
sadašnjih pozicija odlučivanja u odnosu na neke ljude iz vremena nedavnih
druženja. Penzionisani general Kastratović je primer...
"Partnerstvo za mir" znači i obuku naših vojnika u novim ulogama
učesnika mirovnih operacija: diplomate, socijalni radnici, policajci,
kontrolori oružja, kontrolori izbora, delioci humanitarne pomoći,
zaštitnici humanitarnih konvoja, graditelji infrastrukture, zdravstveni
radnici.
To nije i zapostavljanje klasične vojne obuke, jer na Balkanu još ima
onih koji ne shvataju da je politička kartografija najkrvavija nauka: u
Vojvodini plakati o Trijanonskom sporazumu, u Bugarskoj neki akademici bi
delove Srbije, na Kosovu bi punu nezavisnost. Neizvesnost izazvana onim
što ne znamo o budućnosti rađa ono što, izgleda, ne želimo da znamo...
U svemu tome transformaciji i reformama naše vojske mora se pristupiti
sa postavljenim prioritetima, ali i limitom modernizacije, da se sve to ne
pretvori u politički, budžetski i operativni fijasko, poput slona u
staklarskoj radnji. Posle 12 godina propadanja, poslednje što treba Vojsci
Srbije i Crne Gore jeste višak hrabrih reči i jalovih rasprava sa
minimalnim rezultatima.
REFORME VOJSKE SRBIJE I CRNE
GORE I NAŠ ULAZAK U PARTNERSTVO ZA MIR
Nema ručka džabe
