Za dva veka bili
smo često u društvu istorije i možemo se time ponositi, ali ako ne uložimo
napor da razumemo sadašnji svet, nego da se samo ljutimo što nije onakav
kakav bismo želeli, moglo bi nam se desiti da istorija počne da nas
zaboravlja Latinske sentence ostaju urezane u pamćenje
generacijama gimnazijalaca širom sveta. Jedna od najpoznatijih je:
"Istoria magistra vitae est". Školska erudicija pritiskala je jadne đake
istorijskim podacima kako bi ih pripremila za društveni istorijski život.
Da li ih je pripremila?
Latinska pedagogija se pobrinula da nađe sredstvo da se otklone sumnje
u efikasnost istorije kao učiteljice uvodeći drugu sentencu: "Repetitio
mater studiorum est". Ponavljanje je majka nauke. Ponavljaj dok ne naučiš!
Ove dve sentence su mi se vrzmale u glavi kada je trebalo da na
Filozofskoj školi u Kruševcu nešto kažem o dva poslednja veka istorije
srpske države. Pripremajući se ponovo sam prelistavao Vukove zapise,
Rankeovu Srpsku revoluciju i ocene naših slavnih istoričara povodom
proslave stogodišnjice Prvog srpskog ustanka.
Sve je tu što nam je i danas poznato: istorijska kriza, borba za
opstanak, politička trvenja, podele i sukobi, podmukla ubistva, lični
interesi iznad javnih, jagma za vlašću i posedom, odsustvo uvida u širu
svetsku scenu, velike nade u velike sile i odsustvo svesti da se ipak čini
nešto istorijski veliko i značajno za budućnost. Sve me je to mamilo na
strukturalistički zaključak da su glavne crte date i da se samo u
varijacijama ponavlja isto, da suštinskog, pravolinijskog napretka ustvari
i nema.
Znao sam da je to najlakši i najplići zaključak i odlučio sam da mu se
oduprem i potražim argumente za vedrije poglede na našu istoriju.
Kolektivna reagovanja
"Svako je kovač svoje sreće", kaže i jedna naša poslovica, ljudi grade
svoju istoriju. Ali, ako je tako, zašto svako nije iskovao svoju veliku
sreću, zašto ljudi nisu izgradili uspešniju, humaniju, bržu i čistiju
istoriju? Ovim samonametnutim pitanjem suočeni smo sa činjenicom da u
našoj sreći ili nesreći učestvuju i drugi mimo naše volje, da našu
istoriju nismo gradili sami već su nam i drugi "pomagali", dograđujući i
razgrađujući. Zbog toga se, po pravilu, postavljeni ciljevi i istorijski
rezultat veoma razlikuju. U istorijskim zbivanjima neposredni akteri
deluju u datim okolnostima u skladu sa svojim ciljevima i interesima. Ali
ono što oni smatraju svojim ciljevima i interesima ne moraju objektivno
biti njihovi ciljevi i interesi.
Kad se sve ovako izrelativizuje možemo se vratiti postavljenom pitanju:
da li je istorija bar delimično učiteljica, da li se bar nešto iz istorije
može naučiti? Da li se bar nešto u ponašanju može ispraviti, da li se bar
u onom delu koji zavisi od nas samih, više nego od drugih, može izbeći
ponavljanje grešaka?
Koji je to lični, subjektivni element u istorijskoj odluci, ono što
prkosi okolnostima, što daje pečat događanjima? To su najčešće ponašanja
koja se pozivaju na tradiciju ili etnopsihologiju, nacionalni mentalitet
ili karakter. Etnopsihologija, sa psihičkim osobinama naroda, sa
nacionalnim karakterologijama, odavno je izašla na rđav glas kao rasadnik
nacionalnih predrasuda i netrpeljivosti.
Međutim, istorijskom istraživaču neće promaći pojava kolektivnih
reagovanja koja se ponavljaju u sličnim okolnostima. To, naravno, nisu
nacionalne osobine, ali su sociolozi i socijalni psiholozi uočili
interakciju između onoga što nazivaju socijalnim sistemom i socijalnim
karakterom, pod čim podrazumevaju određene tipove ponašanja u skladu sa
datim socijalnim i vrednosnim sistemom. Mnogi će to nazvati mentalitetom,
ili tradicionalnim ponašanjem. Pretvoren u tradiciju, nacionalni ili
socijalni mentalitet "pritiska kao mora savremene generacije".
Sa ovakvim pretpostavkama zagledao sam se u osvit srpske države u
ustaničke i državničke napore jedne herojske generacije koju je istorija
izvela na scenu. Istoričari nam govore o evropskoj sceni sedamnaestog i
osamnaestog veka, o značaju austrijsko-turskih ratova, o velikom nasilju
nad srpskim stanovništvom, o migracijama i velikim seobama, o truljenju
turske imperije kao nastajanju istorijski povoljnih okolnosti za ustanak.
Ali sva ta podloga nije omogućavala da se nasluti jedna demokratska
revolucija, koja je najavila državu pravno jednakih građana, što je bitno
obeležje demokratskih revolucija. Bez obzira što su građani siromašni
nepismeni seljaci, oni nastupaju kao pravno jednaki i slobodni.
Neproduktivna napetost
Bio je to veliki demokratski potencijal za izgradnju demokratske i
pravne države. Pa ipak se to nije dogodilo. Brzi slom Karađorđeve države
bio je izazvan pre svega međunarodnim okolnostima, Napoleonovim ratovima
koji su rasteretili Tursku ruskog i austrijskog vojnog pritiska. Ali već
Drugi srpski ustanak nije mogao da nastavi tamo gde je prekinut Prvi
ustanak. Opet su značajne bile spoljne okolnosti, mada su unutrašnje
slabosti postale vidljivije.
Nameće se pitanje: zašto su Holandija, Amerika i Francuska, stvorivši
demokratskim revolucijama stanje pravne jednakosti građana, tako brzo
napredovale, a mi ne? Ovde bih se usudio da predložim neke odgovore koji
će objasniti zašto smo tako malo i tako sporo učili od istorije.
Srbija je preskočila velike etape kasnog feudalizma, kada su stvarane
državne institucije koje su bile zasnovane na hijerarhiji i kompetenciji i
što je izuzetno važno kada su stvarane političke i kulturne elite.
Slobodarstvo i primarno demokratsko osećanje jednakosti nisu bili dovoljni
da se izgrade demokratske institucije i civilno društvo. Čini mi se da iz
tih istorijskih okolnosti i političkog ponašanja koje se ukorenilo u
tradiciji dolazi veliki deo neproduktivne napetosti između osećanja
slobodarstva, jednakosti i nepoštovanja kompetencija i pravne uređenosti,
ono što bismo mogli nazvati "anarhičnim demokratizmom".
Drugi problem sa kojim smo se sretali tokom dva veka naše istorije bilo
je uplitanje velikih sila i međunarodnog faktora u naše sudbine. To se,
naravno, nije moglo izbeći s obzirom na našu veličinu i geostrateški
položaj. Međutim, to stalno prisustvo na svetskoj sceni, uloge u svetskim
ratovima, rušenjima velikih imperija, stvaralo je u masama, podsticano
političkim romantizmom i mitologiziranom epikom, nekritičku samorefleksiju
o svojoj veličini i značaju, što je dovodilo do toga da plaćamo previsoku
cenu.
Ka kompromisu uz pregovore
Ostajući na vetrometini, izloženi čestim ratovima, okupacijama i
oslobađanjima, uz neprekidne unutrašnje dinastičke i političke borbe,
propustili smo da izgradimo građansko, trgovačko društvo, kako bismo danas
rekli civilno društvo, bez koga nema nikakvog pravog istorijskog napretka.
Tako se dogodilo da smo ostali i bez prave demokratske političke logike,
preuzete iz trgovačkog društva, a to je težnja ka kompromisu uz pregovore.
Previše je prisutna ratnička lozinka: "borbi našoj kraja biti neće, do
istrage njine ili naše". Odbacivanje ovog modela prvi je uslov za uspešnu
integraciju u demokratski svet i za naš unutrašnji napredak.
Na kraju, hteo bih da proverim još jedan utisak koji mi se nametao i
tokom naše najnovije istorije. Kad čitamo o Prvom i Drugom ustanku i o
svim ratovima, uključujući i Prvi svetski rat, vidimo silne napore i žrtve
seljačkih masa, koje iznose sav teret ratovanja i najveće su žrtve. Da bi
se one pokrenule vođe su morale da šalju poruke koje su im bile bliske i
razumljive. Najvažnije su bile odbrana zemlje ili oslobođenje. Seljak je
vezan za zemlju, voli je i brani i bez seljaka nema autentičnog
patriotizma. Objašnjiv je bio tako čest i snažan izraz patriotizma u
istoriji seljačke zemlje Srbije.
Zahvaljujući tom masovnom i snažnom patriotizmu Srbija je uspevala da
opstane u teškim i kritičnim časovima svoje istorije.
Ali i to ima svoju istorijsku cenu, i sad ne bih o žrtvama, to je
poznato. Hteo bih da se vratim onoj pretpostavci, utisku iz najnovijih
istorijskih zbivanja. Nije li ovakva naša istorija često bila brana da
istorijska zbivanja gledamo dinamički, da pri donošenju značajnih odluka
razmišljamo procesno, da zamišljamo stvarnost drukčiju od one koju živimo.
Seljački pogled na svet je statičan, ima svoje koordinate u tradiciji.
Današnji svet je u vrtlogu promena i nije lako predvideti neke trajnije
oblike u budućnosti. Možda bi nas "istorija učiteljica" mogla da upozorava
da se svet menja, da slike koje nosimo o svojoj prošlosti jesu lepe i
herojske, ali da se i ukus i vrednosti menjaju i da treba biti pripravan
za budući svet.
Za ova dva veka bili smo često u društvu istorije i možemo se time
ponositi, ali ako ne uložimo napor da razumemo sadašnji svet, nego da se
samo ljutimo što nije onakav kakav bismo želeli, moglo bi nam se desiti da
istorija počinje da nas zaboravlja.
Dragoljub MIĆUNOVIĆ
Da li
je istorija učiteljica žvota
Malo i sporo smo učili
