| |
 | |
|
|
Bila jednom jedna revolucija - 1968 - godina kada je
svet proključao
Bili smo realni, tražili smo
nemoguće
Dragomir Olujić Oluja
U Parizu, gradu ljubavi i revolucija, studenti prigradskog univerziteta u Nanteru 3. maja 1968. su se pobunili protiv "kućnog reda" kojim je propisivana zabrana ženskih poseta studentskim domovima. Blokirali su univerzitet, a pobuna se ubrzo proširila i na dvorište Sorbone, što je izvelo policiju na pariske ulice i usledilo je hapšenje preko 500 studenata. Pobuna na ulicama Latinske četvrti počela je eruptivnom žestinom i Parižane ništa više nije moglo zaustaviti protiv generalove policije i vlasti.
Predsednik Francuske bio je general De Gol, a premijer Žorž Pompidu. Pariske ulice, pre svih one oko Sorbone u Latinskoj četvrti, poprište su nasilja, nemira i sukoba organa reda i studenata, kojima su se ubrzo priključili i sindikati, najviše radnici državnih službi i velikih francuskih fabrika. Predvodnik pariskih studenata Danijel Kon Bendit, poznat kao Crveni Deni, zauzeo je pozorište Odeon u Parizu i vodio iscrpljujuće talk show-e, intelektualne rasprave o slobodi i anarhiji kao prirodnom i neotuđivom stanju čoveka.
Kulminacija studentskih nemira u Parizu zbivala se 13. maja, kada su u Latinskoj četvrti nikle barikade od stolova i stolica, kada se palilo što se zapaliti dalo, uništavalo što se uništiti dalo, izvikivale parole koje i danas ostaju paradigmom smisla i značenja šezdeset i osme. Parola nad parolama bila je upravo "Budimo realni, tražimo nemoguće". Opet je na stotine studenata uhapšeno, na desetine ih je ranjeno, a jedan mladić se utopio u Seni. Na Sorboni je osnovana komuna, u kojoj je dvaput dnevno deljena topla supa, a za koji franak mogla se dobiti i čaša dobrog francuskog vina.
Brutalnost policije prema protestantima izazvala je revolt u francuskoj javnosti. Studenti uživaju podršku javnog mnjenja i većine vodećih intelektualaca, na primer Žan-Pol Sartra, ali ne i Rajmona Arona. U intelektualnim pariskim i svetskim krugovima vladala je - kako to obično u takvim situacija biva - pomodarska bezrezervna podrška studentskom pokretu, iako su njegove ikone bili Mao, Če Gevara, Lenjin, Trocki, Marks, Bakunjin...
Sve se - paradoksalno! - smirilo preko noći, 16. juna, kada su Francuzi shvatili da je mlađarija "malo preterala" i kada je situacija izmakla kontroli, pariske ulice bile obavijene oblakom gustog crnog dima, a ljudi počeli ginuti... Inicijativu je, uz pomoć generala Masija, šefa francuskih trupa u Nemačkoj, preuzeo De Gol, obrativši se naciji preko radija, stavljajući je pred dilemu komunizam ili demokratija, objavom prevremenih izbora (na kojima je nešto kasnije i pobedio). Policija je, uz podršku Masijevih padobranaca, evakuirala Sorbonu, Odeon i vratila "red i mir" u Pariz.
APOKALIPSA ODMAH I SADA
"Te sam godine shvatio da smo u središtu apokalipse", rekao je nešto kasnije, sećajući se ‘68. u SAD, Tom Hayden, vođa Studenata za demokratsko društvo, tada jedne od najradikalnijih organizacija američke "nove levice". Više od bilo čega drugog, Vijetnamski rat je odvojio američku omladinu od svojih roditelja i starijih. "Mali prljavi rat" je, do te 1968. godine, uzeo svoj krvavi danak - šesnaest hiljada Amerikanaca je poginulo i sto hiljada ih je ranjeno na hiljade kilometara od svojih domova. Te godine su, 16. marta, američki vojnici masakrirali seljane Mi Laja, 4. aprila je u Memfisu ubijen "crnački Gandi" Martin Luter King, a 5. juna žrtva atentata je bio predsednički kandidat Robert F. Kenedi, brat Džona F. Kenedija, američkog predsednika, koji je i započeo vojno angažovanje Amerikanaca u Vijetnamu. Na desetine hiljada američkih dezertera se snalazilo kako je znalo i umelo po Evropi, najviše u Švedskoj. Omladinski antiratni mitinzi su svakodnevno, uzduž i popreko, potresali Sjedinjene Države.
U takvim dramatičnim okolnostima, američkoj 1968. će eksplozivni naboj i mnogo otkačene duhovne arome dati alhemijski spoj dve do tada potpuno nezavisne omladinske potkulture - hipijevske Timoti Lirija, simbolički predstavljene San Franciskom, koja je politici postavljala granice u pravu slobodnog pojedinca na individualno uživanje, i one radikalno-studentske Džeri Rubija i Ebi Hofmana, s "tvrdim jezgrom" na Univerzitetu Berkli, koja je političku akciju stavljala iznad svega. Ova dva sasvim različita stila života u savezu su držali policijska represija, vijetnamski rat i dezerteri, te opšte razočarenje idealima američkog društva.
"Čikaški festival" je najspektakularniji rezultat koalicije hipija i radikala. Naime, u Čikagu, u avgustu 1968, nasuprot planiranoj predsedničkoj konvenciji Demokratske stranke, "festivalu smrti" kako su je nazivali, američka "nova levica" je organizovala, u isto vreme i na istom mestu, "festival života" s koncertima, hepeninzima i živom svinjom kao predsedničkim kandidatom. Pod naletima policije hepening je pretvoren u festival pendreka i suzavca, direktno prenošen diljem SAD. I tamo, preko Velike bare, nad studentima je, kako se to danas kaže, obavljena "prekomerna upotreba sile".
Sledeće godine je bio "Čikaški proces", na kojem su Rubi, Hofman i njihovih šest drugara oslobođeni krivice, ali je osmorka, sve sa svojim advokatima, dobila od dve do četiri godine zatvora za "nepoštovanje suda" - sve vreme suđenja Rubi-Hofman ekipa je izvodila hepeninge i perfomanse, living teatar u sudnici, uključujući i proslavu sudijinog rođendana, naravno izmišljenog! Zatim se dogodio Vudstok, ali je Veliki savez izdisao - od studenata se odvojio gerilski nastrojen "Vidermen", a hipici su se povukli iz politike u preostale kontrakulturne rezervate.
"Te sam godine shvatio da smo u središtu apokalipse", rekao je nešto kasnije, sećajući se ‘68. u SAD, Tom Hayden, vođa Studenata za demokratsko društvo, tada jedne od najradikalnijih organizacija američke "nove levice". Više od bilo čega drugog, Vijetnamski rat je odvojio američku omladinu od svojih roditelja i starijih. "Mali prljavi rat" je, do te 1968. godine, uzeo svoj krvavi danak - šesnaest hiljada Amerikanaca je poginulo i sto hiljada ih je ranjeno na hiljade kilometara od svojih domova. Te godine su, 16. marta, američki vojnici masakrirali seljane Mi Laja, 4. aprila je u Memfisu ubijen "crnački Gandi" Martin Luter King, a 5. juna žrtva atentata je bio predsednički kandidat Robert F. Kenedi, brat Džona F. Kenedija, američkog predsednika, koji je i započeo vojno angažovanje Amerikanaca u Vijetnamu. Na desetine hiljada američkih dezertera se snalazilo kako je znalo i umelo po Evropi, najviše u Švedskoj. Omladinski antiratni mitinzi su svakodnevno, uzduž i popreko, potresali Sjedinjene Države.
U takvim dramatičnim okolnostima, američkoj 1968. će eksplozivni naboj i mnogo otkačene duhovne arome dati alhemijski spoj dve do tada potpuno nezavisne omladinske potkulture - hipijevske Timoti Lirija, simbolički predstavljene San Franciskom, koja je politici postavljala granice u pravu slobodnog pojedinca na individualno uživanje, i one radikalno-studentske Džeri Rubija i Ebi Hofmana, s "tvrdim jezgrom" na Univerzitetu Berkli, koja je političku akciju stavljala iznad svega. Ova dva sasvim različita stila života u savezu su držali policijska represija, vijetnamski rat i dezerteri, te opšte razočarenje idealima američkog društva.
"Čikaški festival" je najspektakularniji rezultat koalicije hipija i radikala. Naime, u Čikagu, u avgustu 1968, nasuprot planiranoj predsedničkoj konvenciji Demokratske stranke, "festivalu smrti" kako su je nazivali, američka "nova levica" je organizovala, u isto vreme i na istom mestu, "festival života" s koncertima, hepeninzima i živom svinjom kao predsedničkim kandidatom. Pod naletima policije hepening je pretvoren u festival pendreka i suzavca, direktno prenošen diljem SAD. I tamo, preko Velike bare, nad studentima je, kako se to danas kaže, obavljena "prekomerna upotreba sile".
Sledeće godine je bio "Čikaški proces", na kojem su Rubi, Hofman i njihovih šest drugara oslobođeni krivice, ali je osmorka, sve sa svojim advokatima, dobila od dve do četiri godine zatvora za "nepoštovanje suda" - sve vreme suđenja Rubi-Hofman ekipa je izvodila hepeninge i perfomanse, living teatar u sudnici, uključujući i proslavu sudijinog rođendana, naravno izmišljenog! Zatim se dogodio Vudstok, ali je Veliki savez izdisao - od studenata se odvojio gerilski nastrojen "Vidermen", a hipici su se povukli iz politike u preostale kontrakulturne rezervate.
ZAŠTO?
Uzroci studentskog nezadovoljstva su bili znatno dublji. Mladi su šezdesetih otkrili ne samo marksizam, probleme Trećeg sveta i rat u Vijetnamu, nego i mračnu istoriju svojih roditelja i njihove politike "rada, reda i mira". Dok su pokaz(iv)ali da je oslonac svakom autoriatarizmu i, posebno, totatlitarizmu, napose onom demagoški socijalnom, upravo u slepoj pokornosti tzv. višim, nacionalnim i državnim interesima i vlasti, politiku "ne talasaj, ćuti, uči i radi" nisu hteli, a bog’me ni mogli, prihvatiti.
Studentski pokret nije bio rezultat ekonomske krize ili nezaposlenosti i neostvarenih nacionalnih ambicija. Naprotiv! Brantovom "istočnom politikom", prerastanjem "hladnog rata" u detant-koegzistenciju i otvaranjem velikih tržišta Istočne Evrope udareni su temelji sveopštem napretku. Ali, ideali slobode, internacionalizma i socijalne pravde nisu imali prođu u potrošačkom društvu i svetu pod dominacijom kapitala.
Kritičko suočavanje sa društvom i državom studentima je bilo uskraćeno. Političke rasprave na fakultetima nisu tolerisane, a pacifističke demonstracije protiv A-bombe ili rata u Vijetnamu opisivane su na svim stranama, naravno netačno, kao "rušilačke i bezumničke". Još im je cinički prebacivano, na primer u "Frankfurter algemajne cajtungu", "da su demonstracije najgluplje i najbezuspešnije sredstvo političke aktivnosti". Gde su, onda, studenti našli izlaz?
"Živela svetska revolucija i iz nje nastalo slobodno društvo slobodnih individua", poručivao je Rudi Dučke, čovek-simbol studentske pobune. "U SRN sve je realno sem slobode, jednakosti i bratstva, u DDR-u je isto tako sve realno, osim socijalizma", dodao je. Pod parolom "Budimo realni, tražimo nemoguće" iznosili su se zahtevi za demokratizacijom društva i ostvarenjem socijalizma "ni nalik" na onaj sovjetski. Socijalni idealizam, inspirisan anarhizmom i neomarksizmom, Rajhovom seksualnom revolucijom, hipijevskim "Vodite ljubav, a ne rat" i rokenrolom, zasnivao se na istinskoj solidarnosti i internacionalizmu. Pažnju su - bogme poveću! - privlačili i "naši" projekti "samoupravnog društva" i "radničkih saveta".
Uzroci studentskog nezadovoljstva su bili znatno dublji. Mladi su šezdesetih otkrili ne samo marksizam, probleme Trećeg sveta i rat u Vijetnamu, nego i mračnu istoriju svojih roditelja i njihove politike "rada, reda i mira". Dok su pokaz(iv)ali da je oslonac svakom autoriatarizmu i, posebno, totatlitarizmu, napose onom demagoški socijalnom, upravo u slepoj pokornosti tzv. višim, nacionalnim i državnim interesima i vlasti, politiku "ne talasaj, ćuti, uči i radi" nisu hteli, a bog’me ni mogli, prihvatiti.
Studentski pokret nije bio rezultat ekonomske krize ili nezaposlenosti i neostvarenih nacionalnih ambicija. Naprotiv! Brantovom "istočnom politikom", prerastanjem "hladnog rata" u detant-koegzistenciju i otvaranjem velikih tržišta Istočne Evrope udareni su temelji sveopštem napretku. Ali, ideali slobode, internacionalizma i socijalne pravde nisu imali prođu u potrošačkom društvu i svetu pod dominacijom kapitala.
Kritičko suočavanje sa društvom i državom studentima je bilo uskraćeno. Političke rasprave na fakultetima nisu tolerisane, a pacifističke demonstracije protiv A-bombe ili rata u Vijetnamu opisivane su na svim stranama, naravno netačno, kao "rušilačke i bezumničke". Još im je cinički prebacivano, na primer u "Frankfurter algemajne cajtungu", "da su demonstracije najgluplje i najbezuspešnije sredstvo političke aktivnosti". Gde su, onda, studenti našli izlaz?
"Živela svetska revolucija i iz nje nastalo slobodno društvo slobodnih individua", poručivao je Rudi Dučke, čovek-simbol studentske pobune. "U SRN sve je realno sem slobode, jednakosti i bratstva, u DDR-u je isto tako sve realno, osim socijalizma", dodao je. Pod parolom "Budimo realni, tražimo nemoguće" iznosili su se zahtevi za demokratizacijom društva i ostvarenjem socijalizma "ni nalik" na onaj sovjetski. Socijalni idealizam, inspirisan anarhizmom i neomarksizmom, Rajhovom seksualnom revolucijom, hipijevskim "Vodite ljubav, a ne rat" i rokenrolom, zasnivao se na istinskoj solidarnosti i internacionalizmu. Pažnju su - bogme poveću! - privlačili i "naši" projekti "samoupravnog društva" i "radničkih saveta".
