RATNE DNEVNICE JOŠ UVEK NEIZVESNE
Dug "topovskoj hrani"
Po
nekim novim momentima sudeći, "repovi" rata sa NATO-paktom iz 1999. godine još
uvek se vuku za ratnim rezervistima sa područja Pčinjskog okruga. Da podsetimo,
tadašnja Vojska Jugoslavije negde do 15. maja tog ratnog proleća uredno je
rezervistima isplaćivala ratne dnevnice, da bi od tog datuma, bez valjanog
objašnjenja, obustavila njihovu isplatu. Rat se završio, ljudi su gledali da sve
traume što pre zaborave, ali nekome taj propust ipak nije promakao, pa je, po ne
baš sasvim pouzdanim podacima, negde oko 3000 mobilisanih presavilo tabak i
tužilo VJ za neisplaćena dugovanja. Ona, pak, iznose od 11.000 do 15.000 dinara
za vojnike i od 23.000 do 30.000 za podoficire i oficire u rezervi. Grubom
računicom, dolazi se do brojke od oko 45.000.000 miliona osnovnog duga, a ne
treba zaboraviti ni kamatu, negde od oktobra minule godine, kao ni sudske
troškove. Dakle, daleko od zanemarljive sume za ionako tanak vojni budžet. Zbog
toga ne treba da čudi što vojska pomoću pravnih začkoljica gleda da nekako taj
dug amortizuje.
TRI SOLUCIJE
Kuriozitet u
celoj priči je da VJ ničim nije osporila svoja dugovanja prema rezervistima,
zbog čega, opet, nikako ne treba pomisliti da naplata duga ide glatko. Prvo je
osporena stvarna i mesna nadležnost suda, pa se vojska pozivala na zastarevanje
duga, pa su rezervisti upućivani na svoje matične vojne pošte, ili pak vojne
odseke, ali ništa nije pomoglo - i prvostepeni i drugostepeni sud doneli su
odluke u korist rezervista, i stvar je još malo pa došla do izvršenja, što su
neki već iskoristili. A onda se desilo ono čega su se advokati pribojavali -
vojni pravobranilac inicirao je zahtev za zaštitu zakonitosti, a republički
tužilac je narečeni zahtev uvažio, pa je predmet stigao do Vrhovnog suda, gde je
i danas. Ovde valja naglasiti da zahtev za zaštitu zakonitosti ne odlaže
izvršenje presuda, ali stvar nije baš tako jednostavna, jer može imati i vrlo
negativne efekte, naravno po rezerviste.
Senta Novković, jedan od vranjskih
advokata sa određenim brojem ovih predmeta, pojašnjava stvar:
- Veliki broj
presuda je pravosnažan po presudama i prvostepenog i drugostepenog suda, mada se
određeni broj još uvek nalazi u Okružnom sudu, po žalbama vojnog pravobranioca.
Kako je već rečeno, vojni pravobranilac je po pravosnažnim presudama inicirao
zahtev za zaštitu zakonitosti kod Republičkog tužilaštva, što je ovo uvažilo i
prosledilo Vrhovnom sudu, tempom kako su pristizale pravosnažne presude.
Ovde
treba istaći i činjenicu da postoji i određeni broj presuda koje su na neki
način izmakle ovoj inicijativi. Senta Novković nastavlja:
- Sve ovo znači da
Vrhovni sud sada ima tri solucije: da ukine presude i prvostepenog i
drugostepenog suda i vrati predmet na ponovni postupak i odluku, zatim da odbije
zahtev za zaštitu zakonitosti te potvrdi izvršne presude nadležnih sudova, i
najzad, da preinači presude ovih sudova shodno svojim ovlašćenjima. Po prvoj
soluciji, nagomilali bi se još veći sudsko-advokatski troškovi parnica, a
poznato je da su mnogi učesnici rata podigli svoja potraživanja na osnovu
izvršnih presuda. Druga mogućnost bi značila da ostaje zatečeno stanje takvo
kakvo jeste, a po trećoj mogućnosti - sve zavisi u kom smislu bi Vrhovni sud
doneo presudu, ali to su već spekulacije, u kom bi smislu bilo
preinačenje.
Senta Novković naglašava da je svojim klijentima savetovao da
još ne pišu izvršenja, dok Vrhovni sud konačno ne odluči. Klijenti su ga, kako
kaže, poslušali, jer u protivnom, ukoliko dođe do ukidanja ili preinačenja u
smislu odbijanja tužbenog zahteva, klijenti bi bili izloženi vraćanju glavnog
duga, kamate na taj iznos, sve troškove koje je imao vojni pravobranilac, takse
sudu i nadoknade veštacima, kao i već isplaćene advokatske troškove.
Može se,
dakle, reći, da oni koji koji su već uzeli svoja potraživanja, bez obzira na
savete advokata, ulaze u veliki rizik.
- Vrhovni sud - mišljenja je Novković
- morao bi što pre da odluči, kako oni koji su već naplatili ne bi došli u
opasnost; naime, u slučaju da izvršne isprave - presude budu pravosnažno ukinute
ili preinačene, po članu 55 akona o izvršnom postupku, vojni pravobranilac može
podneti predlog za protivizvršenje u slučajevima gde je izvršenje već
sprovedeno.
NEĆE VALJDA!
Advokatska
kancelarija "Nešić" iz Vranja među prvima se upustila u ovaj bizaran spor.
Slobodan Nešić iz ove renomirane firme počinje priču od početka:
- Nije
sporno da država nije isplatila ratne dnevnice učesnicima rata od 15. maja 1999.
godine, pa do demobilizacije. Takođe nije sporna ni visina pojedinačnih dugova
sa kamatom. A nije sporni ni da su prvostepeni i drugostepeni sud usvojili
zahteve vojnih obveznika i da je otprilike do Nove godine 2003. pravosnažno
završeno oko 50 posto predmeta, te da su na osnovu toga podneta izvršenja kod
Četvrtog opštinskog suda u Beogradu i da se ta potraživanja naplaćuju. Ali, šta
se sad javlja? Država prko Republičkog tužilaštva podiže zahtev za zaštitu
zakonitosti u većini tih sporova, a ono što je tu najinteresantnije jeste
činjenica da se dugovanja ne spore, već se osporava nadležnost suda kao stvarno
nadležnog, i ističe se da je ovo pravo trebalo ostvariti u upravnom postupku. U
čemu je poenta? - retorički se pita Slobodan Nešić. - Sa aspekta države - veli -
ovime se ne dobija ništa, jer je ona dužna da isplati neisplaćene dnevnice, pa
je svejedno da li će to uraditi u sudskom ili upravnom postupku. Međutim - pravi
značajnu distinkciju Nešić - sa aspekta vojnih obveznika - tužilaca, nije nimalo
svejedno da li će Vrhovni sud uvažiti zahtev za zaštitu zakonitosti i time
poništiti i prvostepene i drugostepene presude, kojima su dosuđene dnevnice
tužiocima, jer bi u tom slučaju oni morali da vrate naplaćene dnevnice, i to sa
kamatom, da plate takse sudu, nagrade veštacima, a da zatim u upravnom postupku
ponovo ostvare svoje nesporno pravo na dnevnice!
Drugim rečima, po Nešićevom
tumačenju, vojni obveznik u svakom slučaju dobija, ali svi pomenuti troškovi,
uvažavnjem zahteva za zaštitu zakonitosti, u upravnom postupku ne mogu da se
nadoknade, pa će se vojni obveznik naći u apsurdnoj situaciji - uzeo od vojske,
primera radi, 10.000 dinara, a isto toliko dao državi za sve navedene troškove;
jednom rečju - "tante za kukuriku"!
- Druga stvar - nastavlja Slobodan Nešić
- u određenom broju slučajeva država nije podigla prvo tužbu, a zatim i zahtev
za zaštitu zakonitosti, čime su vojni obveznici dovedeni u neravnopravan
položaj, jer se jednima osporava pravo, a drugima ne. No, postoji tu još jedna
dimenzija, ne tako beznačajna: naime, kako se čuje, nakon prvog podizanja
zahteva za zaštitu zakonitosti, a sve očekujući stav Vrhovnog suda, koji, inače,
nedopustivo kasni, predmeti iz Opštinskog suda vezani za ovu problematiku, nisu
dostavljani po žalbama tuženih Okružnom sudu punih šest meseci, da bi tek
nedavno bili tamo upućeni na odluku, a radi se o više stotina, pa i hiljada
predmeta. Pitanje je šta se čekalo, jer od Nove godine, pa tu doskora ni jedan
predmet po ovoj tematici nije rešen u Okružnom sudu.
Šta se, dakle, može
desiti? Kao što je naglašeno, zahtev za zaštitu zakonitosti ne odlaže izvršna
sudska rešenja. U situaciji jedne propale privrede i opšte besparice, ljudi i
mimo saveta advokata da sačekaju konačan rasplet događaja, naplaćuju svoja
dugovanja (kako reče jedan advokat, argument im je - "da ja uzmem, pa neka oni
mene onda jure", ili "ma, neće valjda"). No, državi niko dužan nije ostao, a
pogotovo ne oni koji u ratovima služe kao "topovsko meso". Tako da postoji
bojazan da su se ljudi odazivali pozivu pod zastavu, ratovali, naplatili ono što
im po zakonu pripada, a mogu doći u situaciju da i tu krvavo zarađenu paru
državi vraćaju, i to još sa kamatom!
http://www.vranjske.co.yu/ Goran M. Antić
 | ||
 |
 |
 |
