Kovilj, jula
U ataru bačkog sela Kovilja, na brežuljcima, zru dinje i lubenice.
Suncokreti razbuktani u žuto, skrivaju usred njive magičnog Van Goga. Na
vidovdanskoj omorini čuvari bostana sede pored obnovljenih trščanih koliba
i gomila dinja i lubenica, koje nude namernicima na autoputu Beograd –
Novi Sad. Iza manastirske šume, međutim, brujala su u žetvi dva kombajna.
Kod čarde "Kraj sveta", u rogu Šajkaške, na širokom strnjištu, ljudi su
presovali i sedevali na traktorskim prikolicam novu slamu. Tamo je sve
odisalo mirisima sena, žita i leta.
Kovilj je lepo mesto sa dve crkve belih baroknih tornjeva. Nigde nema
toliko rodinih gnezda kao u ovom podunavskom mestu. U svakoj ulici, bar na
po jednoj banderi, stoji rodino gnezdo. Ročići u gnezdu su već poodrasli,
mašu krilima k’o pravi poletarci. Kažu da se rode gnezde tamo gde su ljudi
dobre ćudi. Prošli smo u Kovilju pored kuće u kojoj je rođen pesnik Laza
Kostić. Onaj koji je ispevao prelepu ljubavnu pesmu "Santa Maria della
Salute". Doktor Laza, lepo se iskaza...
A na Vidovdan je u Kovilju održana "Rakijada". Dan rakije, parastos
dudu i ravničarenje – pešačenje. Dud je i inače ravničarsko sveto drvo.
Postoji beli dud, crni dud, dud murga. U prošlosti gotovo da nije bilo
druma bez dudovih stabala, kuće bez duda. Ogroman dud u selu, na sokaku,
dud u dvorištu, pored đerma i bunara, dud na raskršću. Sva ravničarska
sela imala su rasadnike mladih dudova – dudare.
Dud kao hladovina, lišće belog duda kao hrana svilenih buba, dud kao
materijal za kace, bačve i burad, slatke dudinje za rakiju, pekmez; dud
kao hrana guskama, patkama i ostaloj živini, ali i ljudima. Dudinje su
neke šaljivdžije nazivale bećarskim paprikašem!...
2. Kod "Tikvare", zaklonjen nastrešicom od sunca, leškario je na daskama
suvonjavi ribar Jovan Živanov. Ispod čarde na obali rukavcu Dunava,
poređani kao vojnici, čamilo je dvadesetak pocrnelih čamaca daščanika. Na
vodi je jedan ribolovac u čunu uporno pecao. Jovan je držao svoj monolog:
– Ja sam ovdašnji... Tu na Tikvari će doveče biti rakijada... Pitaš ima
l’ u rukavcu ribe. Slabo. Ja sam radio u ribarskoj zadrugi dvedes’dve
godine, pa sve znam. I otac moj, Rada, bio je čuveni ribar i brigadir u
zadrugi. Tu na Tikvari je bilo onda bačvi i čuvarki s ribom – sačuvaj
Bože!... Mnogo. I zlatnih šarančića je bilo, i štuke je bilo, i manića.
Rođen sam pored vode, u čamcu tako reći, i zato to o ribama znam. Mog’o bi
ja u starosnu penziju da idem, ali nemam dosta godina. Rođen sam
četr’sedme – rekao je ribar Jovan.
Svratili smo bili i do kuće Save Graovaca, koviljskog štampara i
proizvođača vina i rakije. On je jesenas napravio dve hiljade litara vina
i sve prodao do Božića. Sava je glavni organizator "Rakijade", i veli da
je na ovogodišnjoj smotri u Kovilju čak 66 rakidžija prikazalo svoju
"vatrenu vodicu".
– Pre Drugog svetskog rata, a i do šezdesetih godina, Kovilj je imao
između petsto i hiljadu jutara vinograda. Sad je vinograda sasvim malo. Mi
držimo vinograd. Od sorti grožđa imamo crvenu plemenku, to je pijačna
roba, pa slankamenku, a i grožđe đenđeš. To prispe o Petrovdanu, jako je
slatko i miriše... Nekad su ljudi rakiju pekli samo od duda. Ko je imao
tri duda u avliji, taj je imao četiri kazana rakije. Dudova je bilo mnogo.
Gardinovački drum, šajkaški drum, vilovački drum, sve je to bilo oivičeno
dudovima. Sad je dudova u Kovilju – na prste da izbrojiš. Tako je i u
drugim selima. Povađeni su i dudovi, a malo je i brestova... Moj Sava je
sad posadio dvadesetak dudova – kazivao je Savin otac Branko.
3. – O meni su pisale sve novine, pa sam tako "stig’o" i do Japana! Jedan
iz Siriga kod Segedina pravi rakiju od feferona, dao mi je recept za
pečenje. Kad sam opet kod jednog u Dublju video rakiju od kima, rekao sam
sebi: "Napravićeš, Pero, rakiju i od guščijih jaja!" Nema tog materijala
od kojeg ja neću isterati rakiju. Ako treba i iz starih novina!... Ja sam
inače kuvar i ugostitelj bio, držao sam dugo godina kafanu "Šumadiju" u
Kovilju, ali se sa pićem nikad nisam mešao. Znam dobro da kuvam gulaše.
Budi na "Tikvari" pored mene i naučićeš za tili čas da kuvaš i gulaš i
čobanac. Samo gledaj šta ja radim, i "kradi". Kuvam gulaš od kima, i od
čega god ’oćeš. Moraš prste da ližeš od mog gulaša, ma ga skuvao i od
starih cipela! – rekao je domaćin Pera, nekrunisani kralj rakije.
On je ispričao, izneo i kako se pravi rakija od duda, ali i komadara
ili ’lebara – od žita i kukuruza.
– Za dudovaču rakiju se kupi dud i stavlja u bačvu da kisne. U bačvi
kisne, dižu se klobuci, a kad materijal "sazri" i površina se izbistri da
čovek u bačvi vidi "kako se ogleda majmun", to jest vidi
svoje lice – masa može u kazan na pečenje. Što se tiče ’lebare, ide ovako:
uzme se pedeset kila kukuruznog brašna, zamesi sa pola kile kvasca. U to
se doda malo mekinja i šećera. Kad testo uskisne, od njega se naprave
hlepčići, koji se peku u domaćoj furuni. Pečeni hlepčići se iskomadaju i
izmrve k’o komlov i potope u 50 litara vode. Gotovo istovremeno se na
polici ili dasci raširi deset kila pšenice i pokvasio da isklija. Kad se
jave klice i žile, to žito se samelje na mašini za meso, pa stavi u bure
gde su izdrobljeni oni hlepčići. Odstoji u vrenju i od tog materijala se
peče rakija komadara – lebara. Sačuvaj Bože da se čovek na takvu rakiju
namami...
Bogdan Ibrajter
LJUDI, GODINE, ŽIVOT
Kralj rakije
U centru sela dimili su kazani. Tamo su pekli rakiju
dudovaču. Kovilj je valjda jedino naše mesto u kome ljudi još peku rakiju
dudovaču. Na čardi "Tikvara", u blizini manastira Kovilj, čuveni kuvar i
rakijaš Pera Subić kuvao je u ogromnim kotlu i oraniji gulaš i čobanac za
više stotina duša.
Jedan od najčuvenijih rakidžija u Kovilju je Pera Subić.
On nam je u svojoj kući izneo čak 26 vrsta rakija, ali i mnoštvo novinskih
napisa o njemu. Rakija od zove, pa lincura, lozovača, rakija od šljive iz
južne Afrike, klekovača, lipovača, komovica... rakija od lipe, kamilice,
kupusara, od banana, kima, bosiljka, anisa, duda, liker od oraha, pa
rakija i od paradajza!... Novinski naslovi o Peri: "Kralj rakije, zakleti
trezvenjak". "Ma kakav ,Hilton’". "Rakija od kupusa i tikve"...
