Milutin Dedić, slikar (rođeni brat Arsena Dedića,
kantautora), autor feljtona "Zapisi brodskog slikara", proveo je na
školskom brodu "Jadran" gotovo mesec dana u leto 2002. godine. Više motiva
je uticalo na Dedića da se posveti opisivanju i slikanju "Jadrana": ovaj
školski brod je oličenje jugoslovenske pomorske tradicije, a Dedić je od
najranijih dana vezan za more – rođen je u Šibeniku, gradu duge i bogate
pomorske tradicije.
Možda ništa nije tako slično čovekovoj sudbini kao
sudbina brodova. Zbog toga se, valjda, ljudi i vezuju toliko za njih, za
more, za reke. I čovek i brod doživljavaju i uspone i padove. Od svih
nedaća koje ih pritiskaju najgore su one koje dolaze od ljudi. One su
nepredvidive. I kad pomislimo da su prošle, javljaju se u još gorem
obliku. Parcelisanja i podele, koje su krajem 20. veka, počele na ovim
prostorima podelile su i ljude i more i reke. A kako zamisliti čoveka i
brod sputane političkim, birokratskim, administrativnim i ko zna kakvim
sve stegama, kad su i jednom i drugom potrebni širina i sloboda kretanja.
Priča o školskom brodu "Jadran" Ratne mornarice Vojske Jugoslavije i
ljudima koji su na njemu sticali znanja o moru i plovidbi na poseban način
kazuje kakva je povezanost broda i čoveka.
Više motiva je uticalo da se posvetim "Jadranu". Pre svega saznanje da
predstavlja oličenje jugoslovenske pomorske tradicije u najširem smislu
reči. On je simbol žilavosti i samosvesti onih ljudi koji nisu bili
opterećeni uskogrudim lokalizmom i primitivizmom, već su more i brod
doživljavali kao univerzalnu metaforu za slobodu, solidarnost,
sporazumevanje, toleranciju, napredak... "Morska prostranstva i vodeni
putevi uvek su spajali a ne razdvajali zemlje, utičući na stvaranje
mornara širokih pogleda, čvrstog karaktera, upornih i iskusnih moreplovaca
i brodara", rekao je jednom prilikom viceadmiral Ivan Veselinović.
Na moj, više nego zainteresovan odnos prema "Jadranu" uticalo je i to
što sam od najranijih dana vezan za more već samim svojim rođenjem u
Šibeniku, gradu duge i bogate pomorske tradicije. Tu sam prvi put i video
"Jadran" ne znajući da je to on, jer nakon Drugog svetskog rata, kad su ga
doteglili u Šibenik, bio je u takvom stanju da ga je malo ko mogao
prepoznati. S godinama su more i istorija pomorstva sve više ispunjavali
moj svet. To sam sistematski obogaćivao obilazeći mnoge pomorske muzeje
(London, Lisabon, Trst, Amsterdam, Hamburg, Dubrovnik, Perast, Kotor,
Punat...) i čitajući literaturu o brodovima, pomorskim bitkama,
kapetanima, brodovlasnicima, brodograditeljima, istraživačima,
kartografima, avanturistima, gusarima, slikarima marinistima itd. U tom
čudesnom i uzbudljivom mozaiku mora i ljudi, koji su se voljno ili
nevoljno vezali za njega, nedostajao je jedan "kamenčić". Taj "kamenčić"
je školski brod "Jadran". Ovim zapisima hteo sam i da obeležim 70.
rođendan "Jadrana" – 1933–2003.
Zahvaljujući razumevanju i predusretljivosti Sektora za Ratnu mornaricu
Generalštaba Vojske Jugoslavije, pružila mi se prilika da budem na
"Jadranu" gotovo mesec dana. Ta okolnost neposredno je uticala da se još
više uverim koliko je važno kroz ljude sagledavati suštinu broda. Mnogi su
na to ukazivali. Poznata je misao američkog admirala Alfreda Mehena (1840–
1914) da ljudi pobeđuju, a ne brodovi. "Dobri ljudi na slabim brodovima",
govorio je, "bolji su od slabih ljudi na dobrim brodovima".
MILUTIN DEDIĆ: ZAPISI
BRODSKOG SLIKARA (1)
Ljudi i brodovi
