|
Smenjivanje ratova i diktaturaNa nemirnom balkanskom prostoru i srpsko društvo je tokom dve stotine godina bilo uzburkano, čemu su uveliko doprinosili i veliki prilivi stanovništva, često na fonu ratnih zbivanja ili kao rezultat mnogobrojnih ratnih sukoba, konstatovao je u svojoj besedi, održanoj na XV Kruševačkoj književno-filozofskoj školi dr Ljubodrag Dimić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. Tokom dva veka Srbi su učestvovali u dvanaest ratova i ratnih sukoba (statistički gledano – svaka šesta godina bila je ratna), bili su žrtve nekoliko genocidnih projekata, a stradanja u XIX i XX veku dovela su Srbe do granice biološkog minimuma. Tako je u Prvom i Drugom srpskom ustanku od ukupne srpske populacije bilo 150.000 žrtava (21,4 odsto), u Prvom svetskom ratu stradalo je 1.440.000 ljudi (27,9 odsto), a u Drugom svetskom ratu bilo je oko milion srpskih žrtava (10,8 odsto). Izostanak bitne formule U takvim, vrlo složenim okolnostima, Srbi nisu uspeli da pronađu formulu jačanja svog nacionalnog korpusa, čemu su, bez sumnje, doprineli i različiti stupnjevi nacionalne svesti, karakteristični za delove srpskog naroda rasute na različitim geografskim, istorijskim, kulturnim i religijskim prostorima. Na rubovima tih teritorija nastajale su, osim toga, i nove nacije (makedonska, crnogorska, jugoslovenska). Strah za opstanak preplitan je i sa brigom za zaštitu verskog nasleđa, jer je rimokatolička crkva naprosto jurišala na prostore naseljene Srbima. Religijska slika usložnjavana je širenjem srpske države i formiranjem novih državnih zajednica. Posebno velike promene u ovom pogledu dogodile su se posle osnivanja Kraljevine SHS. Rimokatolička crkva ovu državnu zajednicu nije priznavala, islamska zajednica je odnos prema njoj zasnivala na mimikriji, a klerikalizam je, po oceni dr Dimića, instrumentalizovao crkvenu politiku, rađajući i ekstremizam. Pravoslavna zajednica vernika nije bila većinska, a odnos prema njoj naročito je bio restriktivan posle Drugog svetskog rata, u vremenima za koja je i inače bio karakterističan "zaborav nacije". Pomenućemo ovde još neke naglaske iz besede dr Ljubodraga Dimića kojima je on ilustrovao dugotrajnu socijalnu nepokretljivost i tromost srpskog društva koristeći se ekonomskim pokazateljima. Sretenjska skupština je 1835. godine sve dažbine pretvorila u poreze, a na osnovu turskog ustava iz 1838. godine, srpski seljak postao je vlasnik zemlje. Mali posed mnogo lenstvovanja Prosečna srpska seoska porodica imala je u to vreme šest do sedam članova, a 2,4 hektara zemlje u vlasništvu, što je bio četiri do pet puta manji posed od onog koji obezbeđuje razvoj seoskog domaćinstva i poljoprivrede. I u 1889. godini čak 72,6 odsto poseda bilo je manje od pet hektara, a samo šest odsto iznad 10 hektara. Takva struktura zemljišnog poseda bila je ispod granice koja jednom društvu obezbeđuje budućnost, jer toliki posedi ne daju viškove, a za sebe vezuju radnu snagu. Ne samo da je posed bio mali, nego je uticao i na formiranje i održanje neradnog mentaliteta koji blokira procese modernizacije. Naspram 90 dana rada na takvom posedu, stoji 142 dana praznovanja i plandovanja. Mali posed – mnogo lenstvovanja, tako da je vremenom stvorena neka vrsta kulture lenjosti, ali i socijalne nepokretljivosti. Sve su to karakteristike društva bez budućnosti, bez perspektive, u kojima nema brzih strukturnih promena i prilagodljivosti zahtevima modernizacije. Agrarne reforme bile su polovične, možda i zato što mali posed, iako ne obezbeđuje razvoj, omogućuje jedan drugi, svakoj vlasti vrlo važan dobitak – socijalni mir. U takvim okolnostima socijalna dinamika bila je na vrlo niskim granama. U ćîć veku, 93 odsto Srba je od rođenja do smrti bilo vezano za selo, dvadesetih godina prošlog veka od 82 do 88 odsto, a u drugoj polovini proteklog stoleća 36 odsto. U godinama pred Drugi svetski rat, čak 76,4 odsto stanovnika rađalo se i umiralo na teritoriji iste opštine, a 92,4 odsto u istoj banovini. Pedesetih godina prošlog veka započela su demografska kretanja bez presedana, od sela ka gradu, kojima je bilo obuhvaćeno devet miliona ljudi, što je samo doprinelo da društvo ostane fragmentirano, razbijeno i dezorijentisano, sa stotinama hiljada, pa i milionima "polutana", usidrenih na sredokraći između sela i grada. Knjiga umesto rata S kraja XIX i početkom XX veka, srpski narod je imao, po oceni dr Dimića, vrlo zrelu elitu, svesnu činjenice da je balkansko pitanje "skup sitnijih i krupnijih zapaljivosti". Predstavnici ove elite bili su svesni potrebe da pero i knjiga zamene govor rata, da se uzdigne princip duhovnosti, da se državni i društveni poslovi ne kose sa naukom, a da škola bude barometar valjanosti politike, koja u sebi uvek mora da nosi i alternativu. Ova elita shvatala je kao egzistencijalnu nužnost postojanje velike srpske države, odnosno šire državne zajednice (Jugoslavije) u kojoj će se naći i Srbija, jer je takvu zajednicu videla kao branu za pritiske, kalkulacije i nagodbe velikih država. Otuda je intelektualna elita Srbije bila okrenuta liberalnoj, integralnoj ideji jugoslovenstva. Ali, razuđenost prostora i razbijenost društvene strukture otvaraju pitanje kako je politika u protekla dva veka srpske istorije uopšte mogla da ostvari komunikaciju i integraciju na takvom, fragmentiranom prostoru i u okolnostima takve, trome društvene strukture? Politika je, svakako i zbog toga, više delila i svađala srpski narod, nego što ga je objedinjavala, a dva protekla veka značila su smenjivanje ratova i diktatura, glasi jedan od zaključaka dr Ljubodraga Dimića. Slobodan Kljakić
|
