|
Okruženje kao prioritetOdgovor na pitanje šta Srbija treba da učini u narednoj deceniji teorijski je jednostavan, no praktično veoma težak. Teorijski se on može sažeti u nekoliko opštih formulacija – potrebno je izgraditi demokratsku i pravnu državu sa respektabilnim institucijama kao nužan uslov političke stabilnosti, privrednog oporavka i postizanja ekonomskog blagostanja bez koga je život u dostojanstvu teško zamisliv. Ovome treba dodati i kultivisanje (neki govore o redefinisanju) kolektivnog identiteta i političkog etosa kao odgovora na pitanje ko smo i čemu težimo. Dakle ova tri elementa: ojačan politički legitimitet, ekonomski napredak i oblikovanje modernog kolektivnog identiteta i političkog etosa nužne su pretpostavke oporavka društva i jačanja državnog suvereniteta i subjektiviteta. U kojoj će meri ovo biti ostvareno zavisi od toga da li postoje kapaciteti za artikulisanje primerene političke volje koja se može uhvatiti u koštac sa zahtevima vremena. Na putu konstituisanja ove volje stoje mnoge, kako objektivne tako i subjektivne, prepreke. Pre svega, reč je o geopolitičkim interesima velikih sila koji su na ovom području toliko mnogobrojni, razuđeni i protivrečni da je svako donošenje političkih odluka skopčano u velikoj meri s rizicima. Uz to, ne samo što granice današnje Srbije nisu izvesne, nego se, nakon desetogodišnjeg iskustva, sa sigurnošću može reći da Srbija nije okružena "prijateljima" – čak ni u elementarnom smislu te reči. I, konačno, imajući u vidu jasno izraženu volju vladajuće elite u Crnoj Gori za odvajanjem, nije izvestan ni budući status Srbije. U tom smislu za Srbiju je glavni prioritet uređenje odnosa s najbližim okruženjem – jer je to jedan od suštinskih preduslova političke stabilizacije ovog prostora. Iz toga sledi zaključak: realni prioritet srpske politike nije Evropa. Ne zato što Srbi neće u Evropu, nego što ulazak u Evropu vrlo malo zavisi od Srbije. Stoga je neracionalno isuviše trošiti ionako male energetske kapacitete na nešto što nije u domenu naše volje, umesto da se koncentrišemo na obrađivanje sopstvenog vrta. Drugo, neophodno je postići politički konsenzus u pogledu budućeg statusa Crne Gore bez podleganja emocijama kao što je sad slučaj. Raskid sa integralističkom idejom jugoslovenstva, na žalost, u Srbiji dobija svog mutanta u držanju nove elite koja svako pozivanje na sentiment kao i na motivacione i integracione potencijale ideje jedinstva srpskog naroda unapred diskvalifikuje kao maligni nacionalizam. Srbija je u apsurdnoj situaciji – do juče je bila spremna da se bori za jedinstvo Jugoslavije (veliki deo njene elite je i dalje opsednut jugonostalgijom – makar i iz razloga konjunkturnog poziranja), a danas, iritirana Đukanovićem i njegovom kamarilom, veoma lako diže ruke od jedinstvene države srpskog naroda. Tako izgleda da je srpskoj eliti važnije bilo multikulturalno nego nacionalno jedinstvo. Ako dođe do državnog razlaza proces dalje dezintegracije Srbije biće teško zaustaviti. Naime, svaki entitet u njoj, tj. grupa moćnika i uzurpatora podržana od zapadnih diplomatija težiće, prema ugovornoj teoriji koja je sad na delu, ostvarenju svog (ili tuđeg) parcijalnog interesa tvrdeći da oni, bez sumnje, najbolje znaju šta je njihov interes. Stoga se pitanje eventualnog otcepljenja Crne Gore ne sme tretirati samo kao državno, nego i kao važno nacionalno pitanje. Za to današnja vladajuća elita nije sposobna. Posebno ako se ima u vidu da je i ona veoma odgovorna za jačanje separatističkih snaga u Crnoj Gori. Ona im je, zajedno sa zapadnim silama, dugo vremena, stavljajući svoje uske političke i partijske interese ispred državnih i nacionalnih, davala podršku i demokratsku legitimaciju. Konačno, potrebno je prekinuti s dugogodišnjom defanzivnom i neproduktivnom spoljnom politikom benevolentnog samoodricanja i samoporicanja. S demokratskim imidžom i simboličkim kapitalom koji ima, nova vlast treba da izađe pred međunarodnu zajednicu s jasno artikulisanim ciljevima i interesima srpske države – kako u pogledu budućeg statusa Kosmeta, tako i u pogledu specijalnih odnosa sa Srbima u Bosni i Hercegovini. Treba biti realističan – Bosna može postojati samo kao međunarodni protektorat. Stoga – ostvarenje jedinstva Republike Srpske i Srbije mirnim sredstvima mora biti dugoročni cilj srpske državne politike. Imajući u vidu gore navedene konstatacije i postavljene ciljeve, Srbiji je potrebna sposobna, respektibilna i autoritativna politička i kulturna elita. Nju Srbija sada nema. Vlast bez autoriteta i legitimiteta nema potrebnu mobilizacionu snagu da izvuče društvo sa mrtve tačke, a to je od izuzetne važnosti u vremenu sloma i poraza. Jedan od načina da se dođe do kompetentne i odgovorne političke elite, elite koja bi bila u stanju da izgradi stabilne demokratske institucije i politički ambijent koji će omogućiti privredni prosperitet – jesu stalni i ubrzani demokratski izbori koji u ovim okolnostima predstavljaju svojevrsnu školu socijalnog učenja. No, to nije dovoljno. Pored toga, da bi se mogla voditi uspešna državna i nacionalna politika, potrebno je da vladajuća elita ponovo otkrije značaj solidarnosti sa sopstvenom zemljom i narodom. Ono što izaziva strepnju nije toliko pitanje da li je za to današnja klijentelistička (kulturna i politička) elita sposobna koliko mogući odgovor. Ona svoj uticaj i moć gradi, s jedne strane, na podršci zapadnih diplomatija i igranju za njihove interese u svojoj nezajažljivoj želji za promocijom i prestižem, dok, s druge, parazitira na oslabelim nadama i apatiji iscrpljenih masa. Stoga je pitanje kultivisanja političkog etosa od izuzetne važnosti. Nigde u svetu ne gradi se politička zajednica i država na osećanju srama, krivice i kajanja kako se to Srbima spolja, uz pomoć dela vladajuće elite, nameće. Naprotiv, smer kolektivne političke edukacije, uz punu svest o strahotama i beščašćima prošlog rata, mora počivati i na jasnoj svesti o tome da iz činjenice poraza ne sledi da poraženi nije ni imao nikakvo pravo. To bi bila velika nepravda i prema sebi i prema drugima. Zato je razumljivo da klijajućem duhu podaništva smeta kosovski mit. Obnova etosa slobode i otpora, a ne etosa savijanja, čak i kad smo prisiljeni da u ime opstanka to činimo, treba da bude jedan od glavnih zadataka svih onih kojima je stalo do revitalizacije i obnove suvereniteta Srbije. Bez takve svesti nije moguće izgraditi ni stabilnu državu, ni respektabilne institucije. Kultivisanje ovog etosa je zalog za budućnost – utoliko važniji ukoliko ponude da se ponos i dugoročni interesi trampe za dolare postaju sve primamljivije za siromašan narod i njegovu elitu ogrezlu u psihologiji prosjaka. [*] Naučni istraživač u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju |
