Nedeljni telegraf

DRAMA GENERALA PAVKOVICA

EKSKLUZIVNI INTERVJU: Posle izlaska iz pritvora i operacija na VMA, NebojSa PavkoviC, bivsi nacelnik GS VJ,
suocio se sa raspadom porodice i gubitkom imovine
Moj poslednji intervju
Ostavila me supruga, izgubio sam stan,
imao tri operacije.
Ali, borim se i dalje
General Nebojsa Pavkovic prica mirno, stalozenim glasom, bez gestikulacija. Ne deluje rezignirano. Pre pomalo umorno...
Za vikend, Beogradom je pukla vest: general Pavkovic prezivljava tesku licnu dramu, posle izlaska iz pritvora. Napustila ga je supruga Glorija, promenivsi prezime, ostao je bez stana u kojem je ziveo, a podneo je u medjuvremenu tri operacije na VMA. Culo se i da je Glorija, sada vec bivsa Pavkovic, u subotu, upala u policijsku stanicu na Vracaru, optuzivsi bivseg muza da namerava da „baci bombu". Navodno, on „kao vojnik ima bombe". Policajci su je smirili, a u medjuvremenu izvestili i Vladu Srbije o ovom dogadjaju...

Zbunjeni haski istrazitelji
Prisecam se razgovora sa haskim istraziteljima, koji su mi prisli sa puno predrasuda - kao, u pitanju je „Milosevicev general", oficir koga je on forsirao i koji je tek tako stigao do vojnog vrha. A potom, kad su se upoznali sa mojom biografijom, bili su zbunjeni. Malo ljudi zna da sam prosao vojnicku karijeru od komandira voda do nacelnika Generalstaba. Nijednu duznost nisam preskocio, nijednu skolu propustio, a na svim duznostima sam uvek bio najbolji. Za razliku od drugih ljudi koji su zavrsili skole u Beogradu, pa su citav vojni zivot proveli u prestonici i u Beogradu postajali general-pukovnici, ja sam prosao drugaciji put. Medju najboljima sam zavrsio Vojnu akademiju kopnene vojske '70. godine, sa odlicnim uspehom, i mogao sam da biram gde cu da idem. Rekao sam da oni odrede gde da idem, pa su mi odredili Bilecu, gde sam proveo osam godina...

Generala Pavkovica, posle kraceg telefonskog dogovora, zaticemo na beogradskom Crvenom krstu, u drustvu prijatelja, u kafani Veciti mladozenja. Ljubazni, odmereni general predlaze da se izdvojimo u ugao, radi razgovora.
- Ovo je moj poslednji intervju. Ispricacu ono sto imam, vama u Nedeljnom Telegrafu, a potom bih zacutao...
I necete se vracati politici?
- Ne, ni politici ni nekoj drugoj javnoj delatnosti. Cak ni ovoj kojoj sam posvetio radni vek - vojsci. Ima nekih drugih stvari za koje mogu da se borim. A zelim da zivim obicnim, normalnim zivotom. I nikako ne bih voleo da ljudi pokazuju neko sazaljenje, samilost prema meni. To sto mi se dogodilo - dogodilo se!
Mnogo Vam se toga dogodjalo u poslednjih nekoliko godina?
- Nekome se takve stvari dese za kratko vreme, nekome se, opet, za citav zivot nista ne desi. A mene je tako zadesilo.
Bili ste nacionalni heroj pre 5. oktobra, potom osporavana licnost, penzionisani sa mesta prvog vojnika, potom predsednicki kandidat, pa ovog proleca u pritvoru...
- Nisam verovao da nesto tako moze da se dogodi. Bio sam potpuno korektan i prema ovoj i prema onoj vlasti. Korektan sa aspekta funkcije na kojoj sam se nalazio. A tretman koji sada imam nisam mogao ni da zamislim. Mislio sam da ce to da bude malo drugacije. I moglo je da bude malo bezbolnije. Ovako, dogodilo mi se, tih prvih dana u zatvoru, nesto sto nisam mogao da zamislim. No, sve sto mi se kasnije dogadjalo dok sam boravio u CZ bilo je izuzetno korektno. U zatvoru sam imao tretman kao i svi drugi zatvorenici.

Jeste li bili u samici?
- Nisam bio sam. Odnosno, proveo sam tih prvih sest dana u samici, a onda sam prebacen u zajednicku sobu, gde je bilo osmoro ljudi, potpuno razlicitih profila. Bili smo u sasvim pristojnim uslovima. Ponasanje celokupnog osoblja i prema meni i prema ostalim zatvorenicima bilo je izuzetno korektno. I ja sam se, jednostavno, preporodio kad sam tamo otisao. Nemam nikakve primedbe, cak bih se pohvalno izrazio o uslovima koje smo imali. Da li je to tako i u ostalim blokovima, ne znam. Nisam bio u posebnoj prostoriji, niti sam imao posebne uslove, kao sto su pisali - tamo gde je bio Milosevic. Ni uprava ni strazari ni po cemu me nisu razlikovali od ostalih zatvorenika.

Vizionar Djindjic
Pogibija premijera DJindjica pogodila me je kao svakog dobronamernog gradjanina. Imali smo dobru saradnju pred moj odlazak iz Vojske. On je bio covek vizionar, koji me je prihvatao kao realnog saradnika, posto je u meni video profesionalca, a ja sam shvatao da je on covek buducnosti... Razgovarali smo jednom o tom njegovom imidzu, koji, u ono vreme, u narodu nije bio na nekom nivou - kako da se popravi. Tada mi je rekao nesto sto se meni veoma svidelo: "Znas sta, generale, mene to mnogo ne zanima, znam da me mnogi ne vole, pa niti sam ja u prilici da svakome odgovaram zasto je taj imidz takav, niti cu ga popraviti tako sto cu govoriti u novinama ono sto hoce da cuju. Hocu da uradim sve da mandat predsednika Vlade odradim na najbolji nacin, da u ovo tesko vreme tranzicije i reformi ucinim sve sto mogu, a kad to prodje, verovatno ce se naci i analiticari, ali i ljudi u narodu, koji ce proceniti da li je dobro to sto sam radio i da li sam mogao za tako kratko vreme da postignem to sto su oni od mene ocekivali, imajuci u vidu nasledje i citavo nase okruzenje...

Da li se senka Haga nadvijala nad Vasim zivotom u celiji?
- U samici mi je citav zivot prolazio pred ocima, ali, kad sam dosao u tu grupnu celiju, sve se promenilo. Svako je tu mislio o svojoj muci, pricao o svojim problemima, pa sam i ja uspeo da nadjem mir. Razmisljao sam o Hagu, pitao se da li je to mozda neki pritisak na mene, ali sam uvek smatrao da ova drzava prema svim svojim gradjanima treba da ima korektan odnos. Cak i ako je moje izrucenje Hagu bilo u pitanju, onda je to trebalo na jedan korektan nacin da se uradi. Kasnije se pokazalo da to nije slucaj. Pojavio sam se u istrazi o kojoj sada ne mogu javno da govorim, kao jedini predstavnik Vojske Jugoslavije, i trudio se da odbranim instituciju Vojske i dokazem da ona nema nikakve veze sa kriminalom.
To je „slucaj Budva"?
- Da, to je taj slucaj. Drago mi je sto se u citavoj toj akciji, koja je sprovedena za vreme vanrednog stanja, nije pojavio nijedan pripadnik Vojske koji je umesan u bilo sta - osim mene i kasnije generala Tomica. Interesantno je da sam uhapsen 31. marta, odnosno da sam proveo gotovo tri meseca u policijskom pritvoru, a prvi put sam saslusan od strane sudskih organa 10. juna, kada je prakticno prestalo vanredno stanje. Moj utisak je bio, a takav je i ostao, da je neko, ipak, zeleo da sto duze ostanem u pritvoru, bez obzira sto sam saznao da je jos 30. aprila u vezi slucaja Budva zvanicno pokrenuta istraga (to sam saznao preko Politike, u praznicnom, prvomajskom broju). A sve do 10. juna nisam dobio sudski tretman.
U medjuvremenu ste prebaceni na VMA?
- Na VMA sam otisao 5. juna, a boravio sam sve do cetvrtka, 24. jula. Tamo sam imao tri operacije - prvo ponovni zahvat na besici (ne prostati, kako se pisalo), a potom dve intervencije na stitnoj zlezdi. Na VMA sam bio smesten u izolovanim prostorijama, tamo su bili prisutni drugari iz zatvora koji su radili svoj posao kao da sam u CZ, a pruzena mi je kompletna zdravstvena nega. I dok sam bio u Centralnom zatvoru imao sam negu u onom obimu u kom to CZ moze da pruzi: dolazili su specijalisti iz grada, pregledali me, a uprava zatvora opredelila se da predjem na VMA, posto sam godinu dana ranije tamo operisao besiku.
Iz zatvora ste uputili pismo ministru pravde Vladanu Baticu?
- Vladanu Baticu nisam uputio pismo, ali sam pisao upravi zatvora. Od uprave sam pozvan na sluzbeni razgovor da dam izjavu da li strajkujem gladju, posto su se pojavile takve vesti, i onda sam rekao da ne strajkujem gladju, da meni ponos i vojnicka cast ne dozvoljavaju da se tako borim za pravdu, ali da sam, jednostavno, izgubio apetit i da ne mogu da jedem. Upravnik me je tom prilikom pitao da li je moguce da sam imao 120 kilograma, pa sam toliko oslabio, a ja nikada nisam imao 120 kila - imao sam oko 80, a oslabio sam jer, jednostavno, nisam mogao da jedem. I takvo pismo sam napisao, pa rekao: ako je potrebno, neka se sa tim upozna i ministar pravde. A pismo je prosledjeno gospodinu Baticu, pa je onda receno da Pavkovic zaista nije u strajku.

Ne znam kada mi je
bilo teze: 1999. ili danas
Kada Vam je bilo najteze?
- Najteze mi je bilo 1998, kada se vodila ona operacija protiv siptarskih teroristickih snaga na Kosovu, od jula do oktobra. Bilo mi je, svakako, tesko i 1999. Naravno, bilo je tesko i mojoj porodici, koja nije znala kad ce gde da bude, a ja sam morao da je krijem po citavoj Srbiji. Ako je mojoj bivsoj supruzi u ono vreme bilo najteze, a mogla je to da izdrzi, pa mogla je da izdrzi i ovo. Moja zena ima razloga da se uplasi, ja ne mogu da joj zamerim, mozda je u pitanju neka druga veza, neka druga ljubav, ali i to je sasvim normalno. Ali ovo sto se desilo... Ja nista ne zalim, ne jadikujem, mene njen privatni zivot uopste ne zanima, ne osudjujem, sigurno je da cu i ja imati svoj privatni zivot. Pokusacu da vratim samo deo onoga sto je moje.

Po izlasku iz pritvora, odnosno povratku sa operacija, suocavate se sa licnom, porodicnom dramom: razvod za vreme zatvora, supruga koja odlazi u inostranstvo...
- Nisam covek koji zeli da ga neko sazaljeva u bilo kom smislu. Porodicna drama? Sta podrazumeva porodicna drama? Mozda je to stampa napravila porodicnu dramu! I, doista, tu se napravila neka vrsta drame - da je preko advokata, koga je angazovala moja supruga, ostvaren kontakt da mi se prenese poruka da mi predstoji moguce izrucenje Hagu, pa jos da predstoji presuda za najteze kvalifikacije... I da, u tom smislu, ja treba na neki nacin da zastitim porodicu. Sad, to meni niko nije ni trebalo da govori, jer sam i sam razmisljao o tome i ranije razgovarao o toj temi sa suprugom...
O Hagu?
- Da, Hag je uvek visio nad mojom glavom. I mi smo se dogovarali, pravili varijante - ako ja odem u Hag, zasto bi neko drugi ispastao zbog toga. I pojavili su se advokati, moja supruga se pojavila, pa sam dao saglasnost koja, otprilike, podrazumeva - ako dodje do toga, do onog najgoreg, da cemo se dogovoriti kako ce se ta sudska procedura kasnije zavrsiti. Medjutim, posle izvesnog vremena, pojavio se pritisak od strane jednog advokata, koji je insistirao da to treba sto pre uraditi. Rekao sam mu da kaze mojoj supruzi da treba sacekati razvoj dogadjaja...
Medjutim, Vi ste ipak potpisali sporazumni raskid braka?
- Ja sam to potpisao ocekujuci da ce me, u odredjenom trenutku, obavestiti kako stvari stoje, pa da se to aktivira onda kad dodje vreme. Nisam mogao znati da ce sve ovako ispasti, odnosno da ce se dogoditi vrlo brzo. Nisam znao da su ti advokati dolazili do mene kada moji advokati, koji se bave iskljucivo predmetom za koji sam osumnjicen, nisu mogli da stignu do mene dok sam bio u statusu pritvorenika pod policijskom istragom. U to vreme nisam razmisljao da li je to po zakonu ili nije, cak ni sada ne znam da li je po zakonu. Kasnije, citajuci ono sto se dogadjalo sa Legijom, sa ovima koji su obilazili zatvore, osetio sam da moze u jednom trenutku i mene neko da dovede u takvu situaciju. Da neko mimo propisa dolazi u zatvor kod mene...
To znaci da su advokati Vase supruge Glorije bili doista brzi?
- To sto sam potpisao realizovano je veoma brzo. Preko advokata sam preneo da moja supruga treba da odlucuje o tome, ali da to treba da saceka. No, vidim da je to uradjeno bas na brzinu. Za to vreme bio sam na VMA, pod sudskim tretmanom, a pre nego sto cu izaci iz bolnice saznao sam da je brak razveden i da je moja supruga promenila prezime. Jesam ocekivao da ce tako da se zavrsi, ali ne bas tako brzo. Moj sin Vuk, koji ima devet godina, nije hteo da promeni prezime. Naravno, ponosan sam na njega sto je tako dosledan, u tim godinama.

Glorija Sotirov-Markovic-Pavkovic-Markovic
Glorija i Nebojsa Pavkovic vencali su se 4. avgusta 1995. godine. Imaju sina Vuka.
Pre udaje za Pavkovica Glorija, rodjena Sotirov, bila je u braku sa sportskim novinarom Miloradom Markovicem, sa kojim ima kcerku, a od koga se razvela pre nego sto je Markovic umro (inace, sin srpskog politicara Draze Markovica). Pavkovic je, takodje, pre braka sa Glorijom bio ozenjen i ima odraslu decu. Prilikom razvoda od Pavkovica, Glorija je vratila prezime prvog muza - Markovic.
U vojnim krugovima nerado se gledalo na pojavljivanje Glorije Pavkovic u javnosti, u vreme dok je general bio nacelnik Generalstaba VJ. Njena sklonost ka luksuzu padala je u oci u vreme dok je vojska prezivljavala teske restrikcije, pa se deo tog odijuma prevaljivao i na generala Pavkovica. U tom kontekstu uveliko se govorilo o stanovima i kucama generalskog para...

Ostali ste i bez vojnog stana?
- Dok sam bio u pritvoru, dobio sam informacije da neko ko ima jake veze u Ministarstvu unutrasnjih poslova odlucuje, navodno, oko mog tretmana u zatvoru - hocu li izaci ili ne. Logicno je pitanje: ako je krivicna prijava podneta 30. aprila, zasto se do 10. juna ne nadje vremena da me saslusa istrazni sudija i odluci da li mogu da se branim sa slobode? Citajuci tada novine shvatio sam da su mnoge osobe izasle iz zatvora, i to one koje su okrivljene za direktno ucesce u atentantu na premijera Djindjica, a ja, koji sam osumnjicen za nesto drugo, i dalje sedim u zatvoru. I tu je taj crv sumnje - da li postoji osoba koja me zaista drzi u zatvoru, a ne znam iz kog razloga. Posle toga sam imao dva kontakta sa suprugom i detetom i nije bilo nista sporno - sada smo se razveli, dogovaramo se. No, ona na brzinu menja sve sto moze da promeni...
I bravu?
- Dogovorili smo se da, kada izadjem sa VMA, dobijem kljuceve od stana u Molerovoj, koji je, zapravo, nasa zajednicka tekovina, jer sam ga dobio od Vojske, a njoj prepisao za vreme agresije 1999, iz razumljivih razloga. Mislio sam da mogu tu da zivim dok ne resimo neka druga pitanja. Trebalo je da izadjem u petak, medjutim, dogodilo se da sam izasao u cetvrtak, pa je bila strasno ljuta. I sad ce, kao, advokati da rese pitanje kljuceva. To me je iznenadilo, nisam mogao da uspostavim kontakt sa njom, nasao sam nacina da se smestim, trazio advokata i shvatio da se tu nesto dogadja. I drugo nista ne znam.
A sta pretpostavljate?
- Zvali su me iz nekih listova da me pitaju da li je tacno da se moja supruga razvela od mene zbog nekog visokog funkcionera u vrhu Srbije. Ja to prvi put cujem, i ne znam o cemu se radi, a najbolje je da pitaju nju. Zaista ne znam sta se tu u stvari desilo, ni da li je moja supruga, od kada se od mene razvela, bila u bilo kakvoj vezi sa bilo kojom osobom. Nisam hteo da komentarisem - to je njen privatni zivot.

Paznja dobrih ljudi
Dok sam bio na VMA, na hiljade prijatelja i poznanika, cim mi je ukinut pritvor, doslo je da me poseti, da mi pozeli sto skoriji oporavak. A ljudi potpuno razliciti, od veterana Srbije do jedne bugarske delegacije. I tu sam se ponovo uverio sta znaci prijateljstvo. Sagradicemo nove kuce i stanove, to se sve moze, ali ovo bogatstvo u prijateljstvu tesko da se moze ponovo nadoknaditi. Zato sam i ponosan na ono sto sam radio u zivotu - sto sam zasluzio paznju toliko dobrih ljudi.

Optuzivali su Vas za silne kuce i stanove, a ispada da ste trenutno beskucnik?
- To su stvari kojih sam se naslusao posle 5. oktobra, da imam kuce, te tamo, te ovamo. Imam jednu kucu u Lomnici kod Krusevca, koja je odavno adaptirana. Nisam resio imovinsko-pravna pitanja sa covekom koji je adaptirao kucu, kljucevi od te kuce i dalje stoje kod njega. Jedino sam stan u Molerovoj preneo na suprugu, dok sam bio u ratu, jer sam zeleo da ima cistu situaciju ako se meni dogodi nesto na Kosovu. Ja sam zvanicno prijavljen na Molerovu, supruga je prijavljena na Sredacku, tamo zivi, i to je njena imovina, sa ocem je to resavala. Ja za druge kuce i stanove ne znam. A sto se tice kuce na moru, to nije bila kuca...
Osecate li se posle svega povredjenim?
- Nisam mogao da shvatim suprugu zbog cega se sve to desilo, ne zbog razvoda, vec oko ovih naknadnih stvari sa stanom i promenom prezimena. A te price da li moja zena ima ljubavnika, da li je sa njim pobegla u Madjarsku, da li je taj covek iz MUP Srbije, to zaista ne znam. I uopste ne bih zeleo da komentarisem glasine koje se plasiraju kada se zeli diskreditacija pojedinih ljudi...
Pogadjaju Vas ovakve stvari?
- Pogodilo me to sto se ovakve stvari dogadjaju u trenutku kada mi je bilo najteze. Ne znam zasto se zurilo sa razvodom, moglo je to da se saceka. Da vidimo, ako ja idem u Hag, a na kraju krajeva, i da sam otisao u Hag, ni moja supruga ni moje cetvoro dece nemaju razloga da se stide. Ja takodje nemam razloga da se stidim onoga sto sam uradio.

[www.ANTIC.org] DRAMA GENERALA PAVKOVICA

Reply via email to