OBJAVLJENO U GLASU JAVNOSTI
Sreda, 8. 6. 2005
Da li će svetlo dana ugledati istina o zločinima nad Srbima u Srebrenici, krvavi pir Orićevih jedinica
Nametanje kolektivne krivice
Agresija na Jugoslaviju, i posebno na srpski narod, nije započela 1999. godine i nije bila prvenstveno fizičkog, već duhovnog karaktera. Tek 1999. dogodila se jedna od materijalizacija duhovne agresije koja je otpočela deset godina ranije.
U sadašnje doba mondijalizacije i hipokrizijskog isticanja "prava čovjeka", pravila igre ovakve hipokrizije određuju da duhovna agresija uvijek prethodi fizičkoj. Srbi su, dakle morali biti demonizovani pre nego što se nastojalo da budu uništeni fizički. U taktičkom pogledu, a pošto su glavni svetski mediji bili u rukama agresora, bilo je lako, u toku permanentne agresije na našu zemlju, izmisliti i raširiti niz neistina o srpskom narodu: "logori smrti", "logori za silovanje", itd.
Ali agresor je znao da su te laži bile kratkotrajne prirode koje će se lako razotkriti i koje će svetsko mnjenje lako zaboraviti. Pošto je uništavanje Jugoslavije i Srbije zamišljeno kao dugoročno, trebalo je pronaći neku zlokobnu metaforu kojom će se za vek-vekova okarakterisati srpsku naciju kao zločinačku, genocidnu, i koja će opravdati sve moguće daljnje rušilačke akcije protiv tog naroda.
U tom je cilju, prvo pokušano sa sarajevskim masakrima. Ali, to je bilo traljavo izvedeno. Neki zapadni mediji su se oteli kontroli i skinuli krivicu sa srpske strane, a postojali su i tajni izveštaji sa terena koje su pisali "mirovnjaci" i upućivani UN, gde je bilo jasno naznačeno da srpske krivice u tim masakrima, najverovatnije, nije ni bilo.
Onda su tajni centri za psihološko ratovanje isplanirali Srebrenicu. Plan je bio kompleksan i dugoročan. Trebalo je to područje proglasiti "zaštićenom zonom", dići medijsku buku oko nemogućih uslova života u tom gradu, dozvoliti Srbima osvajanje ostalih "zaštićenih zona", koncentrisati više hiljada muslimanskih boraca u tom "demilitarizovanom" području i, konačno, uveriti rukovodstvo u Sarajevu da Srebrenicu, bez borbe, treba predati Srbima.
Računica stranih "pasa-rata" bila je jednostavna. Srbi će se verovatno osvetiti jednom delu Orićevih bandi koje su bile počinile pokolj Srba u mestima oko Srebrenice, jedan deo muslimanskih boraca će izginuti u proboju, jedan će biti zarobljen i zatvoren, jedan deo muslimana će se povući pre predaje, a deo muslimana iz Srebrenice je već bio mrtav, ko zna na kojim bojištima. Pritom treba reći da su neke srpske jedinice odnosno pojedinci počinili zločine nad zarobljenim muslimanima (muškarcima). Sve u svemu, skoro je izvesno da masakra, pogotovo onog u obimu koji mu se pripisuje (od 6.000 do 12.000) nije bilo, ali su zato bile stvorene sve medijske pretpostavke za socijalnu konstrukciju srebreničke tragedije. U tom kontekstu, faktički masakr, u stvari, nije ni bio potreban.
Operacija duhovnog masakra nad Srbima je uspela. Srbi su prihvatili "trojanskog konja" (ili "danajski dar"), neoprezno se poneli nakon ulaska u Srebrenicu i dozvolili zapadnoj propagandnoj mašineriji da se razmaše. Mada su dokazi za navodni masakr bili i ostali traljavi, propagandni ratno-politički kompleks je učinio svoje. Srebrenica je postala jedan od najvećih mitova dvadesetog veka. Srbi su bili optuženi za najstravičniji masakr počinjen u Evropi nakon Hitlerovih vremena.
Sve zločinačke akcije, laži i agresije izvedene protiv srpskog naroda od strane "međunarodne zajednice" su time počele dobivati legitimitet. Srebrenica, neprekidno-periodično nametana od strane medija, postala je halouinski "fakat". Ušla je u anale međunarodnih institucija, u video-igre, u školske udžbenike, u pisane antologije o svetskim genocidima, a Haški tribunal već deceniju zasniva svoje navodno "moralno" postojanje na srebreničkoj tragediji.
Plaćenici iz našeg naroda aktivno šire propagandu o navodnim srpskim zločinima u vlastitoj zemlji nastojeći da u svakom pogledu dokrajče Srbiju. Izmišljale su se hladnjače i masovne grobnice, a zapadni film (Plač iz groba) o tzv. "srebreničkom masakru" - u kom se, uzgred rečeno, ništa takvog nije moglo videti - nametan je srpskim gledaocima maltene svakodnevno. Na otkrivanju spomenika žrtava Srebrenice, nažalost ni sama srpska delegacija, nije ni reč rekla o preko hiljadu pobijenih Srba u Srebrenici i oko nje.
Zaključak koji se neminovno mora izvesti je sledeći. Prva, najhitnija i najsvetija dužnost istinskih srpskih intelektualaca i njihovih foruma je demistifikacija srebreničkog mita, konačno otkrivanje istine, ma kakva god ona bila. Sve dok taj mit bude postojao, i sve dok oni budu ćutali, ništa drugo, sveto, neće i ne može postojati, pošto ta zlokobna fikcija prlja sve napore i svaku projekciju ljudske budućnosti za srpski narod. I neka se ti intelektualci sutra ne iznenade kada, između ostalog, taj isti mit bude (po) služio već uveliko organizovanim separatistima kao ključno opravdanje i kao inspiracija za niz novih sitnijih "Srebrenica", što bi trebalo da u bliskoj budućnosti iskomada i sadašnju krajnje labilnu srpsko-crnogorsku (kon)federaciju, tako da ni od same Srbije ni slovo S više ne ostane na geografskoj karti sveta.
Emil Vlajki, Srpska informativna mreža
http://www.glas-javnosti.co.yu/danas/pisma/srpski/pisma.shtml
