Nova srpska politicka misao
http://www.nspm.org.yu/ekonomskapolitika/2008_radun1.htm
Ekonomska politika
Branko Radun
NIS KAO KAMEN SPOTICANJA I PREDIZBORNI ADUT
Kad se završe izbori, počinje servilnost
Džon Adams - drugi američki predsednik
Nekako u senci predizbornog nadmetanja predsedničkih kandidata, a pre
svega “duela” Tadića i Nikolića, prošla je kontroverza oko “Gaspromove”
ponude za kupovinu NIS-a, sa čim u paketu ide i tranzitni gasovod kroz
našu zemlju. No, kako nam se čini da pitanje privatizacije NIS-a, pa uz
to i prodaja Rusima predstavlja ne samo ekonomsko, već i generalno
političko pitanje, verujemo da je ono značajnije nego što na prvi pogled
izgleda. Moguće je da bi do raskola u vladi došlo pre oko ovog pitanja
nego zbog razmimoilaženja oko reakcije na proglašenje i ozvaničenje
secesije Kosova, ili pak oko prenaduvanog značaja Sporazuma o
stabilizaciji i pridruživanju EU (kao da je samo članstvo u pitanju).
Može se čak reći i da ovo pitanje (kao i SSP i Kosovo) mogu odlučujuće
da utiču i na izbor predsednika Srbije, na opstanak vlade, ali i na ono
što je značajnije od svega toga – na stabilnost države.
KAMPANJA “PROTIV RUSA”
Kada su Rusi ozvaničili ponudu Srbiji za kupovinu domaće naftne
industrije i izgradnju gasovoda koji je za nas od vitalne važnosti,
usledila je oštra kampanja. Mediji su se lako i brzo “opredelili”. Pre
svega, tu kampanju “protiv poklanjanja NIS-a Rusima” predvodio je Blic ,
čije su naslovne strane bile pune naslova koji su govorili o tome da je
ta prodaja loša po Srbiju, pa čak i gore od toga. “Rusi hoće NIS na
poklon” bio je samo jedan od naslova u “objektivnom” Blicu , koji se
uglavnom pozivao na mišljenje onih koji imaju negativan stav prema
ruskoj ponudi. Olako se donosila presuda da je ponuda “loša”, iako su
mnogi razumniji analitičari ove političko-energetske problematike
isticali da se u toj ponudi ne znaju svi aspekti – od toga šta je
“knjigovodstvena” a šta “tržišna” vrednost, preko toga do kad će biti na
snazi monopol na naftu, pa do toga kakav bi protok gasovoda bio i koliko
bi se na njemu godišnje Srbija “ovajdila”. Naime, procene vrednosti
NIS-a od oko tri milijarde umanjuju se za dve milijarde duga, koji, opet
– sudeći po Mlađanu Dinkiću – može da se “procenjuje” različito.
Glavni protivnik prodaje NIS-a Rusima je ministar Dinkić, koji se
oglasio alarmantnim izjavama tipa „država bi bila oštećena za 1,6
milijardi evra“, jer bi se navodno za domaću naftnu kompaniju moglo
dobiti dve ili više milijardi dolara. Pored toga, demagoška je bila i
izjava kako sada zbog „manje cene“ (u odnosu na koju ponudu?) građani
neće dobiti obećanih hiljadu evra. Tako je Dinkiću uspelo ono što nikome
nije – da za neispunjenje svojih obećanja (prvog od 1000, a zatim i od
200 evra) učini odgovornim lično predsednika Rusije Putina. Umesto
(virtuelnih) 200 evra – ističe ministar – zbog „sramno niske ponude“
dobićemo po 30 evra. Tako bi glasači, koji bi trebalo da se nadaju da će
dobiti barem tih 200 evra, trebalo da postanu ogorčeni na Putina i
Rusiju. Šta reći, osim da ovakve izjave prevazilaze i domete
miloševićevske propagande tokom devedesetih.
Tako je nekako i u medijskim lagumima brzo zaboravljena ona naručena
procena NIS-a od 1,2 milijarde dolara (ili od 1,6 mlrd.), jer,
očigledno, kad je obavljana, nije se očekivalo da će Rusi biti glavni
kupci. U ovoj kampanji protiv Rusa ministru Dinkiću očekivano su se
pridružili i funkcioneri LDP-a, od kojih je jedan rekao da Vlada Srbije
na „skandalozan način želi da pokloni NIS“, valjda lično Putinu. Tako je
LDP podržao stavove nekih režimskih stranaka. Demokrate su, sa druge
strane, davale protivrečne izjave od kojih su neke bile „tvrđe“ a neke
„mekše“ od izjave Borisa Tadića da „NIS ne može ispod cene“, da bi
kasnije zvučali pomirljivije. Pored ovih političara, „protiv poklanjanja
NIS-a Rusima“ oglasili su se i mnogi novinari, analitičari i „energetski
eksperti“. Kao šlag na tortu stiglo je i predstavljanje Enerdžiobzervera
i ne znam-odakle-izvučene Sijke Pistolove kao autoriteta koji treba da
nam pokažu šta je naš nacionalni interes u energetici.
Mi bismo još i prihvatili pisanje Blica , izjave ministra Dinkića i
drugih „istomišljenika“ kao iskreno zabrinutih za „nacionalni interes“ i
interese „građana akcionara“ da su se oni u nekim drugim situacijama
ponašali slično. Koliko je već bilo „loših ponuda“ do sada u
privatizaciji, pa nije bilo takve medijske antikampanje? Da li možete
zamisliti da je Blic nekada pisao „Sramna ponuda Ju-Es stila“ ili
„Zakulisne igre oko prodaje cementara“, ili pak Dinkića da preti
izlaskom iz vlade zato što bi prodajom „Smedereva“ budzašto „država bila
oštećena toliko-i-toliko stotina miliona“. Naravno da je tako nešto bilo
nemoguće jer se zna da je Dinkić proamerički političar kome se takav
„gaf“ ne bi mogao desiti ni u snu. O vezama ministra sa konkurentskim
OMV-om, iza koga stoji i albansko-američki kapital, već je spekulisala
štampa (pre svega Kurir ), iako se o tome zvanično niko nije izjasnio.
Kako smo do sada iskusili da gde ima medijskog dima, ima i „činjenične
vatre“, isto tako svedoci smo i toga da je „svaka afera za tri dana“. Da
uprostimo priču – iza velikih priča o „nacionalnom interesu“, ili o
„šteti za državu“ najčešće se kriju lični i grupni interesi moćnih i
uticajnih.
Zaista se možemo upitati šta je naš nacionalni interes u svemu ovom. Pre
svega, ovde je reč o energetskom paketu koji bi na neki rok stabilizovao
snabdevanje Srbije energentima, i to, što nije za potcenjivanje,
jeftinijim i čistijim energentom – gasom. Da ne govorimo o 200 miliona
evra mogućeg godišnjeg prihoda od tranzita. Drugo, na ovaj način dobili
bismo Rusiju kao strateškog energetskog partnera koji ima sopstvene
izvore nafte i gasa. Da parafraziramo „misao“ Mihalja Kertesa – kada se
Evropa ne plaši Rusije kao energetskog partnera, zašto bi se onda
plašila Srbija? Na kraju, ali ne i poslednje – bitno je i to što bismo
ovim aranžmanom dobili jaču podršku Rusije oko Kosmeta, o čemu se kod
nas ne govori mnogo, jer se i među „patriotima“ izbegava da se kaže kako
su neke stvari „uslovljene“. Sigurno ne u smislu uslovljenosti koju
nameću zapadne sile prema nama poslednjih godina, ali bi odbacivanje
ovakve ponude zbog neke slične ili strateški gledano lošije (bez
gasovoda), i to zato što su domaći političari lobisti zapadnih
korporacija, u Moskvi bilo sa pravom shvaćeno kao ponižavajući šamar. A
to svakako nikada, a naročito u ovom trenutku, ne bi bilo „u skladu sa
nacionalnim interesom“, ma kako ga „kreativno“ definisali.
ENERGETSKA STRATEGIJA – ŠTA JE TO
Dublji problem ove države je nedostatak energetske strategije iza koje
bi stajala celokupna država, ključne kompanije, banke i naučne
institucije. Naime, da smo razvijali domaću naftnu kompaniju bar onoliko
koliko su to neki radili u regionu, mi danas možda i ne bismo morali da
je prodajemo, ili bismo prodavali njen manji deo. Svaka država danas
mora da planira i ostvaruje – koliko je to u njenim mogućnostima – što
jeftiniju i stabilniju proizvodnju, kupovinu i distribuciju energenata.
Naša reformska elita, sasvim zanesena međusobicama ili ideološkim
himerama, potpuno je zapostavila pragmatična i strateška pitanja kao što
je energetska politika. Moderne privrede, iako funkcionišu na tržišnim
principima, u sferi energetike stvari ne prepuštaju slučaju. Oko izvora
nafte i njenih puteva transporta vode se ratovi, ruše vlade i na druge
načine nastoji ostvariti sopstveni nacionalno-energetski interes. Šta bi
to bio naš energetski interes, s obzirom na našu veličinu i oskudne
finansijske resurse? Pre svega da ostvarimo što je moguće bolje pozicije
ne energetskom tržištu, i da što bolje kapitalizujemo sopstveni
geopolitički položaj (ne samo u smislu transporta energenata, a naročito
ne samo nafte i gasa). Dakle, prolazak gasovoda kroz Srbiju je naš
vitalan nacionalni interes, koji se ne izražava samo kroz tih mogućih
200 miliona evra godišnjeg prihoda.
Pored toga, poboljšani odnosi sa Rusijom otvaraju nam i rusko tržište,
kao i mogućnost da u kooperaciji sa ruskim kompanijama dobijemo naftne
koncesije, čime bismo održali i ojačali primarnu delatnost NIS -a
(proizvodnja i prerada). Postavlja se pitanje da li u ovako uzavreloj
atmosferi nadgornjavanja onih koji su „protiv Rusa“ i onih koji su „za
Ruse “ mogu uopšte na dnevni red doći i ove ostale, izuzetno važne, ali
medijski ne toliko atraktivne teme (za razliku od „cene“). Zanima nas da
li je u toku pregovora uopšte pomenuta primarna delatnost NIS-a i, ako
jeste, u kom kontekstu? Ovo pitanje nije bitno samo za dalju sudbinu
NIS-a (da li će biti važan regionalni igrač ili samo distributer
energenata), već i za celu energetsku „krvnu sliku“. Naime, ako bi naša
naftna kompanija dobila koncesije (za šta je potrebna podrška vlade i
banaka), ona bi mogla da u Srbiju donese višestruko jeftiniju naftu i da
u trenucima moguće naftne krize stabilizuje snabdevanje. Do sada naši
političari nisu bili zainteresovani za ovakve poduhvate jer je i
hrvatska INA (kao i neke druge regionalne kompanije) prebacila svoje
operacije u inostranstvo. Čini se da otpor ovakvim projektima dolazi
kako iz njihovog nepoznavanja energetske problematike i drugih
strateških pitanja, tako i zbog toga što verovatno nisu našli način da
se „ugrade“.
Sada, kada je skoro sigurno da ćemo sa Rusima napraviti aranžman oko
NIS-a, postoji i prostor da se vrlo lako ostvare i koncesioni projekti
koji bi uposlili domaće istraživačko-proizvodne resurse, a koji bi imali
i strateškog značaja u energetskoj sferi. Ovakvi projekti su najbolja
odbrana nacionalnog interesa, a ne jednostrano protivljenje ulasku
ruskog kapitala na naše tržište samo zato što je ruski. Da citiramo
ministra Dinkića – i mi se nadamo da će „prevladati razum i svest o
borbi za nacionalne interese“, ali se pitamo da li razum i nacionalni
interes shvatamo na isti način?
POLITIČKE IGRE OKO NIS-a
Kako je došlo na red pitanje privatizacije NIS-a i njegove većinske
prodaje ruskoj kompaniji, tako je u vladi došlo do sukoba. Prvo je
Dinkić istupio protiv, pa se povukao iz radne grupe. Iako u javnosti
nisu nastupali tako oštro protiv dila sa Rusima, i demokrate su bile
protiv, pa su formirale blok koji je trebalo da spreči ili odloži
privatizaciju naftne industrije. Preciznijih informacija o tome šta se
tada događalo u vladi nemamo, osim onoga što je procurelo u medijima i
po bolje obaveštenoj čaršiji – da je došlo do ozbiljnijeg okršaja u
kojem je, sa jedne strane, bio DSS, a sa druge G17, manje ili više
direktno podržan od DS-a.
Interesantno je to što su ministri DS-a i G17 tokom narednih dana i
nedelja promenili mišljenje, i tako na kraju pristali da se ugovor
potpiše, a da ovlašćeni potpisnik bude ministar Velja Ilić. Kurir je
spekulisao sa dosijeima Evroaksis banke iz Moskve u kojima je bilo
dovoljno kompromitujućeg materijala o ministru Dinkiću, koji je bio
glavni ili bar najglasniji protivnik sporazuma sa Rusima. Ipak, o tome
se nije mnogo raspravljalo, većina medija je „disciplinovano“ ignorisala
ovu aferu, a nije ni bilo zvaničnih reakcija iz vlade.
Teško je proceniti koji su motivi presudili da lideri DS-a i G17 prelome
i da pristanu da se NIS proda Rusima. Čini se da su tvrd Tadićev stav
omekšala istraživanja javnosti koja su govorila o velikoj popularnosti
Tome Nikolića, što su potvrdili i izbori. To je razumljivo ako se uzme u
obzir da su demokrate u blagoj panici. Tadićev izborni štab pokušava
grčevito da nađe način kako bi njihov kandidat sustigao i prestigao
Nikolića u drugom krugu, gde je Toma – da otkrijemo toplu vodu – blagi
favorit. Napuštena je taktika da se oko prodaje NIS-a potpiše „nešto
neobavezujuće“, pa da se nakon izbora „vidi šta će“, jer na tako nešto
nisu pristali ni Rusi ni Koštunica, očito znajući za jadac. Svima je
bilo jasno da će se dogovor postići pre izbora ili se neće postići.
Tadić je spreman da popusti i da možda prihvati ukore svojih
prekookeanskih prijatelja zbog „slabosti prema Rusima“ ako je to uslov
da pobedi na izborima. Očigledno je da mu je očajnički potrebna podrška
Koštunice, pa makar i formalna, kao i poen kod Rusa i barem nekih
proruski nastrojenih glasača. Isto tako, pričalo se i o tome da će
Koštunica zauzvrat popustiti oko SSP-a, što je isto tako važno
predsedniku. Tako je uspeh Nikolića u prvom krugu, koji preti da se
ponovi i u drugom, naterao Tadića da uradi ono što je naš nacionalni
interes – da dobijemo strateškog energetskog partnera i u perspektivi
energetsku stabilnost. Nažalost, sa političkom stabilnošću neće ići tako
„jednostavno“.
Copyright by NSPM
