Nova srpska politicka misao
http://www.nspm.org.yu/koment_2007/2008_djv_nin2.htm
Đorđe Vukadinović
Lažni referendumi i stvarne dileme
Da mi je do analitičarskog likovanja, mogao bih se radovati što je drugi
krug predsedničkih izbora više nego obilato potvrdio moje prognoze da će
kampanja u drugom delu biti vrlo prljava i mučna. A, bogme, kako stvari
stoje, postoje realne šanse da u poslednjim danima ova crna očekivanja
budu još i nadmašena. U svakom slučaju, osim što je obnovila stare
podele, raspalila strasti i pokazala kako su još uvek krhke srpske
demokratske institucije i navike, aktuelna predizborna kampanja je kao
kolateralnu posledicu – ili je to možda ipak bila glavna namera? – imala
pomeranje kosovske teme iz središta pažnje srpske političke javnosti. A
stvari su baš na tom polju dramatično eskalirale upravo nakon
raspisivanja predsedničkih izbora.
Svega dva dana pošto su izbori raspisani, Evropska unija je u Lisabonu
odlučila da pošalje misiju na Kosovo, američki zvaničnici su
intenzivirali svoje najave o neizbežnoj nezavisnosti Kosova, a
prištinski lideri najavili proglašenje nezavisnosti neposredno posle
drugog kruga srpskih predsedničkih izbora. Ne kažem da je DS kriv za
ovaj nepovoljan razvoj situacije oko Kosova, ali je više nego očigledno
da su lakomislenost, površnost i pogrešne procene Tadića i njegovog
okruženja gurnule Srbiju i njenog aktuelnog predsednika u ovu izbornu
avanturu, i da je time, kao po nekoj komandi, aktiviran mehanizam
koordinisane akcije Prištine, Brisela i Vašingtona u pravcu „konačnog
rešenja statusa Kosova koje se više ne može odlagati“.
Da nevolja i za Tadića i za Srbiju bude još veća, baš tokom kampanje
postalo je više nego očito ono što je šest meseci bilo brižljivo
skrivana javna tajna srpske politike – vladajući koalicioni partneri, DS
i DSS, Tadić i Koštunica ne gledaju istim očima na kosovski problem, na
ulogu EU u rešavanju tog problema i na konkretne mere koje bi Beograd,
ukoliko dođe do proglašenja nezavisnosti, mogao i morao da preduzme. Dok
se dogadjaji nisu ovako ubrzali, Tadićeva politika, odnosno retorika
tipa „i Srbija i svet“, „i Kosovo i Evropa“, mogla je nekako da drži
vodu. No, kako su stvari počele da eskaliraju, a izjave visokih
evropskih zvaničnika, uključujući tu i britanskog premijera i francuskog
predsednika, postajale sve brutalnije i direktnije, tako je i priča o
tome kako su „utvrđivanje statusa Kosova“ i pregovori o pridruživanju EU
«dva paralelna procesa» postajala sve neubedljivija i smešnija. Sve dok
na kraju u nju nisu ostali da veruju – ili makar da je neprestano
ponavljaju – još samo Boris Tadić, Vuk Jeremić i Božidar Đelić.
Čak ni poslovično kvalitetno marketinško pakovanje ovaj put nije moglo
prikriti jaz između Tadićevih optimističkih parola i srpske otužne
političke i socijalne realnosti. Zato je, posle razočaravajućeg
rezultata u prvom krugu, Tadić zaigrao na sve ili ništa, i sav ulog
stavio na „evropsku agendu“, kao i otvoreno plašenje birača posledicama
Nikolićeve pobede. Kosovo je konačno i, čini se, neopozivo gurnuto u
pozadinu, a u prvi plan je izbila agresivna pro-evropska kampanja i
atmosfera „konačnog obračuna“ sa snagama prošlosti i mraka oličenim u
Nikoliću. Aktivirani su svi politički i medijski resursi, oživela već
gotovo zaboravljena manihejska retorika i ponovo počele da pljušte
zakletve o čuvanju tekovina petooktobarske revolucije. Čak su, zarad
viših evro-reformskih interesa, ekspresno amnestirani zloglasni Vojislav
Koštunica i Velja Ilić, a njihovih trista hiljada glasača mehaničko
pridodato onim Tadićevim, Pastorovim i Jovanovićevim, ne bi li se
kako-tako (p)održala teza o „prevazi demokratskih snaga“ nakon prvog
izbornog kruga. „Evropa - ili smrt, propast, apokalipsa...“ neformalna
je Tadićeva parola pred drugi krug, pri čemu ostaje nejasno koliko je tu
u pitanju strasna evrofilija, a koliko racionalna, mada i pomalo
sumnjiva računica o tome da se „preko sedamdeset odsto građana zalaže za
ulazak u Evropsku uniju“.
Posebnu temu u ovoj tugaljivoj predizbornoj priči predstavlja brutalna
instrumentalizacija Srba van Srbije. U trenutku kada se i Hrvatska i
BiH, pa čak i Evropska Unija – bar zvanično – uzdržavaju od komentara i
direktnog uplitanja u srpsku predsedničku trku, lideri hrvatskih i
bosanskih Srba Milorad Pupovac i Milorad Dodik učestvuju u kampanji
jednog kandidata na još drastičniji način od onoga na koji su
svojevremeno prekodrinski Srbi podržavali Slobodana Miloševića. I da ne
bude nesporazuma, nije ovde najvažnije – niti najgore – to što gospoda
Pupovac i Dodik u Srbiji imaju svoje partnere i favorite i što ih
prilično napadno promovišu. Sporan je – bolje reći, nije sporan, već je
neosporno skandalozan – način i argumentacija sa kojom se to radi.
Strašno je što oni to čine tako što potpuno delegitimišu drugog
kandidata, diskvalifikujući ga uz istu onu „argumentaciju“ kojoj su
inače često i sami izloženi u svojim „matičnim“ državama. Drugim rečima,
Dodik u Beogradu Nikolića napada i predstavlja upravo na isti onaj način
na koji sarajevski mediji i političari mesecima napadaju njega. Što se,
pak, Srbije tiče, matrica je zapravo identična onoj iz devedesetih. I
onda i sada se ide na demonizaciju opozicionog kandidata, a građani
Srbije upozoravaju da vode računa o položaju i interesima svoje
prekodrinske i prekosavske braće. S tim što se taj interes svojevremeno
svodio na parolu „svi Srbi u jednoj državi“, a danas se svodi na
podjednako utopijsku i potencijalno opasnu frazu „svi zajedno i što pre
u ujedinjenoj Evropi bez granica“.
Mnogo je stvari koje će 3. februara objektivno visiti nad glavom i
pritiskati duše srpskih birača. I upravo zbog toga ih ne treba dodatno
opterećivati, plašiti i taj realno težak izbor činiti još težim. Ali
zašto je taj izbor tako težak? Pa, iz više razloga. Birači su već pomalo
iznureni čestim i „sudbinskim“ izjašnjavanjima. Nezadovoljni su
bezbrojnim izneverenim obećanjima petooktobarskih pobednika. Frustrirani
su zbog kontinuiteta zapadne politike koja se teško može kvalifikovati
drugačije sem kao pristrasna i antisrpska. I ogorčeni su zbog socijalnih
nepravdi, raslojavanja i masovne raspodaje društvenog bogatstva. S druge
strane, Nikolić vuče mnogo ličnih i – naročito – stranačkih hipoteka iz
prošle decenije koje se većina građana seća sa razumljivom nelagodom. I
nije slučajno što je Tadićeva kampanja fokusirana upravo na to vreme, a
naročito na Šešelja. Tako se gromoglasno najavljivani referendum o
Evropskoj uniji, faktički pretvorio u referendum o Šešelju, kampanju
zastrašivanja građanstva „povratkom u prošlost“ i „strahom od
devedesetih“. U zemlji u kojoj je, svojevremeno, za par dana bilo moguće
proizvesti masovan i histeričan strah od pomračenja sunca, nije
preterano teško stvoriti atmosferu zebnje od novih sankcija,
bombardovanja – i, naročito, gubitka „Dinkićevih hiljadu evra“.
Nema sumnje da ovo jesu važni izbori. Ali nisu sudbinski i nisu nikakav
referendum. A kome je do referenduma, neka ga i raspiše. Referendum o
NATO paktu. Referendum o Kosovu. Referendum o Evropskoj uniji.
Referendum o tome da svi treba da budemo mlađi barem deset
(„Miloševićevih“) godina, da lav i jagnje treba mirno da žive u
multikulturnom raju i da treba uvek da bude maj. Raspišite, dakle,
raferendume. A ne da, eventualnu, tesnu pobedu jednog, pošteno govoreći,
vrlo favorizovanog kandidata tumačimo kao bezuslovno izjašnjavanje o
bezuslovnom pristupanju EU. Pa onda, budući da, navodno, put u EU vodi
kroz NATO, narednih meseci ponovo vaskrsne i u poslednje vreme malo
zamrla sintagma „evro-atlantske integracije“. I da se na kraju, pošto,
kao što znamo, život ne može da čeka, u nekom trenutku zaključi da
Kosovo ipak ne bi smelo biti prepreka na putu u bolju – podrazumeva se –
evropsku budućnost.
Plašim se da je upravo to scenario koji su imali na umu oni koji su DS i
Tadića gurnuli u ove i ovakve predsedničke izbore. Tadić je najbolji
mogući promoter evro-atlantske priče koja polako ali kontinuirano slabi
i kopni pod teretom spoljnih pritisaka i izneverenih domaćih očekivanja.
Iako se nije pokazao baš onoliko „kooperativnim“ koliko se to od njega
možda očekivalo, i premda je svojom kohabitacijom sa Koštunicom i
povremenim patriotskim izlivima nervirao zapadne posmatrače, on – to je
svima jasno – ipak neće hteti da ide predaleko u reakcijama na
eventualno proglašenje kosovske nezavisnosti. Naizgled sitna epizoda sa
akreditacijom posmatrača iz Velike Britanije i SAD pred prvi izborni
krug u tom pogledu je više nego indikativna. Ako neko nije imao
hrabrosti i volje da zbog aktuelne i aktivne podrške kosovskoj
nezavisnosti makar simbolički uskrati gostoprimstvo na biralištima
nekolicini nižih službenika britanske i američke ambasade, kako će
sutra, na primer, uskratiti gostoprimstvo u Beogradu njihovim
ambasadorima, ili preduzeti neku možda oštriju meru prema zemljama koje
se budu isticale u podršci Prištini.
Dakle, Tadićeva pobeda objektivno smanjuje količinu glavobolje u Briselu
i Vašingtonu. A to što se do nje ipak moralo doći preko pojačane
patriotske retorike, potpisivanja energetskog sporazuma sa Rusijom i
kampanje koja je u drugom krugu izgledala kao karikatura demokratskog
fer pleja i nalikovala manje na evropske, a više gruzijske, egipatske i
pakistanske uzore, smatraće se relativno prihvatljivom cenom koja je
morala biti plaćena radi „odbrane demokratije“, odnosno zadržavanja
Srbije na poželjnom – zapadnom – geopolitičkom kursu. A ako Tadić, kojim
slučajem, izgubi, bože moj, biće to samo još jedan dokaz da Srbija ipak
„nije zrela za demokratiju“ i da je beznadežno zaglibljena u prošlosti i
nacionalističkom blatu, te da ubuduće ne treba imati ni ovoliko obzira
prema njoj i njenim interesima. U najgorem slučaju, doći će do
obnavljanja oštre političke polarizacije, u pepelu prljave kampanje
sagoreće ostaci nacionalnog konsenzuza, zemlja će biti podeljena i
svakako oslabljena za mogućnost reagovanja. Dakle, kakav god ishod da
bude, spoljni arhitekti ove izborne drame biće na relativnom dobitku. Za
razliku od dodatno destabilizovane Srbije koja će sa još većom mukom
morati da traži svoj unutrašnji mir i neophodnu spoljnopolitičku ravnotežu.
Copyright by NSPM
