*Đorđe Vukadinović * Evropa ili smrt
Stvar se zgodno može predstaviti i u epskim kategorijama, mada je, zapravo, sasvim prozaična i racionalna. Neću čak da tvrdim ni da je tako oduvek bilo. Ali Kosovo danas zaista jeste "sudilište", tema na kojoj sve i svako pokazuje svoje pravo lice i ćud. Zato se na Kosovu, kao na nekom skeneru ili unutrašnjem ogledalu jasno razotkriva sjaj i beda aktuelne srpske politike, a pomalo i karaktera. I ko je "lud", i ko je "zbunjen", i ko je vera, ko nevera - i sve ostalo. Da nije bilo Kosova, Slobodan Milošević se verovatno nikada ne bi tako lako uspeo na srpski politički tron – niti bi, da nije bilo devedesetdevete, sa njega bio tako naglo srušen. Da nije Kosova, Martija Ahtisarija, Danijela Frida, Frenka Viznera i plejade kosovskih "međunarodnih predstavnika" od Bernara Kušnera pa do Joakima Ritera, Srbi verovatno još ne bi bili svesni razmera bahatosti i licemerja svetske politike i novog pseudo-liberalnog totalitarizma. A i evro-atlantska priča u Srbiji ne bi bila tako brzo i tako dubinski kompromitovana. Boris Tadić je na neki način u pravu kada kaže da je izbor "Kosovo ili Evropa" pogrešna dilema i lažna alternativa. Da, zaista jeste – ali, nažalost, ne iz razloga koje predsednik i njegovi saradnici neprestano ponavljaju. Dilema je lažna ne zato što su borba za Kosovo i pristupanje EU, tobože, "paralelni procesi", nezavisni jedan od drugog, ili zbog toga što će se, kao bajagi, "srpski interes na Kosovu moći bolje braniti iz Evropske unije". Svako ko se malo zamisli nad ovom mantrom koja je, ne treba zaboraviti, Tadiću omogućila pobedu na predsedničkim izborima, shvatiće da su to naprosto gluposti , baš kao što i svaki niži službenik iz Brisela zna da će se, pre ili kasnije, na "mapi puta" srpskih evro-integracija kao uslov pojaviti odsustvo pograničnih sporova i uspostavljanje dobrosusedskih odnosa sa zemljama u regionu. A to znači i sa Kosovom, o čijim evropskim i evro-atlantskim perspektivama se evropski komesar za proširenje gospodin Oli Ren do sada već u nekoliko navrata izvoleo veoma pohvalno izraziti. Znaju to Evropljani, znaju to i u Tadićevom štabu, a znaju i njegovi politički protivnici. Ali ne znaju srpski birači jer ih, zapravo, o tome slabo ko obaveštava. A dilema Kosovo ili Evropa ne samo da je lažna – nego, uz to, i potpuno sramna . Lažna je, pored ostalog, i zato što nam odustajanje od jedne stvari uopšte ne garantuje da ćemo dobiti drugu. A zašto sramna? Pa, zato što te dve stvari naprosto nisu poredive. Uostalom, zamislite na trenutak kakva bi bila reakcija i kakav bi odgovor stigao da je, kojim slučajem, slično pitanje – "Evropa ili Krajina", "Evropa ili Knin", ili "Evropa ili Baranja" – sredinom devedesetih bilo postavljeno pred hrvatsku državu i hrvatsku javnost? I šta bi, na primer, bilo sa "evropskim perspektivama" jedne Rumunije da joj je kao uslov postavljeno mirenje sa nezavisnošću Transilvanije? I koliko bi se dugo jedna Velika Britanija zadržala unutar "evropske porodice" da joj je kao uslov postavljeno povlačenje iz Severne Irske ili Gibraltara? (A teško da bi se moglo reći da Gibraltar predstavlja baš istorijsko i simboličko "srce" Velike Britanije i njenog identiteta.) Može se, u izvesnom smislu, postaviti pitanje "EU ili Rusija", mada, zapravo, ni to nije sasvim precizno, niti pravedno. Ali ni u kom slučaju nije moguće u istu ravan stavljati državni integritet i članstvo u bilo kojoj regionalnoj ili međunarodnoj organizaciji. To je apsolutno mešanje lončića, neoprostivo brkanje baba i žaba koje se samo delimično može pravdati konfuzijom usled svakodnevne i besomučne EU propagande sa doslovno svih TV stanica sa nacionalnom pokrivenošću. Kampanja je imala uspeha. Neke je ubedila, neke pokolebala, a neke zbunila. Uostalom, ovo je zemlja u kojoj državna televizija tokom čitavog dana – skandalozno, ali makar pošteno – neprestano obaveštava građane da gledaju medijski javni servis "evropske Srbije". A kako tek stvar stoji sa ostalim srpskim elektronskim medijima nije teško ni pretpostaviti. Najveća konfuzija i najpogubnije posledice su ipak u glavama i na obrazu elite. U tom pogledu je bio apsolutno sraman i, istovremeno, vrlo karakterističan trenutak na nedavnoj proslavi godišnjice DS-a kada je Boris Tadić prisutne zvanice morao doslovno da moli za mlaki aplauz nakon izjave kako nikada neće odustati od borbe za očuvanje Kosova i Metohije. A samo deset sekundi pre toga euforičnim ovacijama je propraćena njegova izjava kako nikada neće odustati od borbe za ulazak u Evropsku uniju. Da se razumemo, naravno da i među narodnjacima i radikalima ima dosta onih kojima je do Kosova stalo koliko i do lanjskog snega. Isto tako, apsolutno se ne može izbeći objektivna, takoreći, istorijska odgovornost Vojislava Koštunice za to što je u okrilju njegove vlasti nesmetano cvetala divlja «evroatlantska» propaganda , što mu je, na primer, Ivana Dulić jedno vreme čak bila i potpredsednik vlade, i što je, u njegovoj vladi, Dragan Šutanovac jedno vreme upravljao srpskom vojskom, a Mlađan Dinkić svo vreme upravljao srpskim finansijama. (A dalo bi se štošta primetiti i povodom „budističkog" držanja radikala, ljubomorno zagledanih u svoj rejting i status «najveće srpske stranke».) Tek u ranu jesen 2007. DSS je otpočeo oštriju kampanju protiv NATO-pakta i SAD kao glavnog sponzora kosovske nezavisnosti. I tek u decembru počinje stidljivo otvarati temu Evropske unije. Sve do tada EU je imala status svete krave u srpskim političkim i stručnim debatama, a «Evropa ili smrt» bilo neformalno geslo srpskih euro-reformskih talibana. NATO je tu i tamo i bio osporavan, ali je onda, kao krunski argument, dolazila tvrdnja da je za sve nove članice NATO obavezna stanica na putu za EU – i tu bi bio kraj svake priče... A mi smo, bogme, tek na početku. www.nspm.org.yu [Non-text portions of this message have been removed]
