*Dragomir Anđelković * *Srpski antifašizam između klevetanja i zaborava *
Dan, dva je tek prošlo od kada su se sukobili antifašisti i neonacisti u nekom malom mestu na istoku Brandenburga. U Ukrajini je nedavno formiran „antifašistički ilegalni pokret", s ciljem da se aktivno suprotstavi rehabilitaciji nacističkih kolaboracionista od strane, aktuelne, proameričke vlasti. A nije proteklo mnogo vremena ni od kada je Nenad Čanak zadnji put „prozivao" navodne klerofašiste. Pre nego što pokušamo da sagledamo da li aktivni antifašistički pokreti postoje u Srbiji, i da odgovorimo na pitanjem kakav nam antifašizam treba – korisno je da se vratimo u prošlost. Važno je da se podsetimo šta su fašizam i antifašizam stvarno predstavljali, i da vidimo šta je od toga aktuelno i danas. Tek tada ćemo potpuno moći da shvatimo do koje mere se kod nas zloupotrebljavaju pojmovi fašizam i antifašizam. FAŠIZAM U SVOJOJ „KLASIČNOJ EPOHI" Izvorno se pod fašizmom podrazumeva antidemokratska, militaristička, imperijalistička, ekspanzionistička, nacionalistička, etatistička, kolektivistička i korporativna ideologija. Nosilac te ideologije bila je partija italijanskog političara i diktatora Benita Musolinija. U nemačkoj nacističkoj interpretaciji – ta ideologija je poprimila i šovinistički, odnosno rasistički sadržaj. Ekspanzionizam je dobio drugačiju potku – širenje životnog prostora nacije. Po uzoru na italijansku fašističku partiju, i potom nemačku nacionalsocijalističku stranku, tokom 20-ih i 30-ih godina prošlog veka, širom Evrope formirani slični su pokreti. Neki od njih su se sami dokopali vlasti, neki su je dobili od strane nemačkog okupatora. Na izgled, sve fašističke partije bile su slične. Obeležavao ih je kult vođe, populizam, uniformnost, čvrsta organizacija, nasilan odnos prema neistomišljenicima. Ipak, među njima su postojale i značajne razlike. Dok su nemački nacisti bili antiklerikalno raspoloženi, španski falangisti su bili klerikalci. Italijanski fašisti su bili daleko od pravog rasizma i antisemitizma, za razliku od nemačkih nacista. Portugalski fašisti nisu bili zastupnici teritorijalnog ekspanzionizma. Štaviše, teško ih je nazvati i nacionalistima! Razlikovale su se fašisti i u pogledu političke prakse i brutalnosti. Dok je Musolinijev režim pogubio mnogo manji broj ljudi nego Titov, nacisti su mogli da se mere samo sa Staljinom. Dolfusovi austrijski fašisti – a ne treba ih mešati sa austronemačkim nacistima – udelili su svojim protivnicima tek po koju „ćušku". Opet, nemački esesovci su mogli samo da se „dive" zverstvima litvanskih, hrvatskih ili flamanskih fašista. Ono što je bilo zajedničko svim fašističkim pokretima – to je antidemokratska, antiparlamentarna pozicija, kao i korporativna shvatanja. Pod poslednjim, ukratko, podrazumeva se model državnog arbitriranja između socijalnih grupa, između kapitalista i radnika. Namera je bila da se prevaziđu socijalni sukobi u interesu nacionalnog jedinstva. To je nužno podrazumevalo makar i umerenu politiku socijalne pravde. Svrha korporativne države bila je i da se ekonomija usmerava u pravcu željenom od strane vlasti. Sve u svemu, u pitanju je bio fašistički koncept „dogovorne ekonomije" i „socijalnog konsenzusa". UBOJITE REČI: FAŠIZAM I ANTIFAŠIZAM Fašizam je, umnogome, kao svoj ideološki (kontra) orijentir imao boljševizam. S druge strane, i boljševici – ali i umereniji levičari – brzo su počeli fašiste da tretiraju kao najveću opasnost. Usled toga je i izraz antifašizam tokom 20-ih godina prošlog veka ušao u širu upotrebu, i dobio izrazito snažan emotivan naboj. Međutim, termini antifašizam i fašizam su obilato zloupotrebljavani. Ubrzo pošto su se komunisti susreli sa fašističkim neprijateljima, njihovo ime su preneli i na mnoge druge neistomišljenike. Reč fašista je bukvalno postala psovka! Za komunističke partije pod kontrolom Kominterne – socijaldemokrati i socijalisti su neretko bili fašisti, a ta etiketa je bez izuzetka lepljena pristalicama Trockog. Opet, trockisti su istim epitetom izdašno častili Staljinove sledbenike. Što se mnogih anarhista tiče, za njih su svi ostali – od demokrata do komunista – bili najcrnji fašisti. A i staljinisti, i trockisti, slagali su se sa njima da je fašizam sinonim za – u njihovo doba – moderni kapitalizam. U dokumentima Kominterne fašistima se nazivaju i hrišćanski sindikalisti, poljski nacionalisti, pripadnici režima kralja Aleksandra Karađorđevića, predvodnici britanske Konzervativne partije, bankari, rentijeri, anglikanski misionari u Africi ... Nasuprot njima, svekoliki borci protiv nekog od tih „velikih zala" imenovani su kao antifašisti. Kao takvi se čak spominju i „hrvatski revolucionari", što je bio eufemizam za ustaše! ANTIFAŠIZAM KAO OPREDELjENjE Oni koji su se nazivali antifašistima – stvarno su i bili antifašistički opredeljeni. Bez obzira što su svoje neprijateljstvo prema pravim fašistima projektovali i na druge neistomišljenike. Međutim, bar kada se radi o „zvaničnim" komunističkim partijama – partijama članicama Kominterne, one su u skladu sa političkom linijom SSSR-a morale da doziraju intenzitet takvog svog opredeljenja. Nisu uvek smeli ni da ga ispolje! Posle potpisivanja pakta između Nemačke i Sovjetskog Saveza 1939 godine, pežorativna upotreba reči fašista skoro da je zabranjena. Ujedno, težište optužbi za izbijanje Drugog svetskog rata privremeno je preneto na Francusku, Veliku Britaniju i globalnu plutokratiju! Tek pošto je nacistička Nemačka verolomno napala SSSR, antifašistička retorika dobija nekadašnji ton i intenzitet. Što se zapadnih saveznika tiče, oni su retko koristili izraz antifašizam. Američke ili britanske institucije i mediji, govorile su o borbi protiv nacizma i fašizma, ali su retko svoje zemlje nazivale antifašističkim. Isto tako, pripadnici građanskih demokratskih partija, i kada su se suprotstavljali fašizmu u međuratnom razdoblju, nisu sebe nazivali antifašistima. Izuzetak su bili tek pojedini liberalno orijentisani intelektualci, kao što je Benedeto Kroče. SAVREMENI FAŠIZAM I ANTIFAŠIZAM Danas više nema iole značajnih fašističkih partija, i u pogledu imena, i vezi sa suštinskim opredeljenjem. Tako stvari stoje i sa boljševičkim pokretima. Ponegde postoje relativno jake komunističke partije, ali one su daleko od boljševičke prakse i izvorne marksističke ideologije. Pa i ruski komunisti – danas pre zagovaraju kapitalizam sa jakom ulogom države, nego marksistički koncept ekonomije, i više su nacionalisti nego internacionalisti. Ono što postoji, to su marginalne, mada nekada vrlo opasne, grupe i grupice sentimentalnih sledbenika nacizma i doktrinarnog marksizma. I dok drugi, nešto i znaju o ideologiji čiji su poklonici, prvi su uglavnom neuki. Pre su fascinirani imidžom „negativaca" iz filmova i stripova, pre imaju potrebu da daju smisao svojoj agresivnosti, nego što iole dublje poznaju fašističko „učenje". Poneko od njih je i čitao *Majn kampf *, ali se i njihovi ideolozi „preznoje" kad treba da objasne šta je to korporativna država. Neonacisti, po pravilu, izbegavaju fašističko ili nacističko samoimenovanje. Zato njihovi ekstremno levičarski protivnici sebe ponosno zovu antifašistima ili skraćeno – što je danas češće – antifa. Ali i jedne, i druge, karakteriše sličan model ponašanja. Organizovani su u male ali funkcionalne „ćelije", agresivni su i fanatično odani svojoj grupi … Antifašistima sebe najčešće nazivaju anarhisti i rigidni marksisti. Njihovo neprijateljstvo je usmereno kako prema neonacističkim grupama, tako i generalno prema kapitalizmu. Širom sveta antifašisti su, skoro bez izuzetka, antiglobalistički i antiimperijalistički nastrojeni! Za njih je – mada ne samo za njih – Amerika stub globalizma i ključni činilac savremenog imperijalizma! Otuda, antifašisti često nose transparente na kojima izjednačavaju svastiku i SAD, Hitlera i Buša! Uz navedene stavove, moderne antifašiste neretko karakteriše i snažno protivljenje homofobiji i seksizmu. DA LI IMAMO „ANTIFA" POKRETE U SRBIJI? U Srbiji nema antifašističkih pokreta nalik zapadnoevropskim. Kod nas ne postoje organizovane grupe tzv. aktivnih antifašista. Što se profašističkih grupica tiče, njih ima ali su marginalne – kako u pogledu brojnosti, tako i društvenog značaja. Međutim, kod nas postoji nešto drugo. To je, za međuratni period karakteristična, zloupotreba reči fašizam i antifašizam. Upotrebu tih reči, i to na način sličan boljševičkom, oživeli su zagovornici mondijalističkih prozapadnih stanovišta. Radi se, pre svega, o sledbenicima LDP-a i partije Nenada Čanka. Možda je spomenuta zloupotreba i prirodna! Koliko su predratni komunisti bili lojalni Staljinovom SSSR-u, stiče se utisak da je i vođstvo našeg LDP-a odano Americi. Kao što su se boljševici širom sveta zaklinjali u Kominternu, izgleda da i neki saradnici Čedomira Jovanovića doživljavaju NATO kao branioca pravednog međunarodnog poretka. U meri u kojoj su globalni staljinisti usmeravali i dozirali svoj tzv. antifašizam u skladu sa interesima svojih naredbodavaca, i domaći evroatlantisti moraju da slede smernice svojih mentora i finansijera. Kao što su komunisti bili radi da sarađuju i sa „crnim đavolom" kako bi srušili Kraljevinu Jugoslaviju, i Nenad Čanak je spreman da se igra i sudbinom Srema kako bi izborio veću samostalnost za Vojvodinu. Ili, samo da bi našao svoje mesto na političkoj sceni. Jedna vrsta krajnosti – a to je podređivanje svoje zemlje tuđim interesima, često nagoni i u krajnosti na drugim poljima. Tako i neistomiljenici lako postaju neprijatelji, pa im se lepi već ranije „dizajnirane" i „odštampane" tzv. fašističke etikete. U tom duhu je potpredsednik Lige Socijaldemokrata Vojvodine, Dušan Jakovljević, pre nekoliko godina izrekao neverovatnu glupost: „U Srbiji je povampiren fašizam i na delu je klerofašizam iza koga stoji bivši predsednik SRJ Vojislav Koštunica". Izgleda da je za voćstvo LDP-a i LSV-a, kao i neke njihove pristalice – svako ko je nacionalno opredeljen samim tim i fašista. Sveštenici ili verujući ljudi koji se usude da javno progovore i o svojim političkim opredeljenjima, neizostavno su klerofašisti. A da li treba i podsećati da su fašisti neretko bili antiklerikalno raspoloženi, a da nisu uvek bili ni nacionalisti! S druge strane, koja relevantna politička opcija u Srbiji zagovara korporativni model države ili ukidanje demokratskog političkog sistema? Doduše, poneko iz LDP-a, LSV-a, i neki od njihovih intelektualnih istomišljenika, i zagovara „ograničenu demokratiju". „Demokratiju" sličnu onoj koja je postojala u komunističkoj Poljskoj gde su uz ustavom definisanu vladajuću stranku formalno postojale i druge partije. Ne treba ni reći da su te stranke prihvatale vodeću ulogu boljševika, i da su predstavljale samo „ukras". Setite se samo proizvoljnog tumačenja lustracije, i pozivanja na njenu primenu na takav način da se onemogući delovanje mnogih neistomišljenika. Setite se poziva da se zabrani SRS i nastojanja da se satanizuje DSS, kako bi se kreirao takav politički sistem, u kome bi punim kapacitetom mogle da deluju samo partije po volji Vašingtona i pojedinih briselskih krugova. Podsetite se – čitajući pre nekoliko godina objavljen izuzetan analitički tekst Branka Raduna: *Reformski „(anti)fašizam"*, koliko se toga ekstremnog pa i iz fašističkog „arsenala", ispoljava u ravni praktičnog delovanje mnogih naših političkih činioca. Često baš onih koji neprestano pričaju o liberalizmu, demokratiji, ljudskim pravima, političkoj korektnosti, evropskim vrednostima. Interesantno je još nešto: neskriven ekstremno negativan odnos naših navodnih antifašista prema onima koji su na Zapadu nosioci antifašističke akcije. Drugim rečima, ispoljavanje ostrašćene odbojnosti prema antiglobalistima od strane vođstva LDP-a. Tokom održavanja „antifašističkog mitinga" u Novom Sadu, pojavila se i grupa demonstranata sa transparentom: NATO + EU = SVASTIKA. U vezi sa tim „incidentom", funkcioner LDP-a Zoran Ostojić, napisao je o njima i njihovom transparentu: „Da li je napravljen u istoj kancelariji gde i firer Davidović ili je u pitanju iskreno uverenje, manje je bitno. A svakako da nije prijatno naći se u takvom društvu, ali mi liberali to možemo da istrpimo. Zbog liberalne demokratije, odnosno budućnosti". A da cinizam bude veći, liberalnu demokratiju najviše kompromituje zemlja koja je, navodno, njen glavni globalni zastupnik. Jer, teško je spojivo američko zalaganje za liberalnu demokratiju i vođenje spoljne politike nalik onoj koju je vodila nacistička Nemačka. U pitanju je slično kršenje međunarodnog prava, povremene agresije na nepokorne zemlje, stvaranje marionetskih država … Stoga, iako je i to nategnuto, najpre aktivni antifašisti imaju pravo da se nazivaju antiglobalistima! Naravno, to ne znači i da su nasilne metode delovanja „antifa" grupa prihvatljive. KAKAV NAM ANTIFAŠIZAM TREBA? Svakako nam ne treba kominternovski antifašizam, odnosno prigodna zloupotreba jakih reči. Naši politički odnosi su već toliko zatrovani, da je nerazumno u nadmetanjima i dalje koristiti totalitarnu retoriku i metode. Od toga niko neće imati korist, a svi ćemo imati samo štetu. Pa recite i sami, šta će dobiti LDP ako u jeku aktuelnog sukoba sa dojučerašnjim saveznikom, saopšti da je Nenad Čanak fašista? S druge strane, zbog jakih reči njihovi „naelektrisani" simpatizeri mogli bi da se sukobe i da tako neko bude povređen. Ono što nama treba – to je reafirmisanje naše antifašističke tradicije. Srbi su tokom Drugog svetskog rata imali dva značajna antifašistička pokreta: četnički i partizanski. I to na delu, a ne na „papiru" kao npr. Francuzi. Što bismo mi dozvolili da naša, skupo plaćena borba protiv nacizma i fašizma, padne u zaborav? Zašto bismo dozvolili da se drugi kite našim zaslugama? Zašto da pristajemo da Mesić na sve strane priča o hrvatskom antifašizmu, i još da time prikriva skorašnje genocidne aktivnosti protiv Srba u Krajni! A činjenica je da su Srbi činili značajnu većinu boraca u antifašističkim odredima na teritoriji Hrvatske! Dovoljno je samo pogledati podatke hrvatskog statističara Vladimira Žerjavića, pa da se uoči frapantna razlika između broja Hrvata poginulih u jedinicama NDH, i onih koji su stradali u partizanskim redovima! Činjenica je da je pojam antifašizam skoro „izlizan" od strane komunističkog režima. Činjenica je i da je naša antifašistička borba zloupotrebljena, a naš narod izmanipulisan. Titoisti su uspeli da nametnu takve granice i takav model rešavanja nacionalnog pitanja, da su Srbi – iako su uz strašne žrtve bili pobednici – prošli gore od gotovo svih poraženih naroda. No, za to su nam krivi Josip Broz i njegovi verni srpski saradnici. Za to nam je kriva i lakovernost mnogih od nas. Nisu nam krivi partizanski borci. Nisu nam krivi sunarodnici koji su od ustaškog noža bežali u prvu gerilsku vojsku koju sretnu, ne gledajući boje zastave. Nisu nam krivi ni četnici što nisu uspeli da pobede, i izbore mnogo povoljnije granice za Srbe. Konačno, nije nam sam po sebi kriv antifašizam! Sramota je što na centralnoj proslavi povodom šezdeset godina od pobede, u Moskvi nije bilo predstavnika Srbije. Strašno je što od strane ruskog predsednika Srbija zbog toga nije odlikovana za zasluge u borbi protiv nacizma – a Hrvatska jeste! Kao da Hrvatska, Mađarska, Bugarska, nisu bile sastavni delovi osovinskog bloka, dok je Srbija bila jedna od retkih zemalja u regionu koja mu se žestoko opirala. Krajnje je vreme da na način primeren vremenu, država počne da se bavi oživljavanjem sećanja na našu antifašističku borbu. Verovatno organizacije ravnogoraca i SUBNOR ne mogu lako da se dogovore oko obeležavanja dana pobede i drugih važnih datuma iz naše antifašističke prošlosti. Ali njih može dostojanstveno da obeleži država, i to na način koji ne vređa ničiji ponos. Verovatno mnogi partizani i ravnogorci ne žele da marširaju zajedno, ali država ipak može da nađe rešenje kako bi na važne međunarodne skupove otišle naše delegacije! Time što ćemo se na institucionalan način pozabaviti antifašističkom borbom našeg naroda, suzićemo i prostor za delovanje onih koji sve srpsko, sve patriotsko – nazivaju fašističkim. Tako što ćemo se sami podsetiti, i što ćemo podsetiti druge, kolika je bila uloga srpskog naroda u borbi protiv nacističke Nemačke i njenih saveznika – skoro da ćemo onemogućiti domaće sledbenike tzv. Novog svetskog poretka, da zloupotrebljavaju antifašizam. Postaće im mrsko i da izgovore tu reč! www.nspm.org.yu [Non-text portions of this message have been removed]
