Potpisan je sporazum o saradnji i pridruživanju Srbije sa EU
Obnovljeni “drang nach osten”
Trećeg dana pravoslavnog uskrsa, u srcu katoličke Evrope potpisan je sporazum o
saradnji i pridruživanju Srbije sa Evropskim unijom (EU). Ozarena lica Havijera
Solane, Olija Rena, Dimitrija Rupela, Borisa Tadića i Božidara Djelića, jasno
su stavljala do znanja da im je pao veliki kamen sa srca.
Ne zna se, zapravo, ko je bio srećniji od navedenih ličnosti, jer su, kao u
horu, ponavljali da je ovo istorijski dan za Srbiju. Solana, na primer,
doslovno kaže: “Srećan sam! Veliki deo svoje političke karijere posvetio sam
Balkanu… Mnogo vremena potrošio sam borbi da doprinesem stabilizaciji u ovom
regionu”. Ako je i od Solane, mnogo je. Mnogi se posle ovih reči pitaju: ima li
taj čovek uopšte obraz, kada se više nego licemerno tim rečima obraća javnosti.
Ako nikome drugom, narodu Srbije je vrlo dobro poznat način borbe Havijera
Solane za “dobrobit” ovog regiona. Ne, Srbi nisu zaboravili, niti će ikada
zaboraviti deo njegove političke karijere kada je, kao generalni sekretar NATO,
Srbiju – srce i dušu Balkana, zasuo bombama i raketama i kada je ovoj i budućim
generacijama ove zemlje, kao uspomenu i znak sećanja na sebe, ostavio toliko
osiromašenog uranijuma da mu tragovi neće isčeznuti ni u narednom veku.
Pripisivati sve Solani, medjutim, a zaboraviti “zasluge” ostalih “boraca” za
ovaj istorijski trenutak, bilo bi u najmanju ruku nepravedno. Dimitrij Rupel,
na primer, ni manje ni više od Solane i ostalih učesnika ove predizborne
predstave, sija od sreće i kaže da je prezadovoljan što je do potpisivanja
došlo u vreme slovenačkog predsedavanja Savetom EU i da je to , u stvari, bio
jedan od prioriteta njenog političkog angažovanja u ovoj evropskoj instituciji.
Pridružuje mu se, naravno, i Oli Ren, čovek koji se upinjao i rukama i nogama
da do potpisivanja dodje pre 11. maja. Treba li naglašavati zbog čega? A sada
kada je sporazum potpisan, Oli Ren taj čin opravdava navodnom činjenicom da on
“ne prejudicira budući status Kosova” i da je Vlada Srbije svojevremeno dala
mandat vicepremijeru Djeliću da ga potpiše. Time gospodin komesar za
pridruživanje pokušava da zamaže oči javnosti u Srbiji, jer namerno prelazi
preko stvarne činjenice da je Djelić taj mandat dobio pre proglašenja
nezavisnosti Kosmeta. Danas se ne može govoriti o nekakvom budućem statusu
Kosova, na čemu Oli Ren insistira, kada je vrlo dobro poznato da su gotovo sve
vodeće zemlje EU, uključujući i njegovu, priznale Kosmet kao nezavisnu zemlju.
Potpisnik sporazuma, navodno u ime Vlade Srbije, vicepremijer Božidar Djelić
više komično nego ozbiljno je delovao izjavom da ga potpisuje “kao srpski
patriota” i to, zamislite, “ćirilicom” koju je, verovatno, uvežbavao nekoliko
meseci pre ovog “veličanstvenog” čina. A da bi komika bila potpuna on doslovno
kaže da se “Srbija, ne po prvi put u svojoj istoriji, nalazi na prekretnici”.
Očigledno je da mu nacionalna istorija nije jaka strana, jer to što je rekao
predstavlja u najmanju ruku skrnavljenje rezultata koje je srpski narod
ostvarivao od Stevana Nemanje i Dušana Silnog, tokom Prvog i Drugog srpskog
ustanku, oba balkanska i Prvog svetskog rata.
Euforičnom raspoloženju iz Luksemburga, pridružile su se u Srbiji i neke
političke ličnosti. Neposredno po pristiglom izveštaju da je sporazum potpisan,
televizijske ekrane zaposeli su Rasim Ljajić, Goran Svilanović, Mladjan Dinkić,
iz Sarajeva Čeda Jovanović i drugi predstavnici “demokratskih” i “proevropskih”
snaga. Svi su oni, naravno, oduševljeni što su Srbiji, evo, širom otvorena
vrata Evrope, što ćemo već od sutra početi da osećamo blagodeti koje nam stižu
sa starog kontinenta. A u Beogradu, Nišu i Kragujevcu, po unapred pripremljenom
scenariju, mladež - u daleko manjem broju nego što su organizatori očekivali,
egzaltirano je klicala nečemu što, po svoj prilici, predstavlja “mrtvo slovo na
papiru”. A da je zaista reč o toj vrsti slova, potvrdjuju mnogi zvaničnici,
poput premijera Koštunice, potpredsednika Srpske radikalne stranke Tomislava
Nikolića, socijaliste Ivice Dačića i drugih ljudi sa političke scene Srbije.
Svi oni tvrde da je reč o sporazumu potpisanom ne u ime Vlade Srbije, već da je
to ugovor Demokratske stranke sa EU, koji nikadfa neće biti ratifikovan u
srpskom parlamentu.
O potpisanom sporazumu se, dakle, najpohvalnije izražavaju demokrate Borisa
Tadića, članovi njegove koalicije i liberali Čede Jovanovića, pripisujući mu
čarobna i čudotvorna svojstva u odnosu na budućnost Srbije. Sve je to, naravno,
providna predizborna igra koja bi, prema njihovoj oceni, trebalo, da pridobije
neodlučne glasače i one koji ne izlaze na izbore. Računaju da će, animirajući
tu populaciju, uspeti da, uz pomoć nekih stranaka nacionalnih manjina, namaknu
većinu u Skupštini Srbije. Mali su, medjutim, izgledi da će im to poći za
rukom. Jer sprovodjenje u život teksta sporazuma, čak i da bude ratifikovan,
što se graniči sa naučnom fantastikom, poseduje klauzulu koja predvidja njegovu
ništavnost, sve dok se Ratko Mladić i drugi haški optuženici ne nadju u
Ševeningenu. Za to su, medjutim, ne mali, već gotovo nikakvi izgledi.
Narednih dana će, svakako, potpisivanje sporazuma biti jedna od težišnih tema u
okviru predizborne kampanje. Jedni će ga predstavljati kao savremeno
Jevandelje, a druge će ga tretirati kao najodvratniji tabloidni šund. Birači
će na kraju, kada se sabere sve, posebno nezavisnost Kosmeta i obaveze prema
Haškom tribunalu, dati konačnu reč. A svima je, s tim u vezi, vrlo dobro
poznato raspoloženje srpskog naroda.
R.T.R
http://www.koreni.net/modules.php?name=News&file=article&sid=1517
[Non-text portions of this message have been removed]
