Извор : Новине „ПРАВДА“ – 07/08 јун 2008
Лични став Момир Лазић Загади па владај Ових дана прочитао сам једну занимљиву информацију од које сам се, морам признати, згрозио. А онда кад сам видео да је та информација „европска", признајем, почео сам и на плус 30 да се мрзнем. Па, ево тог примера. Европа је испланирала да у нашој земљи направи специјалну палионицу у којој ће се спаљивати опасан хемијски отпад. За тај пројекат наши добри пријатељи из Европе издвојили су донацију од 15 милиона евра. То би требало да се гради на подручју Шапца, на површини од 100 хектара земљишта. И то плодног! Земљишта од кога се да добро живети. Али, не лези враже, није то све. Нама остаје после те донације од 15 милона евра још једна обавеза: да купимо опрему за палионицу отпада која кошта ни мање ни више него 300 милиона евра. И након свих тих утрошених пара, у тој спалионици, када се сагради, уништаваће се „европски хемијски отпад". Лепо да боље не може бити. Европски захтеви за улазак у ту велику мајкудоброчинитељку су такви какви се само пожелети могу. Непослушне земље са њиховим богатствима приграби, а оно што не може, загади, то Срби ионако нису заслужили, нити им треба. Не размишљају европски. Ето, то су пројекти наше Европе, мајчице пуне бриге за нашу будућност. Што се тиче пројекта о коме је овде била реч, он је захваљујући једном паметном Србију који никада није био „европејац", пропао. Многи су се на њега љутили, али Шабац и тај део наше Србије за сада је спашен. Али оно што је мене потакло да пишем о овом проблему су наши људи. Једни су рекли: па шта, што им то нисмо дали. Овде земљу ионако нико неће да обраћује, а што се тиче тровања, па већ смо затровани. Боље урадити ишта него ништа. Друго мишљење је отприлике овако: па људи јесте ли ви нормални, они вам дају 15 милиона евра донацију, а ви се задужујете 300 милиона евра за опрему!? Погледајте колико је то, а они се још поред свих наших трошкова које не знамо како ћемо вратити, ослобађају најотровнијег хемијског материјала. Па има ли ту трунке памети? Изгледа да нас је памет напустила када смо се упустили у овакве планове који немају никакву етичност. А да не говоримо колико су штетни по државу и народ. Да ли смо толико залуђени том „Европом" да више ништа под милим Богом не видимо пред очима? Зар смо заборавили оне предивне пашњаке, малињаке и стада оваца и говеда по овим прелепим српским врлетима која се напасају сочном травом. Зар се не сећамо брегова где пастири долазе с јесени у своје постаје натоварени сиром, кајмаком, са још више говеда и оваца, срећни да преживе зиму до наредних пролетњих испаша. Зар нам се „Европа" толико уселила у мозак да смо спремни да сами себи подигнемо фабрике смрти, од којих ће нам умирати генерације деце, а да се никада не запитамо: ко је и шта је та Европа? Зашто смо се толико унаказили том речју, да од ње не видимо оно што нам као земљи реално треба, као ни оно на шта не смемо пристати. Је ли тај „новац" толико важан да не вреди ни пишљивог људског живота? А бусамо се како желимо да нам буде боље. Зар овако? Ако наставимо да о животу размишљамо као о примеру који сам навео, а који је само пуким случајем пропао, онда се над нашом будућношћу морамо озбиљно забринути и запитати: Имамо ли је и да ли је заслужујемо? [Non-text portions of this message have been removed]
