TEMA SEDMICE KAKO ĆE SE FINANSIJSKA KRIZA U SAD ODRAZITI NA POLITIČKU MOĆ VAŠINGTONA, A KAKO NA OSTATAK SVETA?
Američkom divu klecaju kolena Dragan Živanović sa Fakulteta političkih nauka: Ekonomska kriza neće oslabiti uticaj Amerike. Srđa Trifković, sa američkog Rokford Instituta: Ne treba smetnuti sa uma da je SSSR napao Avganistan upravo kada je bio ekonomski najslabiji. Tako će i Amerika finansijsku slabost pokušati da kompenzuje što čvršćim globalnim unilateralnim nastupom Američka finansijska kriza svakog dana stiže novu žrtvu. Posle Liman bradersa i Meril Linča, na red je stigao AIG, zatim britanski HBOS, pa sada Morgan Stenli i Vakovija, koji izlaz traže u međusobnom fuzionisanju i državnim parama komunističke Kine. Pre njih su kapitulirale titanske banke Fredi Mek i Fani Me, a još ranije Ber Sterns i britanski Nortern rok. Najveća, „nedodirljiva“ imena do juče zastrašujućeg američkog finansijskog bataljona ovih dana se krune poput peščanih figura. U pokušaju da izbegnu potpunu propast, američke Federalne rezerve, pandan Narodnoj banci, nacionalizovale su Fredija, Fani i AIG, a Limanu zalupile vrata i poslale ga pravo u bankrot. Kako najveći svetski bastion privatne svojine i tržišnog liberalizma, kakva je Amerika, opravdava nacionalizaciju banaka? Uglavnom nikako. Jedino objašnjenje je da su ove korporacije suviše velike da bi propale i da bi milioni ljudi osetili posledice njihovog kraha. Ali, kolektivizam, solidarnost, država socijalne pravde - nisu baš pojmovi američkog društva, koje se diči individualizmom, slobodnom trgovinom i konkurencijom. I nadasve, svetim privatnim vlasništvom. Jasno je da nacionalizaciji tu nema mesta, ali u stanju nužde ideologija poslednja dobija reč. Ovde je možda pravi odgovor i na pitanja da li, koliko i kada država sme da zahvata u privredu i da li je čist ekonomski liberalizam uopšte održiv. NASTANAK KRIZE Više razloga je uticalo na ovako dramatičan slom američkih finansijskih institucija. Kao glavni krivac krize označeni su stambeni krediti davani slaboplatežnim klijentima i obezbeđeni hipotekom. U Americi su kredite pre sloma neretko mogli da dobiju čak i građani bez posla i redovnih primanja, a i kamate su bile vrlo niske, pošto su banke računale da će u slučaju kašnjenja sa isplatama rata uvek moći da prodaju kuću i to po višoj ceni od vrednosti odobrenog kredita, budući da je američko tržište nekretnina beležilo konstantan rast cena. Banke su zatim sekjuritizovale ta potraživanja, što je proces u kojem banke međusobno trguju potraživanjima ili rizikom sadržanim u tim potraživanjima i izdaju hartije od vrednosti obezbeđene potraživanjima da bi prikupile novac. Izrazito pojednostavljeno, ako banka računa da iz određenog broja hipotekarnih kredita koje je odobrila građanima ima godišnji priliv novca od recimo 10 miliona dolara u naredne tri godine, odnosno ukupno 30 miliona, ona može izdati hartije od vrednosti po ceni nižoj od 30 miliona, u kojima se obavezuje da kupcima svakog meseca „prosleđuje“ rate za kredit dobijene od klijenata, tako da kupci hartija posle tri godine dobiju svojih 30 ili skoro 30 miliona dolara, zarađujući na razlici u ceni. Banka zarađuje tako što zadržava deo kamate i tako što umesto da čeka tri godine za 30 miliona, odmah dobija nešto manje novca, koji zatim plasira u nove hipotekarne kredite, koje zatim opet sekjuritizuje. Kupci hartija od vrednosti - druge banke, investicioni fondovi i slične ustanove su te hartije dalje prodavali, zalagali da bi dobili kredite, osiguravali i tako dalje, što je ove finansijske instrumente učinilo duboko utkanim u mnoge finansijske konstrukcije. Pri tom banke su za hipotekarne i sve druge kredite najviše koristile tuđ, pozajmljen, a ne svoj novac. Čitava konstrukcija počela je da se raspada kada su cene nekretnina u SAD počele naglo da padaju jer su prethodno dostigle plafon, a hrana i gorivo poskupeli, što je dovelo do velikog broja slučajeva u kojima zajmoprimci nisu mogli da vrate kredit, a zbog sve jeftinijih stanova banke nisu mogle da povrate uložen novac, a često ni da prodaju stanove. To je mnogima pojelo sav profit, učinilo da počnu da padaju cene akcije, da se stvori panika i da nemaju dovoljno sredstava da ispune obaveze prema svojim poveriocima, što je neke, kao Leman, odvelo u bankrot. OD ZVEZDA DO TRNJA Zanimljivo je da je dojučerašnji direktor Leman bradersa Ričard Fuld, zvani Gorila, svojoj kući doneo rekordnu dobit od čak 4,2 milijarde dolara, što je njemu samom obezbedilo bonus od 22 miliona. Fuld je ovu banku uspešno proveo kroz finansijsku krizu 1998. godine, ali ju je sada doveo i do propasti, pošto je Leman tokom 2006. i 2007. godine postao vodeći garant, odnosno kupac na tržištu hipotekarnih obveznica, koje se ove godine urušilo, povukavši za sobom i Leman i mnoge druge banke. Odmah pošto je Fed odlučio da, uprkos ranijem obećanju da više neće intervenisati novcem poreskih obveznika, ipak spase AIG, jednu od najvećih osiguravajućih kuća na svetu gotovo sigurnog bankrotstva, u Americi su se javili glasovi sumnje da će takvim postupkom vlast samo stvoriti osećaj sigurnosti kod velikih igrača na finansijskom tržištu da će ih država izvući iz svake provalije u koju upadnu sopstvenim greškama, što može samo da podstakne njihovu, i ovako preveliku sklonost ka riziku. I pored toga, prema najnovijim vestima, Amerika razmatra mogućnost da uspostavi svojevrstan fond koji bi od ugroženih banaka sa velikim popustom otkupljivao visokorizična hipotekarna potraživanja, što bi im omogućilo da izbegnu sunovrat. Ako se ova ideja realizuje, akcionari Limana, kojima se vrednost investicija za samo par dana svela na nulu, verovatno će prvi pitati zašto njima takva mogućnost nije pružena. Ipak, pravo pitanje u Evropi, a i u Srbiji nije koliko će američkih banaka preživeti slom (od pet velikih finansijskih kuća sa Vol strita još su samo Džej Pi Morgan Čejs i Morgan Stenli živi i relativno zdravi), već kako će njihov pad i gubitak stotina milijardi dolara, a prema pojedinim procenama i ceo bilion do kraja godine, uticati na domaća tržišta, cenu i dostupnost svežeg kapitala, kao i na uticaj Amerike. Čim je Liman braders proglasio bankrot, sve svetske berze od NJujorka do Tokija su pale. Regionalne berze nisu bile izuzetak, pa je tako i Beogradska dan završila u minusu, mada dramatične razlike u odnosu na ranije dane nije bilo, pošto je srpsko tržište hartija od vrednosti odavno u padu. Stoga se može reći da je nas, kratkoročno posmatrano, ova kriza skoro sasvim zaobišla, što je neočekivana i verovatno jedina korist koju je Srbija imala od finansijske izolacije. Mnoge druge zemlje nisu bile toliko srećne, pa je tako Moskovska berza morala da bude zatvorena zbog panike i velikog pada akcija, a kada je u petak otvorena, akcije su toliko počele da skaču da su opet morali da je zatvore. U Velikoj Britaniji, koja je od svih evropskih zemalja finansijski najviše povezana sa tržištem SAD, situacija je postala toliko ozbiljna da je vlada odlučila da zanemari zakone o zaštiti konkurencije, odnosno zabrani koncentracije kapitala i dozvoli banci Lojds TSB da preuzme uzdrmanu HBOS banku, čime je stvorena izrazito dominantna grupacija u svim sektorima poslovanja. U Nemačkoj je krizi najizloženija Dojče banka, ali i druge institucije pa su tako u petak dvojica direktora KFNJ banke otpušteni pošto su Liman bradersu odobrili zajam od 350 miliona evra na dan kada proglasio bankrot. Najočiglednija posledica kreditnog sloma biće skuplji kapital, što se direktno prevodi u veće kamate na odobrene kredite i to kako privredi tako i stanovništvu. Uz to, kapitala će biti manje, pošto se investitori čuvaju svih rizičnijih ulaganja, a treba očekivati i rigoroznije uslove. Iako je Srbija van direktnog udara krize, treba znati da većinu ovdašnjih banaka čine strane ispostave, koje novac najčešće nabavljaju u matičnim kućama u Evropi, a one su daleko više pogođene ovim događanjima. Osim pooštravanja uslova kreditiranja u zemlji, stručnjaci upozoravaju i na mogućnost slabljenja stranih investicija, pošto će kompanije sada teže dobijati sredstva od banaka. Što se tiče političkog aspekta, analitičari su jednoglasni u oceni da ne treba očekivati promenu američke spoljne politike ili slabljenje njenog uticaja u svetu. Tako Dragan Živanović sa Fakulteta političkih nauka smatra da se ne mogu povlačiti jasne paralele između ekonomskog i političkog pada i da ne stoji hipoteza da će kriza oslabiti politički uticaj Amerike. Slično tvrdi i Srđa Trifković, direktor Instituta za međunarodne odnose Rokford instituta u Americi, koji podseća da „nas iskustvo uči da raskorak između ekonomskog stanja i političkih aspiracija može da bude veoma dug“. - Bivši Sovjetski savez je najbolji primer za to. Upravo kada je ekonomski bio najslabiji, kada je privredni rast bio negativan, godine bile nerodne, a životni standard mizeran, njegova politika je bila najagresivnija i najsklonija avanturizmu. Tada je napao Avganistan 1979. godine i podržavao svoje surogate širom sveta. Na isti način, strukturnu slabost američkog finansijskog sektora ne treba dovoditi u vezu sa padom intervencionističkih namera njihove politike. Naprotiv, mislim da će Amerika sada pokušati da tu finansijsku slabost kompenzuje što čvršćim globalnim unilateralnim nastupom. U vezi s tim, treba primetiti da su se upravo sada pojavili i neokonzervativci i neoliberali koji traže odlučnu akciju na suzbijanju Rusije, kao i na delovanje u drugim regionima - primećuje Trifković i podseća da takva situacija može dugo da potraje. Autor: <http://www.glas-javnosti.co.yu/autor/34> Aleksandar Milošević http://www.glas-javnosti.co.yu/ [Non-text portions of this message have been removed]
