INTERVJU - DRAGOSLAV MIHAJLOVIĆ, KNJIŽEVNIK I REDOVNI ČLAN SANU Srbiji treba novi zvanični jezik
Taj jezik bi morao u mnogim stvarima da se razlikuje od dosadašnjeg književnog jezika. Moramo da proširimo polje Vukove jezičke reforme Najnovije, osmo izdanje jednog od kultnih ostvarenja savremene srpske književnosti, roman “Čizmaši“ Dragoslava Mihailovića, objavljeno pre tačno 25 godina, predstavljeno je ovih dana u Udruženju književnika Srbije. To je ujedno bila prilika da sa uglednim akademikom porazgovaramo o njegovim knjigama, ali i o poziciji srpskog jezika danas, o našoj stvarnosti.. Kako se osećate danas kad vaš roman „Čizmaši“ u novom izdanju i novom ruhu kreće put novih čitalaca, među kojima ima zacelo i vršnjaka same knjige? Imate li neku vrstu treme? - Nemam nikakvu tremu. Ja sam miran, jer ona ima svoj put, svoj život. Ja sam tu knjigu radio mnogo pre ovih događaja, a neke stvari koje su se dogodile u poslednje dve decenije su me prosto izbacile iz koloseka. Naime, ja sam tu knjigu, taj čist pripovedni deo pisao u vreme kad su svi Srbi, a među njima i ja, verovali u jugoslovenstvo i u Jugoslaviju i smatrali to kao nešto što je normalno u ovom našem životu. Nova generacija čitalaca koja će čitati ovo poslednje izdanje nije bila ni rođena u vreme objavljivanja knjige pre dve i po decenije. Kakve reakcije očekujete od njih? - U vreme kad sam ja objavio tu svoju knjigu desile su se mnoge književne promene. U međuvremenu se desila i promena književnog ukusa i ja mislim da mlada generacija uopšte ne poznaje moju knjigu, tako da će za mene biti interesantno da čujem šta oni misle o njoj. Film „Petrijin venac“, rađen po vašem delu, doživeo je veliki uspeh. Kako to da jedno štivo kao što je vaš roman „Kad su cvetale tikve“ ili roman „Čizmaši“ nije doživelo ekranizaciju? MORAMO DOBRO DA SAGLEDAMO GDE SE DANAS NALAZIMO - Umesto da se mi odvojimo od Crne Gore, desilo se da se jedna ništavna Crna Gora odvojila od nas. Što se jezika tiče, to je jedan proces koji je nezaustavljiv. Hrvatski, bosanski i crnogorski jezik su se izdvojili kao posebni jezici i mi moramo da sagledamo gde se i sami danas nalazimo. Mi za crnogorski i srpski pričamo da je to jedan jezik, ali za stotinak godina to neće biti tako. Nećemo se razumevati. To se desilo sa Dancima, Šveđanima i Norvežanima. Danas se oni ne sporazumevaju, a nekada je to bio sličan jezik - podseća Mihailović. STARA DOKUMENTA - Neki lingvisti su poslednjih godina obrađivali dokumenta naših starih pisanih spomenika i zaključili su da se u tim starim dokumentima nalazi dosta elemenata starog jezika oko koga su nastajali štokavski govori. To je Vuk prekinuo uvodeći svoj istočnohercegovački govor, koji je osnov ovog književnog jezika. Vuk nije poznavao Srbiju i tek je u drugom izdanju svog Rječnika, trideset četiri godine posle prvog izdanja, spomenuo da u Srbiji postoje i drugi govori, rekao da postoji i takozvani resavski jezik. Mislio je da će stići da obiđe i obradi celu Srbiju, ali nije stigao ni on niti njegovi istomišljenici, naslednici. Nikada nije došlo do toga, tako da je čitava polovina Srbije bila isključena iz književnog jezika. Ja mislim da taj nedostatak brige za Srbiju većim delom potiče iz tog jugoslovenstva i vere da će se ta Jugoslavija vratiti kao da nikad nije ni nestajala i to će nas potpuno smožditi - kaže Mihailović. - Ja to nisam dozvolio. „Tikve“ su jedno vreme bila moja legitimacija i od uticaja na moje materijalno stanje i nisam dozvolio da mi to iko upropasti. Film a naročito televizija su veliki protivnici literature zato što to uglavnom nema neku vrednost i time upropaste sve ono dobro što u knjizi postoji. Budući da se dosledno već dugo godina zalažete za srpski jezik i ispravljanje propusta koje je načinio Vuk Karadžić, verujem da ste se mnogima zamerili, izgubili mnoga prijateljstva... - Jesam se zamerio mnogima. Ja o tome aktivno govorim 25, 26 godina, ali to moje kolege neće da prihvate. Naš odnos se toliko pogoršao da su moje kolege pokušale da me bojkotuju. Tamo gde se oni nalaze na nekim funkcijama, u upravnim odborima medija i novina, ja ne mogu da se pojavim. Ipak, ja sam u životu prošao mnogo toga. Navikao sam da trpim udarce. Naša lingvistika, koja do sada nije htela da prihvati moje primedbe, moraće nešto da učini ili se na kraju može desiti da Srbija potpuno nestane ukoliko se Srbi koji igraju ulogu u njoj, naročito u politici i nauci, ne promene i ne shvate da je Jugoslavija propala. Može da se desi da u međuvremenu zaista nestanemo kao narod koji ima svoju državu i da se ti bedni ostaci našeg naroda batrgaju po nekim delovima tuđih zemalja koje nas ne trpe. Šta je to što, po vama, treba učiniti danas po pitanju našeg jezika? - Svaki književni jezik nastaje slučajno. Izabere se jedan dijalekt i ako to uspe, drugi dijalekti se gurnu u stranu. Mi smo imali tu nesreću da Vuk Karadžić nije dovoljno poznavao Srbiju i uzeo je neka narečja koja se nalaze preko Drine. Naši lingvisti ništa ne rade. Ako naša Srbija nastavi kako je počela da se raspada, s jedne strane otišlo je Kosovo, a s druge strane svi događaji koji se u poslednje vreme odvijaju u Vojvodini govore da se i ona sprema na isto. Mi moramo da se postaramo da se proširi polje Vukove jezičke reforme. Srbija mora da postane sposobna da u jednom trenutku ima svoj sopstveni zvanični jezik koji će se unekoliko razlikovati od dosadašnjeg književnog jezika. Reč je o poslu koji nije nimalo lak. Koju instituciju, koje pojedince vidite kao nosioce i realizatore ove inicijative? - To može da uradi samo srpska inteligencija. Ako srpska inteligencija nastavi od sada ovako pasivno kakva je do sada bila, mi ćemo se samo vući po posledicama ovakvog stanja. Ako se neki intelektualci probude i shvate to da jedna mala promena može da utiče na naš jezik i našu kulturu, onda će stvari krenuti nabolje. Budući da je očito da je većina pozvanih da se postara za ovaj problem u dubokom snu, ne ostaje puno nade? - Ja imam veću nadu nego vi, ali znam da se to neće desiti uskoro. To da će Hrvatska, Bosna i Crna Gora odustati od tih jezičkih koncepcija je jako ništavno. Mi ćemo, hteli ili ne, morati da menjamo nešto kod sebe. Tako su se razvili skandinavski, tako se makedonski odvojio od srpskog i bugarskog. To je u svetskoj istoriji jezika već viđeno i mi moramo to da uvidimo. U modernim evropskim književnostima istorija se nije naslanjala na narodnu, folklornu književnost, već na pisanu književnost. Naša narodna književnost je zahvaljujući Vuku uzela prevlast, a zapostavljeni su Domentijan, Teodosije, Sveti Sava, a u prvi plan su izbili zabeleženi i nezabeleženi autori naše narodne poezije. Kako vidite Srbiju danas? - Iskreno, ne volim pitanja vezana za politiku. Od politike sam digao ruke još u mladosti. Priznajem da me neki današnji događaji poražavaju. Ne mogu da sakrijem svoj pesimizam i tihi užas kad u novinama pročitam izveštaj o tome kako Srbija svake godine postane manja za 50.000 stanovnika. To me zaista poražava. Ako se tako nastavi, jednog dana ćemo kao narod da nestanemo. Niko ne veruje da to može da se desi. Naša nebriga o sebi samima zaista može da nas dovede do nestanka. Ja ne vidim nigde u našoj politici da iko spominje nestanak Jugoslavije. Ja ne vidim da ljudi koji vode Srbiju izgovaraju da Jugoslavija više ne postoji, da je već odavno nema na svetskoj pozornici. Te reči jednom moraju da se izgovore. Šta je to što po vama održava u životu duh ili avet jugoslovenstva među Srbima? - Ja sam više puta rekao da jugoslovenstvo liči na maloumnost. Mi moramo biti maloumni ako to ne shvatimo. http://www.glas-javnosti.co.yu/clanak/kultura/glas-javnosti-21-09-2008/srbiji-treba-novi-zvanicni-jezik [Non-text portions of this message have been removed]
