http://www.politika.rs/rubrike/redakcijski-komentari/Brisel-ili-Strazbur.sr.html
Светлана Васовић-Мекина Брисел или Стразбур? Смех је, кажу, пола здравља. Од организација за заштиту људских права не очекујемо да здрављу околине доприноси лансирањем гротескних тврдњи, а управо то је, захваљујући годишњем извештају који је требало да наведе кршење људских права у земљи, успело Хелсиншком одбору за људска права у Србији (ХОС). Штиво под насловом „Самоизолација – реалност или циљ”, врви чињеничким грешкама, уз дисквалификацију бројних личности из јавног живота Србије, све у напору да својим меценама докаже како је Србија лабилна, пуна опасних националиста. Тако се ХОС под фирмом „бриге за људска права” латио политичарења и сејања увреда, уместо да се бави основним позивом. Да аутори „извештаја” не хају за факте, нити схватају подручје којим би да се баве, показује, рецимо, закључак да су „избрисани” Словеније „уложили тужбу у Брисел (или Стразбур?)”. Баш тако – са Стразбуром у загради и знаком питања иза! Каква је то организација којој у опису посла стоји борбаза људска права, а њено вођство нема појма да у Бриселу не постоји суд коме би упутили тужбе против кршитеља тих права? Штавише, лидери ХОС-а нису сигурни ни да је седиште Европског суда за људска права у Стразбуру, а приликом бављења Словенијом (?!), били су лењи да провере податке о којима пишу – код тамошњег одбора. Неки од „бисера” из последњег „извештаја” ХОС-а намећу питање колико вреде остале оцене те организације ако њени прваци нису савладали основна знања из сопственог делокруга, а приде су толико арогантни да своје незнање, без трунке срама, сервирају српској и широј јавности? У Словенији, коју ХОС представља као „недостижан сан”, позната је Прешернова изрека да „ле чевље соди нај Копитар” (Нека о ципелама суди копитар – осим презимена, копитар у словеначком језику значи и обућар). Прешерн је двосмислену жаоку одапео пут слависте Јернеја Копитара, поручивши му да не трпа нос у ствари које не разуме, већ нека суди о оном о чему ишта зна. Занимљиво је да се и Хелсиншки одбор Словеније почетком деведесетих прошлог века бавио политичарењем уместо да штити људска права маргиналних група, због чега је избачен из Међународне хелсиншке федерације (ИХФ). ИХФ се, међутим, после 2007, када је због злоупотреба похапшен сам врх организације, а она се због финансијског скандала нашла пред банкротом – распао на „покрет”, без компаса. Расуло ИХФ-а објашњава зашто се српска филијала хистерично бацила у политику „анализирајући”, између осталог, односе Србије „са суседима”, уз жал због проблема које у Србији имају словеначки капиталисти и осуде „подругљивог, циничног и увредљивог писања о словеначким државним функционерима” у „Политици”. ХО Србије туторише, поименце, Димитрија Рупела и Јанеза Јаншу – политичаре који су и због цензуре словеначких медија, а уз заједљиве новинарске коментаре код куће, управо збачени с власти. Док лево и десно лепи етикете „националистима”, ХОС нема слуха за конкретне тегобе сународника. Радије сецира медије, попут разоткривања депеше словеначког министарства спољних послова, из које се видело да је Вашингтон Словенији, уочи председавања ЕУ, дао инструкције како да спроведе осамостаљење Косова и Метохије. С обзиром на то да „Политикино” откриће назива „денунцирањем словеначких државних органа”, сва је срећа да Хелсиншки одбор Србије није писао извештаје у време афере „Вотергејт”, иначе би и новинаре Вудварда и Бернстина осудио као денунцијанте. Светлана Васовић-Мекина [објављено: 23/09/2008]
