http://www.eparhija-dalmatinska.hr/Frames-L.htm
**
*VAPAJ IZ DALMACIJE** *
/Osvrt na «Izveštaj» gđe Sonje Biserko i njenog Helsinškog odbora za
ljudska
(ali ne i za crkvena) prava/
/ /
Ovih dana se na sajtu Helsinškog odbora gđe Sonje Biserko
pojavio «Izveštaj», koji je po ko zna koji put šokirao i iznenadio našu
crkvenu i intelektualnu javnost. Kada to kažemo, mislimo prvenstveno na
Biserkin deo ovoga Izveštaja «Odnos države i verskih zajednica», koji se
tiče Srpske Pravoslavne Crkve i njenog mesta i uloge u današnjem društvu
u Srbiji.
Kada se pažljivo pročita ovaj deo «Izveštaja» gđe Biserko(a) - «Odnos
države i verskih zajednica» - odmah se stiče utisak da je za predsednicu
Helsinškog odbora, Srpska Pravoslavna Crkva, potpuna nepoznanica i nešto
što je povezano sa zaverama, mračnjaštvom, pa možda i «Srednjim vekom»,
ali sa elementima «opijuma za narod». Srpska Crkva je za ovu gospođu
anticivilizacijska i antidemokratska institucija, koja je prosto simvol
svih negativnih tendencija i antievropskih stremljenja u hodu ka
«svetlijoj budućnosti» u današnjoj Srbiji.
Ovi stavovi jasno pokazuju jedno, a to je iz koga duhovnog miljea i iz
koje intelektualne branše dolazi gđa Biserko(a). Retorika koju ona
koristi je dobro poznata retorika našoj Crkvi i pravoslavnim Srbima
uopšte, pošto su od nosilaca te i takve ideologije stradali zajedno od
Drugog svetskog rata do danas. Gđa Biserko i njoj slične «crne udovice»,
predstavljaju jedan od poslednjih bastiona toga staroga sistema, koji je
svoju «demokratiju» u vreme komunističke diktature (demokratije
proleterijata) potvrdio mnogobrojnim logorima, gulazima i Golim otocima.
Poseban «podvig» im je bio progon Srpske Crkve u svim sferama Njenoga
života, uključujući tu i crkvenu svetosavsku prosvetu, koju je valjalo
zbrisati sa lica zemlje i na njeno mesto ustoličiti antihrišćanski
komunizam i darvinizam.
No, da se vratimo malo na pomenuti «Izveštaj» Helsinškog odbora o
Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi i Njenom delovanju. On od samog početka do
kraja vrvi neistinama i poluistinama, pridodajući tome otvorene napade
na Srpsku Pravoslavnu Crkvu. Po pomenutoj gospođi, Srpska Pravoslavna
Crkva je ostvarila kontakt sa srbijanskom državom (kao da on ne bi
trebao da postoji, ili šta) 2000. god. zahtevom Svetog Arhijerejskog
Sabora SPC da se veronauka uvede u državne škole. To je za autoricu
ovoga «Izveštaja» bio prvi znak «klerikalizacije» društva
(zaboravljajući da je tadašnji Predsednik Vlade pokojni Zoran Đinđić
svoga sina Luku sam odveo na čas veronauke, što su propratili svi
mediji). Pomenuta gospođa bi verovatno morala znati da u svim evropskim
demokratskim državama Crkva ima slobodu delovanja, što podrazumeva i
držanje veronauke u školama. Moguće je da se njoj lično to nije dopalo,
jer joj je raniji školski poredak sa darvinizmom više odgovarao. Možda
je njoj lično lakše silaziti sa «krošnji drveća», nego učiti o
biblijskom stvaranju kosmosa i čoveka u njemu. Ali šta bi, bi.
Po gđi Biserko(a), Crkva se nije zadržala samo na tome da je uvedena
veronauka u škole, nego se Crkva opasno približila i drugim državnim
institucijama, kao što su vojska i policija, pa je čak i imenovan
Episkop za saradnju sa vojskom Srbije (i mala deca znaju da u svim
normalnim evropskim državama tako nešto postoji, ali ne i gore pomenuta
gospođa).
U daljem tekstu «Izveštaja», gđa Biserko(a) ponovo iznosi svoj žal za
Darvinovom teorijom evolucije, koja joj je izgleda zaista prirasla za
srce, okrivljujući prethodnu vladu gospodina Vojislava Koštunice i
ministarku prosvete Ljiljanu Čolić, koji su navodno «pravnim dekretom»
pokušali da izbace Darvinovu teoriju evolucije iz školskih programa u
Srbiji. To se «na svu sreću» nije desilo, zahvaljujući upornim
pobornicima i zaštitnicima Darvinove teorije o evoluciji životinjskih
vrsta, među kojima je i pomenuta gđa Biserko.
Sledeća žaoka gđe Biserko(a) je upućena prema Zakonu o verskim
zajednicama, koji je, kao što je svima poznato, usvojen od strane Vlade
Republike Srbije, uz poštovanje sve demokratske procedure i evropskih
standarda. Na jedan čudesan i za običnu ljudsku logiku, teško razumljiv
način, gđa Biserko u ovom Zakonu o verskim zajednicama, vidi Zakon
diskriminacije «malih verskih zajednica», a navodno favorizovanje
«tradicionalnih religija», podrazumevajući tu na prvom mestu Srpsku
Pravoslavnu Crkvu. Po autorici ovoga «Izveštaja», Srpska Crkva je,
shodno ovom Zakonu, privilegovana, čak do te mere da sveštenici imaju
«imunitet» (od čega, to samo ona zna). Kako kaže gđa Biserko, ovim
Zakonom o verskim zajednicama je narušena «savremena sekularna
demokratska država» (čitaj: ateistička i darvinistička), jer je Crkva
ponovo digla glavu i iz prethodnog getoa u vreme komunizma. SPC ovim
Zakonom izlazi i pojavljuje se u javnosti, pa čak postaje i nekakav
društveni faktor. To bi, po autorici ovoga teksta, svim «demokratskim»
metodama trebalo sprečiti.
Pored toga što se obrušila na Zakon o verskim zajednicama, gđa
Biserko(a) se obrušila i na izgradnju spomen-hrama sv. Save, za koji je
država dozvolila da se štampa doplatna poštanska marka, itd. Poseban
specijalitet u ovom delu «Izveštaja» gđe Biserko je napad na Bogoslovski
fakultet SPC u Beogradu, koji je od 2004. godine, po odluci Vlade
Republike Srbije, vraćen u sastav Beogradskog Univerziteta. To je za gđu
Biserko nešto nečuveno i da se ona pitala, to nikada ne bi bilo. Po gđi
Biserko ulazak Bogoslovskog fakulteta na Beogradski Univerzitet, može
ozbiljno uzdrmati «Darvinovu teoriju», pa čak i predstavlja znak da je
Srpska Crkva konfesija koja ima «povlašćenu školsku instituciju»
(verovatno u odnosu na druge verske zajednice ili ko zna koga).
Izražavajući u daljem tekstu žal za navodno obespravljenim «malim
verskim», pa čak i «nehrišćanskim verskim zajednicama», gđa Biserko
shodno gore navedenom, u svojoj prepoznatljivoj psihološkoj strukturi,
nekadašlji žal za pravima radnika i obespravljenih radničkih masa od
zlih izrabljivača (tada simvol Zapad), sada transponuje na male verske
zajednice. One bi, shodno psihološkoj strukturi pomenute gospođe,
trebale «svojom diktaturom» da nametnu volju tradicionalnim većinskim
crkvama i da njihovo bogatstvo podele među sobom (po poznatom: fabrike
radnicima, a ljudska prava samo «malim verskim zajednicama», tj.
nevladinim udruženjima).
U daljem delu teksta čuvenog «Izveštaja» sa podnaslovom «Verska
diskriminacija», gđa Biserko(a) nastavlja sa daljim napadima na Srpsku
Pravoslavnu Crkvu, okrivljujući u nekom smislu SPC, ako ne direktno, a
ono najmanje indirektno, za napade na Bajrakli-džamiju u Beogradu 1991.
godine, zatim tu pominje i paljenje medresa u Beogradu i Nišu. U
nastavku ona začuđujuće nastavlja u istom stilu i izliva «krokodilske
suze» i što je navodno «načelnik muzeološkog odeljenja Vojnog muzeja na
Kalemegdanu uklonio i uništio dva šehitska nišana iz 15. i 16. veka,
koji su predstavljali veoma retke spomenike kulture iz perioda Otomanske
imperije».
Ako ste mislili da je to sve - ne, nije. U daljem tekstu «Izveštaja» gde
se govori o uticaju SPC na državne i međunarodne odnose, gđa Biserko(a)
okrivljuje, ni manje ni više, nego Njegovu Svetost Patrijarha Pavla,
koji se navodno «drznuo da piše pismo» Predsedniku Republike Srbije
Borisu Tadiću i Predsedniku Vlade Vojislavu Koštunici «u kojem je
apelovao da ne pozivaju glasače da izađu na kosovske izbore». Po
autorici ovoga nebivaloga teksta, verovatno bi pismo takvog sadržaja
mogla da uputi samo ona, iz sebi svojstvenih i sebi znanih «demokratskih
razloga».
Pošto je završila sa Patrijarhom Pavlom gđa Biserko(a) ide i dalje. Ona
kreće u otvorene napade i prema svetiteljima SPC, a sve u cilju zaštite
ljudskih prava i demokratije u Evropi. Naime, gđu Biserko brine što u
SPC sve više jačaju stavovi Nikolaja Velimirovića i Justina Popovića,
koji su kritički govorili o «dehristijanizovanom Zapadu i Evropi» i što
je najgore, te njihove stavove protivne «liberalnoj demokratiji», danas
podržavaju i šire njihovi učenici (koji predstavljaju vodeće jerarhe SPC
danas). U svojoj borbi za «liberalnu demokratiju» i «svetliju
budućnost», gđa Biserko na volšeban način povezuje SPC i sa haškim
optuženicima Karadžićem i Mladićem, nazivajući ih «narodnim herojima,
koje narod skriva». U svemu gore rečenom, gđa Biserko vidi nespremnost
predstavnika SPC «da se suoče sa neposrednom prošlošću» (pa ti vidi).
Ako ste mislili da je bar ovde kraj – nije ni ovde. Gđa Biserko jaše i
dalje. U daljem tekstu sledi napad na Ohridsku Arhiepiskopiju, samo zbog
toga što je u jedinstvu sa Srpskom Crkvom, a u daljem nastavku
«Izveštaja» se produžava borba za «male i ugrožene», pa bile to i sekte
ili raskolničke organizacije. Sve su one u poslednje vreme ugrožene od
strane feudalne SPC, kojoj uz rame stoji sve više «klerikalna država
Srbija».
Kada je završila sa SPC, gđa Biserko kreće po Beogradskom Univerzitetu,
prozivajući sve najuglednije i najučenije ljude našega vremena, koji po
njenom kriterijumu i merilu nisu borci za «liberalnu demokratiju» i
darvinizam. Nasuprot tome, gđa Biserko(a) u njima prepoznaje nešto što
liči na SPC, a to je patriotizam i dostojanstvo ljudske ličnosti. U ovom
svom pohodu, jednim krilom gđa Biserko napada Srpsku Akademiju Nauka i
Umetnosti, a drugim kompletan Beogradski Univerzitet. Poseban odred
interventnih grupa je odredila za naše ugledne sportiste i javne
ličnosti. I među njima gđa Biserko izdvaja «nosioce nedemokratskih
načela» ili, ne dao Bog, velikosrpskih projekata, čiji je glavni
zagovornik po gđi Biserko, «draga joj» i mnogo napadana SPC.
I da nećemo, ovde moramo stati. Teško je naći pravu reč za definisanje
ovakvih tekstova, inspirisanih irodijadskim duhom, ali radi Istine,
rekosmo «da bismo dušu spasili». Radi onih koji možda ne znaju, a mi smo
čuli od srpskog naroda kninskog kraja i Kistanja, na sličan način je
žario i palio otac pomenute gospođe. On je, u svoje vreme, kao
komunistički udbaš, mnoge porodice u crno zavio, samo zato što su
pravoslavni Srbi. Dalje nije potrebno govoriti, ali kako kaže naš narod:
Nijedna muka nije do vijeka.
Šibenik, 23.09.2008. god.
Episkop dalmatinski
Fotije
