http://www.nspm.org.yu/koment_2007/2008_radun22e.htm
Savremeni svet
Branko Radun
AMERIČKA „NAVLAKUŠA“ I GRUZIJSKI USTAV IZ 1974.
Zanimljivo je kako se konflikt u Gruziji doživljavao u domaćoj i
svetskoj javnosti. Ratna dešavanja u Gruziji ulila su novu dozu
optimizma Srbima i Rusima u pogledu toga da je Moskva konačno pokazala
spremnost da i oružjem brani svoje vitalne interese, a istovremeno su
podstakli zabrinutost na Zapadu. Kod nas su preovlađivali stavovi o
povratku Rusije na svetsku scenu kao značajne sile sa kojom više Zapad
ne može da manipuliše i čije stavove će morati da uvažava. Na zapadu su
najpre anglosaksonski mediji pokrenuli jednu antirusku histeriju kojom
nastoje da zaplaše pre svega „svoje" ali i ceo svet novom „ruskom
opasnošću", što je, gle čuda, nekako odgovaralo i republikancima u
predizobrnoj kampanji na predsedničkim izborima u SAD. Svetska javnost,
iako pod ogromnim uplivom zapadnih medija, nije za sada preterano
podlegla toj antiruskoj kampanji.
KO JE U PLUSU A KO U MINUSU
Međutim, kad se u potpunosti sagledaju sva dešavanja oko dejstava u
Gruziji i nastale posledice dolazi se do zaključka da Rusija zapravo i
nije mnogo profitirala u svemu tome, a da bi u perspektivi mogla biti i
na gubitku (naročito ako Gruzija i Ukrajina odu u NATO). Nije sporno da
su morali reagovati na takvu provokaciju, no pitanje je koliko im je i
sadašnja pozicija u Gruziji donela pozitivnog osim, naravno, povratka
nacionalnog samopouzdanja. Iako je Rusija pokazala sebi, Zapadu i svetu
da je odlučna zemlja koja je sposobna i da brzo i efikasno vojno reaguje
u svom okruženju, pitanje je koliko u konačnom skoru ima pozitivnih
spoljnopolitičkih poena.
Stvari stoje ovako na terenu: Nakon završenih oružanih dejstava Gruzija
je de fakto u potpunosti ostala bez kontrole nad Južnom Osetijom i
Abhazijom. Ruska Federacija ih je napokon priznala. Dakle, Gruzija je
ostala bez Abhazije i Južne Osetije. Sa druge strane, Rusija je ostala
bez uticaja u Gruziji, koja je s njom prekinula diplomatske odnose i
istupila iz zajednice nezavisnih država. Ovde je potrebno dodati da su
Gruzinci pravoslavni narod u kome postoje jaka proruska osećanja, pa je
čak i opozicija do ovog konflikta bila umereno proruski nastrojena. To
gotovo sigurno više neće biti slučaj u jednom dužem periodu. Stoga je
ovakva vojna avantura u koju je očigledno „navučen" Tbilisi na kraju
ispala najštetnija za ovu kavkasku zemlju, ali i za gruzijsko-ruske
odnose ; što znači i za ruske interese u regionu. Rusija se potvrdila
kao najjača sila kaspijskog regiona, ali je protiv sebe dobila jedan
narod koji je do sada kroz istoriju bio izuzetno vezan za Moskvu (Rusija
je oslobodila ovu zemlju od turske okupacije, a u Rusiji postoji i
velika gruzijska dijaspora).
Rusija je u iznudici morala povući radikalnije poteze, jer je ovo bio
izazov koji se nije mogao ignorisati ne samo kad je u pitanju Gruzije,
već i kad su u pitanju međunarodni odnosi. Razumljivo je što su posle
efiksane vojne akcije odlučili i da priznaju nezavisnost ovih dveju
autonomnih republika, no pitanje je koliko se time postiglo, jer osim
Rusije njih nije priznao niko osim Nikaragve. Dakle, to jeste udar po
prividu međunarodnog poretka koji Amerika ukida promovišući „Kosovo kao
izuzetak", ali postavlja se pitanje kakvi su efekti tog priznanja na
duže staze. To u sferi odnosa sa Gruzijom stvara trajnu prepreku, dok na
međunarodnom planu pravi trenutno neugodnu poziciju Americi i njenom
nastojanju da održi iluziju postojanja međunarodnog prava i poretka.
Iako je Rusija pokazala vojnu odlučnost i efikasnost na diplomatskom
planu, nija najjasnije šta se želi postići. Amerika je izvršila pritisak
na EU koja se disciplinovala u „diplomatskoj akciji" posredovanja na
relaciji Moskva – Tbilisi , ali zapravo sa namerom da spasu Gruziju i da
se Moskva povuče. Čini se da je Moskvi bilo dovoljno što je pokazala
vojnu odlučnost pa je spremna da ide i na kompromise sa EU, to jest da
popusti pred diplomatskim pritiscima proameričke diplomatije EU.
Razumljivo je i to da je Rusiji cilj da normalizuje odnose sa EU koji su
sada, pod pritiskom SAD, u određenoj meri narušeni, ali je pitanje koja
je to mera popuštanja koja joj ne bi ugrozila interese u regionu i
smisao vojne operacije koja je izvedena.
Ono što je svima očigledno jeste da je Amerika napravila jednu
geopolitičku štih probu sa svojim čovekom Sakašvilijem na Kavkazu kako
bi testirala rusku sposobnost "odgovora na izazove" koje im upućuje u
predvečerje mogućeg napada na Iran . Verovatno su očekivali ovakav ili
sličan odgovor od zemlje koja se smatra dominantnom u tom regionu (čak i
u „smutno vreme" Borisa Jelcina). Delovalo je to kao rizična operacija
jer se stvar mogla oteti kontroli pri čemu bi se u Tbilisiju mogla
očekivati i promena proameričkog režima, što bi bio jedini način da SAD
bude na trajnom strateškom gubitku u ovom regionu. No, očigledno je da
je taj rizik bio sveden na razumnu meru i kao takav prihvatljiv za
američke geopolitičke gejmere. Oni su jednostavno gurnuli Rusiju pred
nezgodan izbor – što god da uradi može da bude loše po nju – a to je
neretko i suština strateških igara. Ako ne reaguje pokazaće se slaba, a
ako reaguje biće prikazana kao agresor. Rusija je verovatno svesna
„strateške navlakuše" odlučila za ono što joj se u ovom momentu čini kao
manje loša opcija.
No, da se vratimo malo u prošlost. Nakon raspada Sovjetskog Saveza 1990.
i 1990. u Gruziji je došlo do serije građanskih ratova između Gruzina i
Abhaza, Gruzina i Osetina, kao i između samih Gruzina pristalica prvog
postkomunističkog predsednika Zvijada Gamzahurdije i Eduarda
Ševarnadzea, bivšeg sovjetskog ministra spoljnih poslova. Tokom 1992.
ruske snage su uspele da zbace Gamzahurdiju (bliskog prijatelja
hrvatskog predsednika Franje Tuđmana), pomognu Ševarnadzeov dolazak na
vlast, postave svoje trupe na linije razdvajanja između gruzijskih trupa
s jedne, i južnosetinskih, abhaskih, pa čak i adžarijskih sa druge
strane. Kruna svega bilo je pristupanje Gruzije Zajednici nezavisnih
država. Na teritoriji Gruzije su nastavile da postoje de fakto tri
države koje niko nije priznao, ali Gruzija nije imala kontrolu nad
njima. To su Abhazija, Južna Osetija i Adžarija. Takvo stanje je
potrajalo do kraja 2003. kada su uz pomoć "ružičaste revolucije"
Amerikanci na vlast doveli Mihaila Sakašvilija, bivšeg Ševarnadzeovog
ministra pravde. U proleće 2004. Sakašvili je pod kontrolu Gruzije
vratio Adžariju bez jačeg otpora. Ova autonomna republika nije naišla ni
na podršku Rusije. Odnosi Rusije i Gruzije su se polako ali sigurno
kvarili sve do avgusta ove godine.
Amerika je ovim malim ratom dobila dosta poena, što naravno pod uticajem
jednostrane medijske slike nije tako očito. Pre svega, uz pomoć medijske
kampanje skinula je Rusiju sa trona moralnog autoriteta i međunarodnog
arbitra koji im, recimo u Savetu bezbednosti, smeta kod pokušaja da
proguraju na mala vrata svoje „izuzetke" poput Kosova. Drugo američka
spoljna politika sada lakše može da preko Izraela udari po Iranu po
logici „eto vidite to i Rusi rade".
Tu je kao dobitak i uspešno diplomatsko disciplinovanje EU kojom
dominiraju proamerički ljudi poput Sarkozija koji je pokretao „evropsku"
diplomatsku inicijativu oko Gruzije. Nije bez značaja za američku
politiku i novi osećaj nesigurnosti i ugroženosti (spoljnopolitičke i
energetske) u nekim evropskim krugovima. Treće, i možda najznačajnije,
jeste to što se ovim sukobom kvare ili barem zamrzavaju na postojećem
nivou nemačko-ruski odnosi. A poznato je da anlogsaksonska diplomatija
skoro dva veka uvek sa najvećom pažnjom prati odnose Berlina i Moskve,
pa im se "pali lampica za uzbunu" uvek kada oni budu srdačni i
prijateljski. Naime, njihova geopolitička noćna mora je ono što je
nekada i Fridrih Niče predlagao – rusko-nemački savez. Ovim
spoljnopolitičkim poenima treba dodati i jedan na domaćoj političkoj
sceni – „kavkaski rat" je dobro došao republikancima u kampanji ne samo
da bi pomoglao njihovom kandidatu na izborima već i da bi Amerika
dobila, novo-starog, preko potrebnog strateškog protivnika.
TITOISTIČKA POSTMODERNA
Pa kakvo je rešenje bilo optimalno kako za Gruziju tako i za Rusiju,
tako i za regionalnu stabilnost. Gruzija već godinama otcepljenim
republikama nudi visok stepen autonomije, otprilike kao Srbija Kosovu uz
učešće u centralnim organima sa pravom veta. Da je recimo Rusija
predložila jedan ustavni aranžaman Gruziji koji bi garantovao Osetiji i
Abhaziji ono što je Kosovu nudila Srbija, ili čak ono što je Kosovo
imalo po ustavu iz 1974. verujemo da bi sve strane ostvarile svoje
interese (naravno i da se nečega odreknu). Gruzija je mogla biti
konstituisana po titoističkom ustavu Srbije iz 1974 sa dve pokrajine
koje su u potpunosti samostalno odlučivale o svojim pitanjima i potom
preko svojih poslanika u skupštini Srbije o pitanjima cele Srbije, a
odluke koje su tako donosili važile su samo za užu Srbiju. Pošto Gruzija
više nije federalna jedinica Sovjetskog Saveza ovim republikama bi
trebalo omogućiti i prava na svojevrsna diplomatska predstavništva.
No, pitanje je da li bi Gruzija, koja nikada kao samostalna država nije
imala u sastavu ove teritorije i koja ih je dva puta vojno izgubila,
pristala na status na koji je pristala Srbija 1974 godine. Ipak, ovo
više govori o tome kakav ponižavajući je bio položaj Srbije u
titoističkoj Jugoslaviji no o realnom sagledavanju svoje pozicije od
strane političkog vođstva u Tbilisiju. Srbija je, dakle, bila u odnosu
na Kosovo (davno pre njegove okupacije od strane NATO-a) kažnjena kao da
je vojno poražena zemlja, iako su oba antifašistička pokreta u Drugom
svetskom ratu bila po svom sastavu srpska.
Postizanjem ovakvog ili sličnog fleksibilnog rešenja Gruzija bi vratila
u svoj sastav Južnu Osetiju i Abhaziju, a Rusija bi kao posrednik i
garant ovog rešenja dobila veliki uticaj u Gruziji i sprečila njeno
klizanje ka NATO-u. Osetija i Abhazija bi dobile mir i stabilnost te
normalizaciju odnosa sa Gruzincima. Trenutno stanje ne odgovara gotovi
nikom u regionu. Rusija se morala vojno angažovati da bi posle toga
trpela medijske udare i diplomatske pritiske od proameričkih političara
EU, te da na kraju pravi ne male ustupke. Diplomatski „krimski rat" je
realnost sa kojom svi računaju, iako i Moskva i Zapad, svako iz svojih
interesa govore o buđenju ruskog medveda. Rusiji to odgovara jer se time
vraća samopouzdanje naciji koja je preživela ponižavajuće devedesete,
Zapadu, pre svega Americi, da bi od Rusije napravili novog „bauka".
Najveći gubitnik je naravno Gruzija koja je od strane Amerikanaca
žrtvovana kao pion u geopolitičkoj šahovskoj igri na Kavkazu. Ona je
čini se trajno ostala bez dobrog dela svoje teritorije, bez značajne
infrastrukture, sa poraženom vojskom i izuzetno ugroženom ekonomijom.
Sada postaje izuzetno zavisna od pomoći SAD (što je isto tako poen za
Vašington) i verovatno će morati ući u NATO strukture, a pri tome jedva
kontroliše i svoju obalu.
Ko je još imao štetu od ovog „malog rata" osim nesrećnih stanovnika
Osetije koji su najviše propatili. Region je isto tako oštećen jer je
Tbilisi svojim avanturizmom ugrozio stabilnost i mir na ovom prostoru.
Evropska Unija je zbog ovoga morala ponovo pod američki
diplomatsko-medijski kišobran, a Poljska i bukvalno pod
„antibalistički". Sukob i kriza na Kakvazu su ograničili manevarski
prostor EU (pa i uvek krhko jedinstvo Unije), čak i onih krugova koji
nisu pod dominacijom SAD. Naročito su pod udarom i paskom, a o tome smo
govorili, odnosi Rusije i Nemačke - što je verovatno i glavni
spoljnopolitički poen američke politike. No, velika strateška igra se
nastavlja, stvari se ubrzavaju (iako nismo skloni kvaziteorijama o
ubrzavanju istorije) događaji se smenjuju filmskom brzinom, a očekivano
pucanje globalnog finansijskog balona verovatno će izazvati i ratnu
pucnjavu na Bliskom istoku, a tada sledi nova podela karata.
Copyright by NSPM
