http://www.politika.rs/pogledi/Nebojsha-Katic/GODINE-KOJE-SU-POJELI-SKAKAVCI.lt.html
Nebojša Katić GODINE KOJE SU POJELI SKAKAVCI Treba se nadati da ova kriza nema potencijal da ugrozi demokratiju, ili još gore – da svet uvede u nove fatalne konfrontacije U pozadini velike ekonomske krize vodi se tihi ideološki rat. Na jednoj strani su SAD i anglosaksonski svet, dok je na drugoj strani kontinentalna Evropa predvođena Nemačkom. Ovaj rat niskog intenziteta i ne uvek jasnih linija razgraničenja traje odavno. Danas, u godini opasnog (ekonomskog) življenja, sukob je dodatno pojačan. Nemačka sve glasnije optužuje Ameriku da je svojom pasivnošću doprinela eskalaciji svetske ekonomske krize. Tvrdi se da su SAD arogantno i grubo odbijale svaki predlog za uvođenje ozbiljnije kontrole finansijskog sistema. Suština sukoba je mnogo dublja, i nije vezana samo za neslaganje u vezi sa stepenom kontrole finansijskog sistema. Reč je o različitom viđenju budućnosti kapitalizma, posebno efikasnosti samoregulišućeg tržišta. Prvi svetleći metak u ovom ratu ideja ispaljen je još aprila 2005. godine. Franc Mintefering, u tom trenutku predsednik nemačke Socijaldemokratske partije, optužio je finansijske investitore da se poput najezde skakavaca obrušavaju na kompanije, proždiru ih, a zatim prelaze na novu žrtvu. Ova izjava je imala veliki publicitet i njen eho je trajao nedeljama. Reč „skakavac” je postala deo novog ekonomskog žargona. Reakcija na Minteferingove stavove je bila žestoka. Optužbe su se kretale u širokom rasponu – od onih za demagogiju i nerazumevanje svetskih ekonomskih tokova, do verovatno najmalignije –da je reč o pritajenom antisemitizmu. U toj lavini osuda potonule su kritike koje je Mintefering iznosio na račun ogromnih plata i profita u bankama, kao i njegov strah da bi opsesivna profitna orijentacija finansijskog sektora na kraju mogla ugroziti i samu demokratiju. Stavovi Minteferinga nisu bili ispad usamljenog političkog ekscentrika. On je govorio u ime mnogih koji su branili nemački model kapitalizma koji počiva na solidarnosti, koji ne voli hazardiranje i više veruje u rad i realnu ekonomiju nego u špekulacije i finansijski hokus-pokus. S druge strane, dobar deo kritike nemačkog modela je bio vezan upravo za finansijski sektor, ali sa drugačijom argumentacijom. Kritičari su napadali „demodirani” finansijski sistem koji, za razliku od anglosaksonskog, ne ume da pravi veliki profit. Još gore, nemačke banke više vode računa o zaštiti i opstanku kompanija-klijenata, nego što brinu o dobrobiti svojih akcionara. Pod stalnim udarom je i konzervativizam nemačkih građana, pogotovo njihova nesklonost da svoju štednju ulažu u berzanske papire. Pritisak je bio permanentan, i poklapao se sa problemima koji su dobrim delom bili vezani za ogromne troškove nemačkog ujedinjenja. Pod teretom ekonomskih nevolja, pod velikim pritiskom agresivne neoliberalne ideologije, socijaldemokratski model se postepeno krunio. Nemačka ideja kapitalizma se povlačila pred anglosaksonskom. Pre dve nedelje, nemački ministar finansija Per Štajnbrik je odlučno najavio kraj defanzive. Štajnbrik kritikuje slobodno i nesputano tržište koje se upravo urušava, i istovremeno proriče kraj finansijske dominacije SAD i njenog statusa finansijske supersile. Svet će, po Štajnbriku, ponovo postati finansijski multipolaran. U ovakvim stavovima ima i ponešto frustriranog seirenja – Nemačka je predugo i nezasluženo bila prisiljavana da sluša nadobudne ekonomske lekcije. U ovom sukobu ideja, na nemačkoj strani je i Francuska, do juče opterećena kompleksom Velike Britanije. Gledano iz Pariza, London je izgledao kao „obećana zemlja” u koju su ambiciozniji Francuzi odlazili da zarade veliki novac. „Tačerizam” je godinama promovisan kao superiorni model koji bi Francuska morala usvojiti ne bi li se izvukla iz stanja ekonomske i institucionalne letargije. Predsednik Sarkozi je najavljivan kao reformator i kao vesnik upravo takve vrste preporoda. Nije fraza reći – posle ove krize ništa neće biti isto. S druge strane, neozbiljno je, ili bar prerano, proglašavati trijumf ili obnovu evropske socijaldemokratske ideje. Može biti da Evropa potcenjuje vitalnost Amerike i njen kapacitet da svoje probleme amortizuje, ili da ih u većoj ili manjoj meri prevali i na druge. Kada se prašina slegne i kada se prebroje žrtve, sasvim je moguće da Evropa bude na većem gubitku od SAD. Konačni bilans „godina koje su pojeli skakavci” biće jasan tek kada svet izađe iz recesije u koju finansijska kriza nužno vodi. Svejedno, u ovom finansijskom zlu i u mukama koje tek predstoje ima i ponečeg dobrog. Evropa je dobila vreme i mogućnost da predahne, da povrati poljuljano samopouzdanje i još jednom razmisli o pravcu kojim će ići. To razmišljanje će sada biti oslobođeno ogromnog pritiska koji se godinama valjao najuticajnijim medijima, agresivno i uporno promovišući neoliberalni ekonomski model. Tu i tamo, oglašavaće se neoliberalni desperadosi, ali to bar neko vreme neće biti pritisak, već samo ekonomska komediografija. Veliki ekonomski potresi će neminovno dovesti do preispitivanja ekonomskih i političkih ideja koje su prevladavale poslednjih decenija. U tom smislu, ova kriza će ponajviše ličiti na onu iz 1929. godine. Ona je svetu, na boljoj strani, podarila kenzijansku ekonomiju i socijalnu državu, ali na suprotnoj strani – fašizam. Treba se nadati da je Minteferingov strah bio preteran i da ova kriza nema potencijal da ugrozi demokratiju, ili još gore – da svet uvede u nove fatalne konfrontacije. /finansijski konsultant/ www.nkatic.wordpress.com Nebojša Katić [objavljeno: 07/10/2008.]
