Извор – Новине „ПРАВДА“, 11-12.10.2008.године
Ана Радмиловић Хлеба и игара Пре пар година мислила сам да аутори неких филмова из развијенијих земаља ипак претерују када говоре о излуделом појединцу, који улази у XXI век не знајући где се налази јер, уместо да живи свој живот, он упија све што му сервирају медији. Док ова ствар није снашла и Србију. Стварним догађајима претходе измишљени „инциденти" које пласирају медији, уз помоћ међусобно завађених кловнова, чији сукоб нешто касније почиње да поприма драматичне размере. Њихова једина заслуга (заслуга кловнова) је у томе што својом вољом учествују у циркусу. Мислим, наравно, на спектакуларно најављивани обрачун „фашиста" и „антифашиста". На све озбиљне емисије и новинске чланке који овај сукоб данима унапред осмишљавају и стављају га у центар пажње, припремајући докон свет на још једну сензацију. Уколико до сензације, случајно, не дође - докон свет ће бити разочаран, јер је ускраћен за читаве сате обећаног узбудљивог ТВ програма који следи иза сличних догађаја. На крају, ако се не догоди „оно", биће очигледно да су странице и странице новина узалуд штампане, и да је неко улудо потрошио грдне паре на силна упозорења. Дакле, „свима" одговара да до „онога" ипак дође. Потајно га прижељкује наводно забринута публика, која се данима припрема да гледа нови ријалити шоу, надају му се и они који шоу финансирају и, на крају, с нестрпљењем ra очекују и протагонисти, који ионако живе за то (и од тога) да учествују у већ некој паради. За то време, док се већ нечија„омладина" занима активизмом у виду блоговања, писања графита и свађања по ТВ емисијама - главни идеолози уживају у вишим сферама о каквим обичан смртник не може ни да сања. Они се увелико баве окултизмом и призивају духове - а нађавола, највише воле покојне фашисте. За разлику од оних дезоријентисаних скинхедса, ови идеолози не бркају појмове и одлично знају да управо придавањем толиког значаја неким стварно маргиналним и опскурним групицама - раде на њиховом маркетингу, ефикасније него што би ови несрећници то успели за још милион година организовања својих маршева. У међувремену, наши медијски магови дају све од себе да мисао о фашизму приближе просечном гледаоцу, ако нису заузети „раскринкавањем" разних тајних служби, и жељом да своју зачудну фасцинацију злочином пренесу и на гледаоце. Са својом помпезном најавом, уз музичку пратњу достојну правог нововековног „хлеба и игара", и уз глас узбуђене новинарке која набраја „убиства...злочини...шефови удбе..." - ове емисије достојне су стила који су још у Старом веку открили сународници најважнијег фашисте - Мусолинија. Али, нажалост, оне нису опасне само по поједине субјекте који су њихова тема. Постале су погубне и по обичне и природно знатижељне грађане, који се у вечерњим сатима, у ударним терминима (уместо да гледају „Плесом до снова") - препуштају сањарењу о томе како их неко прислушкује или, још горе, како и сами некога прислушкују. После тога се чуде због чега њихова деца - средњошколци, уместо да размишљају како да упишу неки курс страног језика, своје џепарце троше на „бубице", микрофоне и сличне направе. Док не схвате да је време да узму ствар у своје руке, престану да чекају на те бедне џепарце и почну да купују пиштоље. [Non-text portions of this message have been removed]
