Stiglic i Mišković
Autor Branko Dragaš
Friday, 12 December 2008
Politička oligarhija je u Srbiji uspela da nametne neoliberalni koncept.
Tajkuni su stajali iza te operacije bez anastezije. Mišković i njegovi pajtosi
su postali milijarderi i milioneri, dok je nekoliko miliona građana Srbije
ostalo da živi na egzistencijalnom minimumu. Koliko će građani Srbije, kao
slobodarski i dostojanstven narod, trpeti ovo svakodnevno životno ponižavanje
ostaje da se vidi. Mislim da su građani na samoj ivici strpljenja i da može da
se ponovi ovo što se trenutno dešava u Grčkoj.
Rukovanje profesora Stiglica i tajkuna Miškovića je dokaz da se u Srbiji nešto
veliko sprema. Lukavi Mišković ponovo sprema odstupnicu. Oseća da je dubina
ekonomske krize nepredvidiva i da se istorija može otrgnuti kontroli. Zbog toga
se on na vreme prestrojava i traži novi politički talas koji ga neće potopiti.
Profesor Stiglic je održao predavanje u Beogradu. Sve što je rekao spreman sam
odmah da potpišem. Razlika je samo u tome što ja to govorim skoro dve decenije,
što nisam bio činovnik MMF-a i Svetske banke da bi video greške neoliberalnog
koncepta, već sam na svetskom tržištu uočio kakva se nevolja čovečanstvu
sprema, i dubina moje kritike počinje od 1971, kada je ukinut zlatni standard.
Od te godine nastaje najveća istorijaka prevara.
Profesor Stiglic je imao hrabrosti da izađe iz tog pogrešnog koncepta i da
otvoreno progovori o protivrečnostima globalizacije. Mnoge stvari je tačno
predvideo. Postupio je kao moralni intelektualac koji se zabrinuo za sudbinu
čovečanstva. To je bilo dovoljno da stekne moje veliko poštovanje.
Otvoreni nastupi i kritike profesora Stiglica mnogo su pomogli nama
stručnjacima iz zemalja u tranziciji da ukažemo na pogrešan i štetan
neoliberalni koncept. Pozivali smo se na njega kao na dokazani autoritet i na
stručnjaka koji je bio deo tog sistema i koji je izašao, shvatajući svu
tragičnost tog nametnutog modela. Za svu tu pokazanu odvažnost i hrabrost
dugujemo mu veliku zshvslnost
Dobro je što je profesor došao u Beograd i rekao to što je rekao, da će Srbija
doživeti tek veliku krizu u sledećoj godini, i da će, prema njegovim
proračunima, tek iza 2011 biti jasnije kuda svetska kriza dalje ide. Nadam se
da je javnost u Srbiji to čula i da se probudila iz tranzicionog sna, sna u
koji je upala monetarnim uspavankama našega Guvernera.
Profesor Stiglic je, nažalost, govorio pred tajkunima, ministrima, profesorima,
poslovnim ljudima, novinarima i nevladinim ekspertima što, rame uz rame,
koračaju sa vladom, govorio je pred čitavom tom bulumentom tržišnih
fundamentalista, što parazitiraju na državnim jaslama, dok već osam godina
dobro zarađuju primenjujući pogrešan neoliberalni koncept koji je potpuno
uništio privredu Srbije. Problem je, dakle, u tome što su profesora Stiglica
slušali oni koji su tvorci naše ekonomske propasti. Ti ljudi nemaju nikavog
interesa, ni znanja, ni volje, ni želje da se nešto u Srbiji promeni i oni su
angažovano doveli profesora Stiglica zato što su malograđani i što vole da budu
u trendu. Naime, profesor Stiglic je danas svetska faca.
Rukovanje najvećeg srpskog tajkuna, Miloševićevog prvog poslovnog saradnika,
čoveka koji je godinama bio na svim crnim listama razvijenih zemalja,
neimenovanog gazde čitave Srbije – Miroslava Miškovića sa profesorom Stiglicom
samo je kičasta dekorativna scena pred ekonomski slom koji u Srbiji sledi.
Lukavi tajkun Mišković, poput prvog evropskog policajca Fušea, koji je preživeo
francusku revoluciju, republiku, termidor, diktaturu, restauraciju, carstvo i
koji je uvek na vreme uspeo da onjuši društvene pokrete i da se prilagodi
pobedniku, oseća da će se u narednoj 2009 godini nevolja valjati ulicama
Srbije, pa na vreme kreće da se preorijentiše.
Pošto Miškovića znam više od dve decenije i znam kako je na privilegijama i
služenju svakom režimu stvorio bogatstvo, setio sam se jedne scene iz zimskih
protesta 1996 godine, kada je 300.000 pobunjenih građana okupiralo beogradske
ulice u odbrani svoje izborne volje, i kada smo Đinđić i ja, dolazeći sa decom
na proteste, videli na početku Knez Mihailove, zastrašenog tajkuna Miškovića
kako, popevši se na žardinjeru, obučen u neku tanku i smeđu jaknu od jelenske
kože, osmatra, osluškuje i njuši snagu protesta, ne znajući tačno u kom pravcu
će ta istorijska energija da se usmeri
Ta scena je antalogijska. I strah srpskog tajkuna kada sam ga glasno oslovio i
njegovo ponizno i licemerno dodvoravanje i Đinđićev cinizam vezan za kapiatl
koji je nastao u vreme vladavine despota. To ne mogu nikad da zaboravim. Mislio
sam da će energija građana sa ulice da privede tajkune zakonu. To se nije
dogodilo. Neki bahati tajkuni su samo zbog svoje gluposti propali.
Ali Mišković je opstao. I ne samo to, nego je postao još bogatiji u tranziciji.
Punih osam godina, zahvaljujući političkoj oligarhiji koja ga nije kaznila za
sve što je radio u vreme despota, uspeo je da nametne takav model privatizacije
koji je doveo do toga da je on postao dolarski milijarder, dok su stotine
hiljada ljudi ostajali bez posla i gubili imovinu u procesu prvobitne
akumulacije kapitala. Mišković je bio primer ostalim tajkunima kako treba
poslovati u tranziciji.
I tako su reforme u Srbiji propale.
Neoliberalni koncept, koga je prvi u svetu kritički obznanio profesor Stiglic i
koji je ustao protiv sprovođenja takvog nametnutog i pogrešnog ekonomskog
modela, zasnivao se na tome da oni koji su bili bogati postanu još bogatiji,
dok siromašniji postaju sve siromašniji.
Politička oligarhija je u Srbiji uspela da nametne neoliberalni koncept.
Tajkuni su stajali iza te operacije bez anastezije. Mišković i njegovi pajtosi
su postali milijarderi i milioneri, dok je nekoliko miliona građana Srbije
ostalo da živi na egzistencijalnom minimumu. Koliko će građani Srbije, kao
slobodarski i dostojanstven narod, trpeti ovo svakodnevno životno ponižavanje
ostaje da se vidi. Mislim da su građani na samoj ivici strpljenja i da može da
se ponovi ovo što se trenutno dešava u Grčkoj.
Rukovanje profesora Stiglica i tajkuna Miškovića je dokaz da se u Srbiji nešto
veliko sprema. Lukavi Mišković ponovo sprema odstupnicu. Oseća da je dubina
ekonomske krize nepredvidiva i da se istorija može otrgnuti kontroli. Zbog toga
se on na vreme prestrojava i traži novi politički talas koji ga neće potopiti.
Profesor Stiglic je svoje rekao.
Ostaje građanima Srbije da odluče.
Vremena više nema za gubljenje.
http://www.dragas.biz/content/view/5999/
[Non-text portions of this message have been removed]
