Branko Dragaš „Ko je kriv? “
Autor Branko Dragaš
Monday, 26 January 2009
Nisu nam, dakle, krivi za nesreću koja nam se desila i koja, nažalost, još uvek
traje, pa nismo sigurni gde će biti kraj ovog samouništavajućeg ponavljanja
istih grešaka, ni Hrvati, ni Slovenci, Austrijanci, Ugari, Nemci, Rusi, Mleci,
Englezi, Turci, Albanci, Crnogorci, Vatikan, SAD ili EU, nisu nam krivi ni
krstaši, katolici, fašisti, komunisti, masoni, brokeri sa Vol Strita, nisu
krive ni bilaterale, niti trilaterale, ni tajne zavereničke organizacije i
bratstva, glavni krivci za sve što nam se desilo smo mi sami. Mi - Srbi! Mi -
Srbi smo glavni uzročnici naše nesreće. I to je istina koju moramo, napokon, da
priznamo. Ali to nikako ne priznajemo. Ni danas, posle svega što nam se
dogodilo, posle svih krvavih tragedija i nesreća, nemamo hrabrosti da se
sučelimo sa tom poraznom istinom i da sami sebe pogledamo u dušu i otkrijemo
gde leže koreni svih naših tragičnih istorijskih promašaja. Još uvek se lažemo
i samoobmanjujemo. Još uvek nemamo snage da se suočimo sami sa sobom.
Nakon čitanja knjige akademika Čedomira Popova "VELIKA SRBIJA - Stvarnost i
mit" - ostaje nam da pokušamo da odgovorimo na ključno pitanje koje, na samom
kraju svoga dela, postavlja autor: "Šta danas ostaje Srbima i drugim malim i
usamljenim narodima?" To je, prema mome mišljenju, osnovno pitanje na koga
odgovor mora da pronađe srpska elita koja, izgubljena u vremenu i prostoru,
ograničena svojom sujetom i provincijalizmom, svojim ličnim interesima i
malograđanštinom, više od dva veka tumara bez jasne državne i nacionalne
vizije, bez jasnog i konkretnog odgovora na ključno istorijsko pitanje - šta da
se radi, bez strategije i operativnog plana, nanoseći najveću štetu upravo
svom, srpskom narodu, zbog pogrešno donetih odluka koje su bile nepromišljene,
ishitrene, emotivne, sulude, diletantske, protivne zdravom razumu i
elementarnoj državno-računovodstvenoj računici.
Moramo slobodno da kažemo, bez velikih uvijanja i prenemaganja, bez
megalomanskih zabluda o nebeskom narodu i o međunarodnim zaverama otuđenih
centara moći, da je glavni krivac za našu dvovekovnu tragediju upravo ta naša
palanačka kvazielita koja je bila lenja, nepromišljena, površnog znanja, koja
nikako nije imala snage da pobedi samu sebe, koja, uprkos nesnošljivom
samohvalisanju, ipak, nije razumevala istorijske događaje i koja se, upravo
zbog sveg toga, pred tim velikim istorijskim procesima ponašala potpuno nezrelo
neodgovorno, trudeći se da uvek postigne najviše isključivo lično samo za sebe
ili svoju politiku bratiju istomišljenika.
Nisu nam, dakle, krivi za nesreću koja nam se desila i koja, nažalost, još uvek
traje, pa nismo sigurni gde će biti kraj ovog samouništavajućeg ponavljanja
istih grešaka, ni Hrvati, ni Slovenci, Austrijanci, Ugari, Nemci, Rusi, Mleci,
Englezi, Turci, Albanci, Crnogorci, Vatikan, SAD ili EU, nisu nam krivi ni
krstaši, katolici, fašisti, komunisti, masoni, brokeri sa Vol Strita, nisu
krive ni bilaterale, niti trilaterale, ni tajne zavereničke organizacije i
bratstva, glavni krivci za sve što nam se desilo smo mi sami. Mi - Srbi! Mi -
Srbi smo glavni uzročnici naše nesreće. I to je istina koju moramo, napokon, da
priznamo. Ali to nikako ne priznajemo. Ni danas, posle svega što nam se
dogodilo, posle svih krvavih tragedija i nesreća, nemamo hrabrosti da se
sučelimo sa tom poraznom istinom i da sami sebe pogledamo u dušu i otkrijemo
gde leže koreni svih naših tragičnih istorijskih promašaja. Još uvek se lažemo
i samoobmanjujemo. Još uvek nemamo snage da se suočimo sami sa sobom. Nemamo ni
elitu koja je spremna da to otvoreno saopšti našem zavedenom i naivnom narodu.
Narodu koga i dalje lažu i obmanjuju, guraju ga u nove žrtve i nove istorijske
poraze. O toj suštini niko danas ništa ne govori, nego se afirmišu dve opasne
krajnosti koje mogu biti pogubne po naše državne i nacionalne interese.
Prva krajnost, predstavlja nastavljanje dosadašnje pogrešne koncepcije,
sprovođenje politike bez ikakve državne i nacionalne vizije i strategije,
politike prema kojoj treba da se sukobljavamo i inatimo sa čitavim svetom, da
mu se protivimo, prkosimo i suprostavljamo, sve dok ne stanemo svi pod jednu
šljivu ili dok uistinu ne nestanemo kao balkanska varijanta Hazara, uvereni da
smo stradali za nebeske ideale. Satisfakcija takve samoubilačke državne
politike je da postanemo nebeski narod koji će da vaskrsne onda kada se bude
dogodilo vaskrsenje umirućeg čovečanstva.
Naravno, nosioci ove ideologije, gurajući naciju u samouništenje,lično
ostvaruju dovoljno kapitala da mogu, kada svi njihovi suludi projekti propadnu,
spokojno i bogato da žive u tom razvijenom svetu koga su godinama bezuspešno
rušili
Vredi li se žrtvovati za takvu prevaru?
Druga krajnost, ideologija podjednako opasna kao i ovo narodnjačko
tradicionalno guslanje u prazno, počiva na koncepciji da je prva krajnost
donele veliku nesreću Srbima i Srbiji i da je, shodno globalnim tendencijama u
svetu, najmodernije da odustanemo od svog nacionalnog identiteta, da postanemo
zombi potrošači koji će slediti uputstva Velikog Brata i koji će, ispranog
mozga, konzumirati svakakvo smeće holivudske komercijalne produkcije. U tom
Vrlom novom svetu uopšte neće biti važno šta neki pojedinac misli, oseća,
razmišlja ili smera, neće biti važan njegov lični pogled na svet, ukusi,
mirisi, boje ili nacionalne, rasne i verske različitosti, koje život čine
smislenim i mogućim, nego će najvažnije biti samo količina konzumirane robe
koju potrošači progutaju, strogo se pridržavajući nametnutih standarda
vavilonske briselske birokratije.
Spas nam, dakle, sledi odricanjem od sebe i utapanjem u taj novi totalitarizam.
Možemo se spasiti dobrovoljnim gubitkom sloboda i samosvesnim porobljavanjem,
jer samo u tom stadu možemo opstati.
To što su izbijanjem Velike krize poljuljani svi temelji tog komercijalnog
sveta, predstavnicima ove ideologije ništa ne znači. Važno je samo da i oni
lično dobro profitiraju na plasmanu te ideologije. To su, dakle, ta dva
suprotstavljena i isključiva koncepta. U kojima, kao što smo videli, nosioci
ideologija ostvaruju svoje lične i partijske interese. Partije se pojavljuju
kao organizovane gangsterske porodice koje, prema dogovoru o podeli plena,
kontrolišu i eksploatišu jedan deo tržišta.Ta dva suprotstavljena sveta ne mogu
jedan bez drugog. Oni se dopunjuju i održavaju u životu. Oni se hrane mržnjom i
javnim sukobom. Oni samo prave politiku predstavu pred narodom. Politički
cirkus. Oni manipulišu da bi nastavili zajedno da pljačkaju. Eto objašnjenja
zašto o privatizaciji niko ozbiljno i temeljno ne govori. Pljačka je još uvek u
toku i nikome ne odgovara da se pljačka prekine. Ideologije imaju istu suštinu
- totalitarizam. Ideologije u kojima cilj opravdava sredstva uvek završavaju
prevarama i novim totalitarizmom i to je, nažalost, stvarnost koja nam se
prikazuje. Srbiji takve ideologije više ne trebaju.
Takve dve, danas predominantne i vrlo opasne, politike opcije ne mogu doneti
izbavljenje našem narodu. To treba da bude jasno građanima Srbije. Ma koliko se
svi političari na vlasti i u opoziciji trudili da potroše novac poreskih
obveznika u predizbornim kampanjama kako bi, po ko zna koji put, ponovo zaveli
narod , nijedna od tih nakaradnih političkih opcija ne rešava problem u kome se
danas naša država i nacija nalazi. Zapravo, bilo koja od ovih opcija, koja se
trenutno bude nametnula kao jedino spasonosno rešenje, ako pobedi, to će biti
novi istorijski poraz naše nacija i put bez povratka. Suština našega problema
ne nalazi se u međusobnom sukobljavanju, isključivanju, negiranju, optuživanju
i uništavanju sukobljenih političkih opcija, koje, sve i da hoće, ne mogu da
donesu nikakvo spasonosno rešenje za državu i naciju, nego je suština upravo u
tome da shvatimo tu istorijsku poraznu istinu. Što pre to shvatimo, to ćemo pre
uspeti da rešimo naš problem.
Moramo, dakle, bez obzira koliko nam to teško padalo i koliko nas to bude
opterećivalo, da dobro proučimo šta nam se sve dešavalo kroz istoriju, da
detaljno i bez strasti preispitamo sve te istorijske događaje i istorijske
ličnosti koje toliko slavimo, moramo da se, napokon, oslobodimo
nacionalno-epske mitomanije o našoj izuzetnosti i nepobedivosti i da, posle
temeljnog promišljanja, ne podležući istorijskim veličinama, pronađemo prave
uzroke i krivce naše tragedije. Dovoljno je saznanje da smo najgore prošli od
svih evropskih naroda u 20. veku.
Tabloid <http://www.magazin-tabloid.com> 172 2009-01-22
http://www.dragas.biz/content/view/6076/69/
[Non-text portions of this message have been removed]
