Новине „ПРАВДА“, 23-24.05.2009. Олга Стојановић
НАЈЦРЊА РЕКА Не плагирам идеје из новина и медија, поготово не Време, али морам изразити своје парадоксално одушевљење објављивањем фотодокумената о „лечењу" наркоманије и осталих зависности путем бруталног пребијања у божјој кући из Црне реке! Под патронатом оца Бранислава, чије су презиме моји рецептори одбили да запамте. Поменутог Оца сам гледала ономад по телевизијама, у којим приликама, као старешина својеврсни центра за „лечење" зависника од дроге, није крио метод одвикавања својих драговољних пацијената уз пристанак њихових родитеља и одговарајућу финансијску тарифу овакве племените „хоспитализације". Метод се поглавито састојао у - батини. Која је „из раја изашла". Делатност алтернативног оца Бранислава била је додуше, пропраћена и неколиким аферама које су медији забележили, но све је то било млако у односу на оно што је обелоданио часопис с почетка текста и пренела одговарајућа телевизија. За разлику од некадашњих медијских ситуација, у којима је свештеник експлицитно - не само признавао, већ и бранио - свој „приступ" болести зависности, не кријући да и сам понекад прибегава „шамарима", сада исто свештено лице, такође децидирано, негира лични физички удео у „третману" говорећи да то, уз његово одобрење, чине специјално обучени (рекла бих и мотивисани) момци, који у црњој од најцрње Црне реке батинама истерују ђавола из наркоманског тела, а и душе. Метод црноречке терапије ме подсећа на голооточке документе, када су нови осуђеници - а како би ревидирали - у шпалирима бивали пребијани од староседелаца Отока, пошто се овакав одбор за дочек сматрао легитимном и превентивном васпитном мером за „заблуделе" информбировце. Те су оптужени и - све до данас - прозвани сви: од Тита до последњег редара, ако их има међу живима. А од оца Бранислава се узима изјава за медије, међутим, још увек нико не диже оптужницу: и против њега и против родитеља који на овакву терапију пристају, чак је финансијски и дотирају. Цинизам ме нагони да додам како би још разумније било наћи и племените спонзоре, да је подрже и унапреде... Лични став и грандиозни анимозитет према наркоманији и наркоманима могу најкраће да изразим речима „светско зло". И српско, свакако. Према томе, уопште нисам обхрвана нежношћу када је ова болест зависности у питању. Лично су ми наркомани украли једину успомену на родитеље, сребрни есцајг, и продали га на пијаци за „квотер". Својим скромним знањем психологије и психопатологије из ризнице образованог лаика, могу да устврдим како ће оваквим Бранислављевим методом батинања наркоман можда бити и излечен или залечен, али ће, за промену, постати садиста или лакоумни убица. Па ће - пошто је смртна казна, уз моје одобравање, укинута, да га бију у затвору за сва остала (не)дела, осим зависничких... А врхунац перверзије је Очева реченица „То не чиним ја лично, већ моји штићеници", која ме подсећа на најцрње луднице у историји модерне цивилизације, и на „необавештеног" друга Ранковића у вези са голооточком тортуром. С тим што је, за разлику, отац Бранислав обавештен и поносан на своје дело. [Non-text portions of this message have been removed]
