Srbija je sazrela za istinu
P. VASILJEVIĆ - A. PALIĆ, 02.07.2009 20:31:13
MINISTARSTVO za dijasporu počelo je u četvrtak da priprema zvaničnu
inicijativu da Vlada Srbije formira komisiju za pronalaženje i obeležavanje
svih tajnih grobnica nastalih za vreme i posle Drugog svetskog rata u našoj
državi.
Takvu inicijativu najavili su u sredu resorni ministar Srđan Srećković i
državni sekretar Ministarstva pravde Slobodan Homen na okruglom stolu u
organizaciji „Novosti“ i Instituta za savremenu istoriju povodom našeg feljtona
„Otkopavanje istine“.
Moguće je, prema izvorima „Novosti“, da vladina komisija bude formirana već
idućeg četvrtka, na redovnoj sednici Cvetkovićevog kabineta. Time bi na veoma
prihvatljiv i odgovoran način bila okončana serija „Otkopavanje istine“ koju su
četiri nedelje zajedno vodili Institut za savremenu istoriju i redakcija
„Novosti“.
Bio bi to veliki korak ka razotkrivanju tajne koja traje šest i po decenija i
ogroman preduslov da se, na dostojanstven, civilizacijski, demokratski,
hrišćanski i pomiriteljski način obeleže sva stratišta sa nevinim žrtvama,
rasuta širom Srbije.
U poslednjem nastavku serijala, objavljujemo delove debate sa okruglog stola.
* * * * *
SRĐAN CVETKOVIĆ
REPRESIJA JE DUGO TRAJALA
SRĐAN CVETKOVIĆ, saradnik Instituta za savremenu istoriju, istakao je da je
represija oslobodilačkog komunističkog režima u Srbiji sprovođena po uzoru na
SSSR - „eliminacijom političkih protivnika i oduzimanjem privatne svojine“.
- Metode su bile takve, da je 99 odsto likvidacija u našoj zemlji sprovedeno
bez suda. Neverovatno zvuči i podatak da je od 1945. do 1951, kada gotovo da
nije bilo kriminala, u „Zabeli“ bilo oko 42.000 zatvorenika, isto koliko u
narednih pola veka. Represija je sprovođena uz pomoć vojske, policije i suda, a
sve uz izgovor da će se partija u ime naroda obračunati sa državnim
neprijateljima.
Cvetković je naveo da su streljanja započela u istočnoj Srbiji, koja je najpre
i oslobođena.
- Mnogi od ubijenih nisu ni pokušali da pobegnu, jer su bili na početku čistke,
verovali su u sudstvo i mislili da će bez problema da dokažu nevinost. Kada se
pročulo o partizanskim streljanjima u ostalim delovima Srbije, mnogi su
pobegli, kako ne bi doživeli istu sudbinu.
Cvetković procenjuje da je samo u Beogradu ubijeno između pet i sedam hiljada
ljudi, u Nišu i Šapcu oko hiljadu, a u ostalim gradovima po nekoliko stotina.
- Velika odmazda sprovedena je prema nemačkoj i mađarskoj manjini u Vojvodini,
gde je prema nemačkim izvorima likvidirano 40.000 ljudi. Streljani su čak i
Srbi, koji su svojim nemačkim komšijama u zarobljeništvu donosili hleb.
Cvetković iznosi da je, prema najnovijim istraživanjima, tokom 1944. i 1945.
godine likvidirano najmanje 80.000 građana Srbije, čak i više ako računamo
streljanje ratnih zarobljenika na Zelengori i Sloveniji 1945.
- U početku, „neprijatelje države“ bi streljali ili ih slali na Sremski front.
Represija je najpre sprovođena kroz optužbe za kolaboraciju, a zatim su osnov
bile i osude za špijunažu i izdaju u korist jedne ili druge supersile. Posle
„divljih čišćenja“ 1944. i 1945. godine, koja je sprovela Ozna po spiskovima i
dojavama građana doušnika, usledio je surov obračun režima sa „vanreformskom
opozicijom“, „saputnicima revolucije“ i „unutarpartijskom opozicijom“ -
zaključio je Cvetković.
* * * * *
DR SLOBODAN ANTONIĆ
TREĆA FAZA MRŽNJE
Dr SLOBODAN ANTONIĆ, sociolog, podržao je akciju „Novosti“ i Instituta, ali je
rekao da ona nije samo publicistička već i naučna:
- U suštini, mi govorimo zapravo o problemu koji je još živ. O dubokim podelama
u našem narodu i našem društvu. Te dvovekovne podele, na obrenovićevce i
karađorđevićevce, zatim na četnike i partizane, nastavljene su i danas kroz
ozbiljnu podelu na „prvu“ i „drugu“ Srbiju.
Sociolog smatra da je likvidiranje političkih neprijatelja kao tema važna, zbog
uspostavljanja „duhovne higijene kako bi se izbegle teške greške iz prošlosti“.
Izneo je viđenje „kauzalnog mehanizma“ po kojem se dešavaju strašne stvari u
istoriji:
- Mehanizam ima četiri stadijuma: Prvi je ideološka ostrašćenost, tako što se
jedna ili dve vrednosti stave u sam centar iznad svih drugih vrednosti, tako,
da je baš sve dozvoljeno da bi se te vrednosti branile i unapredile. U drugoj
fazi, javlja se lična mržnja prema konkretnim ljudima koji su, na primer, u
ovom slučaju, neposredno sarađivali sa okupatorom za vreme Drugog svetskog rata
ili su bili saučesnici u zlodelima. To je lična mržnja koja ima konkretnu
adresu.
Prema dr Antoniću, u trećem koraku na red dolazi takozvani transfer mržnje:
- U toj fazi, mržnja više nije samo lična, već je upućena na celu društvenu
grupu. Predmet mržnje nisu samo pojedinci već svi koji su učestvovali u nekoj
društvenoj grupi. Dakle, ne samo oni koji su učestvovali u streljanjima već i
oni koji su, na primer, radili u nekoj javnoj službi za vreme okupacije. Nije
uopšte važna konkretna krivica već pripadnost grupi koja je stigmatizovana.
Četvrta faza je, po Antoniću, progon, koji može imati različite oblike, a
krajnji oblik je - streljanje.
- Ono što je za mene zabrinjavajuće je da smo mi danas, kada posmatramo podelu
na „prvu“ i „drugu“ Srbiju, po mom mišljenju već došli u treću fazu - transfera
mržnje. Reč je o tome da se kao krivci za određena dešavanja tokom devedesetih
označavaju čitave kategorije stanovništva, pa i čitavo stanovništvo.
Antonić navodi primer da je nedavno na konferenciji Helsinškog odbora za
ljudska prava čuo rečenicu da „u Srbiji samo kamen nije kriv“:
- Ta rečenica mi je potpuno otvorila svest da je Srbija u toj trećoj fazi
transfera mržnje. Akcija „Novosti“ i Instituta može doprineti tome da podele
koje postoje među nama, moramo na neki način kontrolisati. Nadam se da ćemo
rasvetliti sve konsekvence iz tih naših istorijskih podela i da ćemo sprečiti
da se one dogode ponovo.
* * * * *
DR BOJAN B. DIMITRIJEVIĆ
UNIŠTAVANE ARHIVE
OTKRIVANjE istine o svim događajima posle Drugog svetskog rata, nažalost, neće
ići nimalo lako, jer jednostavno ne raspolažemo adekvatnom arhivskom građom. U
to sam mogao da se uverim i prethodnih nekoliko nedelja, kao član komisije za
pronalaženje groba generala Draže Mihailovića - rekao je dr Bojan B.
Dimitrijević, istoričar.
- Pred kraj i neposredno posle završetka rata nije ni vođena adekvatna arhivska
građa. Zatim je usledilo i sistematsko uništavanje dokumenata u dva talasa,
odmah posle rata i kasnije u vremenu sloma Rankovića. I dalje mogu da se
pronađu određeni nebitni podaci o radu tajnih službi, ali ne i dokazi o
ubistvima. Plašim se da nećemo naći dokumentovane potvrde o svim zločinima -
rekao je Dimitrijević.
* * * * *
DR PREDRAG MARKOVIĆ
PRAVO NA GROB ALI NE IZDAJU
Dr PREDRAG MARKOVIĆ, istoričar, upozorio je da ova akcija ne bi smela da liči
na prvi talas preispitivanja prošlosti koji se desio krajem osamdesetih i tokom
devedesetih:
- Taj talas se pretvorio u jednu šovinističku, nekrofilnu, kič paradu.
Zloupotrebljena je opravdana potreba da se vide žrtve rata, pa se čitava ideja
iskompromitovala. To je dovelo i do teških političkih posledica po Srbe.
Istoričar je ukazao i da u reviziji naše prošlosti ne sme da se pređe jedna
granica, a to je - antifašizam.
- Svakako se mora priznati status civilnim žrtvama crvenog terora, ali naravno
da nisu svi antikomunisti bili nevine žrtve. Istovremeno, niko ne spori da i
najveći kolaboracionisti imaju pravo na grob, pa čak i članovi SS divizije.
Samo je bitno da se ne smeju rehabilitovati pravi saradnici okupatora i
fašista, iako su oni u manjini među žrtvama. Važno je da se izdvoje da se ne bi
kompromitovao ceo proces suočavanja sa prošlošću.
Marković kaže da nikako ne treba da se zanemari i omalovaži partizanska
antifašistička borba i tradicija i da diskusija o ovoj temi treba da bude pod
stručnom kontrolom i kontrolom odgovornih medija među kojima su i „Večernje
novosti“.
- Ne sme da se izgubi mera i ukus u odnosu prema tom delu istorije. Važna je i
tehnika kako da izađemo na kraj sa ovim pitanjem. Nema razloga da budemo jedina
zemlja u istočnoj Evropi u kojoj država ne da da se otvore tajne arhive. Ništa
od ovih dokumenata ne sme da bude tajna. Na osnovu kog zakona naslednici Udbe i
Ozne ne otvaraju arhive jedne države koja više ne postoji. Taj zakon ne postoji.
Imamo i dug prema ljudima da ustanovimo imenom i prezimenom tačan spisak žrtava
sa pratećim dosijeom.
Najpogrešnije će biti ako se istorijske podele Srba stave u kontekst današnje
dnevno političke borbe. To ne rade danas ni Francuzi, ni Amerikanci koji su
imali strašan građanski rat, već cene žrtve i Severa i Juga. To ne sme da
postoji ni u Srbiji. Ovdašnje političke partije moraju da se odreknu sticanja
legitimiteta preko veličanja partizanskih ili četničkih junaštava - rekao je
Marković.
POPIS PRAVA PRILIKA
Predrag Marković je ukazao da je predstojeći popis stanovništva prava prilika
da se popišu i žrtve iz ratova:
- Nikad nismo popisali naše žrtve. Državni popis ima raznorazne rubrike među
koje bismo mogli da uvrstimo i rubriku - žrtve u ratovima. U svaku kuću će tada
ući statistički obučeni ljudi i to je prava šansa da se taj posao kvalitetno
uradi. I da najzad prestanemo da licitiramo brojevima. Dovoljno je Srba
poginulo u 20. veku i ne treba da ih dodajemo i da preuveličavamo.
* * * * *
GOJKO LAZAROV
PRIZNANJE, POKAJANJE, PA OPROST
GOJKO LAZAROV, sudija Okružnog suda u Šapcu, rekao je da pravda, kao moralni
osnov društva umire dva puta: kad je zločin učinjen, a drugi put kad je zločin
zaboravljen.
- Bez sećanja nema ni zločina, a time ni pravde. Ako želimo pravdu moramo da
pamtimo, obznanjujemo i kažnjavamo svaki zločin. Revolucionarni teror u Srbiji
1944-1945. godine je više decenija tabu tema. Akcija „Večernjih novosti“ i
Instituta za savremenu istoriju je završni čin otvaranja ove tabu teme i
dolaženja do rešenja za nju, do istine.
Sudija je rekao da su do kraja decembra 1944. godine, vršene masovne
likvidacije „narodnih neprijatelja“, od pripadnika partizanskog pokreta,
najčešće na osnovu odluka prekih sudova Ozne:
- Obaveza je državnih organa da na sopstvenu inicijativu, a ne samo na
inicijativu porodica, ili udruženja građana, sprovode efektivnu i nezavisnu
zvaničnu istragu, za sve slučajeve likvidacija izvršenih krajem 1944. i u toku
1945. godine, od pripadnika partizanskog pokreta, Ozne, vojnih sudova, civilnih
sudova i sporadičnih pojedinačnih likvidacija.
Lazarov je istakao da bi trebalo da se odgovarajućim krivičnim procesima
proglasi deliktni karakter represivne politike, koju je sprovodio komunistički
režim.
- To treba da se posmatra u kontekstu onoga što danas nazivamo zločinima protiv
čovečnosti, gde su pod plaštom antifašističke borbe likvidirani tzv. narodni
neprijatelji u okviru komunističke revolucije.
Ovaj čin, po njemu, ni u kom slučaju ne treba da umanji doprinos Srbije i
srpskog naroda antifašističkoj borbi, već je pre svega reč o „dužnosti da
načinimo iskorak ka pomirenju, demonstrirajući novu političku kulturu i
univerzalne civilizacijske vrednosti“.
- Neophodno je utvrditi istinu, jer je ona potrebna svima: mrtvima i njihovim
potomcima i dželatima i njihovim potomcima. Zatim na red dolazi priznanje, pa
pokajanje, koji vode do i oprosta i do pomirenja.
Sudija podseća da su se u periodu posle Drugog svetskog rata istraživali i
publikovali zločini svih sukobljenih strana, osim jedne - pobedničke.
- Došlo je vreme da se i ti zločini istraže. Oni koji su živi, da se podvrgnu
pravdi, a masovne grobnice ubijenih da se pronađu, stradali da se identifikuju,
dostojno sahrane, a grobna mesta obeleže.
POTREBAN JE ZAKON
- DALJE otkopavanje istine ne treba da se odvija formiranjem komisija, nego
treba da se donese zakon koji bi regulisao sva pitanja u tom procesu - izneo je
svoj stav sudija Lazarov. - Ilustrativan je primer i Slovenije, koja je donela
poseban zakon o ratnim grobljima, koji je vrlo obiman, detaljan i u poslednjih
nekoliko godina vrlo efikasan. Rezultati do kojih je došla njihova komisija
formirana na osnovu tog zakona su zapanjujući. Oko 600 masovnih grobnica sa oko
100.000 likvidiranih ljudi.
* * * * *
DR ČEDOMIR ANTIĆ
TAJNE PREPREKA DEMOKRATIJI
DR ČEDOMIR ANTIĆ, istoričar, kaže da pored sveg značaja i poštovanja koji
pridajemo velikoj borbi i žrtvama partizanskog pokreta, treba naglasiti da su
„njegovo nasleđe, pored slobode, bile i neuspešna revolucija, novoizgrađena
autoritarna država, propala ekonomija i socijalna država koja je blagostanje
zasnovala hladnoratovskoj podeli sveta i političkim zajmovima“.
- Većina ubijenih tokom 1944. i 1945. godine, a procenjuje se da ih je samo na
teritoriji današnje Srbije (među građanima svih nacionalnosti) bilo makar oko
70.000, bili pre svega politički protivnici novog režima. Među njima su pravi
kolaboracionisti i profašistički političari činili manjinu. Poseban problem
predstavlja činjenica da je progon vršen uglavnom u masi i bez privida
formalnog poštovanja zakona. Opravdavanja komunističkog režima pozivanjem na
ideološki radikalizam i revolucionarni žar, padaju u vodu ukoliko ne zanemarimo
metodičnost izvršenih zločina i kad uzmemo u obzir pragmatičnost njegovih vođa
iskazanu samo tri godine kasnije, 1948. godine, tokom sukoba sa Moskvom -
iznosi Antić.
On kaže da pitanje nerasvetljenih zločina iz razdoblja 1944-1945. godine teško
opterećuje našu još podeljenu javnost.
- Reč je i o prepreci razvoju demokratije kod nas. Da nije tako, zar bi ova
tema živela tako dugo, da li bi, konačno, ona bila predmet razmišljanja bilo
koga osim malobrojnih i nemoćnih udruženja porodica žrtava i politički
neuticajnih potomaka pripadnika četničkog pokreta. Nauka još nije dala konačnu
reč o tome koliko su nekažnjeni zločini i praksa terora uticali na zločine i
zločince iz prethodnih ratova. Konačno, način na koji se od osude zločina
komunističkog režima posle 1944. godine danas ograđuju pojedini političari,
intelektualci i pripadnici nevladinih organizacija, veoma nalikuje svim onim
pravdanjima i negacijama od slučaja Jasenovca do Srebrenice.
Antić zaključuje da to ograđivanje veoma zabrinjava pošto je reč o osobama od
velikog uticaja.
* * * * *
DR VLADIMIR CVETKOVIĆ
ZA SUOČAVANJE GRANICA 1945!
Dr VLADIMIR CVETKOVIĆ, dekan Fakulteta za bezbednost, podsetio je da je
suočavanje sa prošlošću nešto što nam se servira od dela domaće javnosti, a sve
zarad ulaska Srbije u EU.
- Ali, tu se prvenstveno misli na događaje iz naše neposredne prošlosti, a kao
granica za suočavanje se postavlja 1990. godina. Šta je sa 1945. godinom?
Događaji posle rata i dalje direktno određuju naše i živote naše dece, bez
obzira na to da li je neko učestvovao u tim burnim događajima ili ne. Granica
za srpsko suočavanje s prošlošću nikako ne može da bude 1990, već 1945. godina.
Upravo je ta granica, rekao je Cvetković, konačno i pomerena na pravu godinu,
zahvaljujući „Novostima“ i Institutu za savremenu istoriju.
- Ćutalo se dugo, iz ličnih razloga učesnika posleratnih događaja, ali danas
smo, po svemu sudeći, konačno sazreli da se suočimo sa komunističkim zločinima
iz 1944. i 1945. godine. Kada je zajednica spremna da istinu iznese na videlo,
to znači i da je država sazrela i da poseduje mehanizme za suočavanje i
rešavanje ovog problema. Prvi put se država odlučila na ovakav korak, što
pokazuje da je na zdravom tlu, ma koliko je mi kritikovali. Ovom akcijom
počinjemo da ličimo na uređen sistem.
Dr Cvetković je zaključio da ovim - otkopavanjem istine - i rekonstrukcijom
događaja uoči i posle oslobođenja, moramo da postavimo primer i zauvek sprečimo
lako odlaženje Srba u smrt, koje je obeležilo prošli vek.
http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=4&status=jedna&vest=149883
[Non-text portions of this message have been removed]
