СТРАНАЧКА СЦЕНА ПОСЛЕ МИЛОШЕВИЋЕВЕ СМРТИ
Политичко клизиште Жеља за „коначним обрачуном” са оном другом страном поново је избила у први план. Србија данас као да је даље но икад од националног консензуса и помирења Сахрана Слободана Милошевића, по многима, означила је крај једне епохе. Ипак, ови дани као да су отворили искушења и изазове истоветне онима из Милошевићевог доба. Сахрана је, најпре, обновила и продубила поделе које постоје у нашем народу. До краја су се уобличила и сучелила два политичка мита – Ђинђићев и Милошевићев. Нетрпељивост коју поједини следбеници оба мита осећају према оним другим на тренутке се претварала у отворену мржњу. Жеља за „коначним обрачуном” са оном другом страном поново је избила у први план. Вербални и симболички рат проширио се чак и на места на којима се никада до сада није водио – на читуље. Србија данас као да је даље но икад од националног консензуса и помирења. Милошевићева сахрана, затим, уздрмала је и владу. Управо у тренутку када се чинило да више ништа не стоји на путу влади да изгура цео четворогодишњи мандат, Милошевићева смрт покренула је читаво „политичко клизиште”. Почела је борба за Милошевићево наслеђе у СПС-у. Више се не може предвидети понашање овог важног партнера владе. Са друге стране, радикали крећу у акцију поткопавања и љуљања владе. Они су, након што је ДС напустио скупштину, били лојална опозиција која је често давала кворум седницама парламента. Сада и радикали заоштравају реторику и позивају СПС да заједнички сруше Коштуницу. Та иста заоштрена реторика може се чути и из неких кругова блиских ДС-у. И они имају своје разлоге због којих су незадовољни држањем владе након Милошевићеве смрти. И они сматрају да је дошао прави час да се влада обори. Поводом начина сахране поделили су се и коалициони партнери у самој влади. Поједини важни функционери СПО и Г17 плус нису крили своје другачије ставове о испраћају Милошевића. Ти ставови су били далеко ближи ДС-у него ДСС-у. Тако влада излази из ових дешавања додатно подељена и ослабљена. Што је најгоре, 5. април се неумитно ближи. Након хашке бруке са Бабићем и Милошевићем, тешко да ће влада моћи да убеди било кога да се преда. А ако Младић до 5. априла не буде на путу за Хаг, биће угрожен један од највећих успеха ове владе – преговори о придруживању. Прекид тих преговора биће тежак симболички ударац за Коштуничину владу. То ће још више повећати унутрашње поделе не само у јавности, већ и у самој влади. Пад владе и нови избори изгледаће као све неминовнија алтернатива. Сам пад владе значио би да ће Србија референдум у Црној Гори и главне преговоре о Косову дочекати са владом у оставци. А влада у оставци је, по новом закону, чисто техничка влада. Она само може да отправља текуће послове – не и да политички или дипломатски дела. У исто време, у Србији би могла бити у јеку предизборна кампања. Мртви Милошевић, прекид преговора са ЕУ, Црна Гора и Косово и Метохија били би главне теме. Знајући све грубости и неомеђености нашег политичког језика, човека не може а да не хвата језа од саме помисли на такву предизборну кампању. Коначно, на дневни ред дошло би и састављање нове владе. Ако избори буду одјек још једног европског одбацивања Србије, још једног нашег националног понижења у вези Косова, још једног националног расцепа – овог пута у Црној Гори, онда ће протестно гласање однети превагу на тим изборима. А ако Србија гласа протестно, нову владу састављаће – радикали. Радикалска влада, наравно, није смак света. И није тачно да радикали не би могли да нађу квалитетне људе за државну управу. То се тврдило и за ДСС. Али, када је затребало, појавили су се Александар Поповић, Бубало, Париводић или Стојковић. Када затреба и радикали ће да пронађу људе. Али, радикалска влада означиће за многе још једну промену курса државног брода. Србија је, током 20. века, доживела превише таквих промена. Њих је било толико да се посматрачу чинило да њеним државним бродом управља некаква пијана посада. Након последње промене државног курса, 5. октобра 2000, изгледало је да је нови курс неупитан. Донедавно се чинило чак и да око њега међу посадом постоји сагласност. А онда је умро Милошевић. И посада као да се поново напила и почела се отимати око кормила. Овој земљи је много шта неопходно. Ипак, најпотребнији јој је национални консензус. Са острашћеном јавношћу, идеологијом „коначног обрачуна” и превагом политичког екстермизма, Србија тешко да ће игде стићи. А најмање ће стићи у Европу. Насупрот томе, са елементарним демократским консензусом Србија има изгледе да успе. Са консензусом око демократије и начина очувања нације и државе, ни Европа више не би била тако далеко. Било би неважно када и како пада влада, када се и зашто одржавају избори. Било би неважно и ко саставља владу. Коначно, постало би неважно и то да ли је неко сахрањен у Алеји великана, или у дворишту, под липом. И онај у Алеји великана, и онај под липом, коначно би могли да нађу свој мир. Слободан Антонић Политички аналитичар http://www.politika.co.yu/ Yahoo! Groups Links <*> To visit your group on the web, go to: http://groups.yahoo.com/group/SrpskaInformativnaMreza/ <*> To unsubscribe from this group, send an email to: [EMAIL PROTECTED] <*> Your use of Yahoo! Groups is subject to: http://docs.yahoo.com/info/terms/
