|
Bojan Dimitrijevic, istoricar, o sudbini
srpskih vladara
Svilen gajtan kao tradicija
Citava srpska politicko-dinasticka istorija govori o
tome da je svako ko se prihvatio srpskog prestola imao pred sobom
neizvesnu sudbinu, ili da bude prognan ili ubijen
Vesna Tašic
"Ako pravimo paralelu izmedu sudbine Slobodana
Miloševica i srpskih vladara iz poslednja dva veka,
najadekvatnija bi bila ona sa izrucenjem Karadordeve glave od strane
Miloša Obrenovica, 1817. godine. U tom trenutku, posle
povratka Karadorda u Srbiju, bilo je potrebno da se srpski vozd
preda mrtav ili ziv dominantnoj sili na Balkanu Turskoj", kaze
za Reporter istoricar Bojan Dimitrijevic.
"Za bolje dane Srbije i sigurniju buducnost
zrtvuje se prethodni lider, prethodni vozd, koji je pokušavao
na jedan ratoborniji i neadekvatan nacin da cini ono što je
njegov naslednik kasnije ucinio. Ja ne bih zeleo da pravim paralelu
izmedu Miloša Obrenovica i aktuelnog premijera Srbije Zorana
Ðindica, ali istorija je pokazala da je posle tog izrucenja
Srbija dobila formalnu nezavisnost, oslobodila se svih danaka i
politickih i vojnih. U tom periodu Srbija je fakticki stala na noge
i pocela da se širi. Izrucenjem glave vozda, pragmaticno je
pobedilo herojsko u Srpstvu. Da li ce i u ovom trenutku biti tako,
ostavicemo istoriji da utvrdi."
Srpski vladari cesto su tragicno
završavali?
Gotovo svaki drugi srpski vladar imao je tragicnu
sudbinu. Aleksandar Obrenovic bio je prognan u Austrougarsku,
Mihailo Obrenovic bio je ubijen u Košutnjaku, Milan Obrenovic
je morao da napusti vlast pa je umro skrhan svim politickim
nedacama. Aleksandar Obrenovic ubijen je 1903. godine, kada je i
izvršena smena dinastija, Aleksandar Karadordevic je ubijen u
Marseju 1934. godine, Petar Drugi Karadordevic je završio
svoju kratkotrajnu vladavinu u izgnanstvu, a ako cemo do novijih
vremena - Ivan Stambolic, najmoderniji lider do Miloševica,
bio je smenjen, a zatim je nestao.
Ko je za vreme svoje vladavine najviše
doprineo napretku Srbije?
Najviše je razvoju Srbije i njenog politickog
zivota doprineo onaj što je imao i najviše zivotne
srece - kralj Petar Prvi Karadordevic (1903-1914). On je svoju
vladavinu srecno završio, a ujedno je u njegovo vreme Srbija
dozivela najveci demokratski i politicki uspon, kao i potpunu
politicku, ekonomsku i vojnu stabilizaciju. On je unikat srpske
istorije poslednja dva veka. Kao parlamentarni monarh, covek koji je
bio kralj ali je priznavao i razumevao ulogu skupštine i
politickih partija, na veoma tolerantan nacin rukovodio je svim
dešavanjima u politickom zivotu Kraljevine Srbije. Tolerantno
je i predao vlast sinu Aleksandru Karadordevicu, koji je, opet,
neslavno završio. Citava srpska politicko-dinasticka istorija
govori o tome da je svako ko se prihvatio srpskog prestola imao pred
sobom neizvesnu sudbinu, ili da bude prognan ili ubijen. Malo ko je
od srpskih vladara docekao miran kraj svoje vladavine.
Kako istorija to tumaci?
Podvojenošcu srpskog politickog zivota.
Politicke podele uvek su bile zasnovane na fundamentalnim razlikama
- dinastickim, partijskim, u izboru saveznika... Ta podeljenost
srpskog politickog zivota cesto je uticala na tragican ishod zivota
srpskih vladara. Fundamentalna podvojenost jeste rezime istorije
politickog zivota i politickih elita koje su rukovodile Srbijom u
poslednja dva veka. Ta podeljenost u Srbiji bila je prisutna cak i u
vreme komunizma, u sistemu koji je monolitno uspostavljao sve
parametre u društvu.
Da li je takva podela svojstvena i ostatku
sveta?
Moguce, i to posebno kao sindrom u drugim balkanskim
zemljama, u Grckoj, Bugarskoj i Rumuniji, recimo. Moze se cak
napraviti paralela izmedu nas i drugih balkanskih zemalja. Grcka je
gotovo sledila Srbiju u takvim trenucima, a ponekad ju je i
prevazišla.
Da li su na tragicne vladarske sudbine uticale i
velike sile?
Njihov uticaj cesto je bio presudan. Karadorde
verovatno ne bi stradao da nije bilo ultimatuma Otomanske imperije.
Slobodan Miloševic takode ne bi bio isporucen da nije bilo
ultimatuma medunarodne zajednice. Neki drugi vladari su takode
sagoreli u toj borbi velikih sila za primat na ovom prostoru. Pre
svega, mislim na kralja Aleksandra Obrenovica i kralja Aleksandra
Karadordevica, koji su bili zrtve obracuna velikih sila. Put za
francuski i britanski uticaj bio je otvoren atentatom na Aleksandra
Obrenovica, a atentatom na Aleksandra Karadordevica otvorile su se
vrata Nemackoj i Italiji, odnosno nacionalsocijalizmu i
fašizmu, prema prostoru jugoistocne Evrope.. Nasilne smene i
likvidacije srpkih vladara, bez obzira na dinastiju ili partijsku
pripadnost, uticale su na to da odredena velika sila, ili grupacija
velikih sila, ucvrsti svoj politicki i ekonomski uticaj na ovom
prostoru. To su pokazali slucajevi iz 1903. godine i 1934, a mozemo
da kazemo i 1987. godine, dakle, posle smene Ivana Stambolica i
dolaska Slobodana Miloševica. Cesto je ulog velikih sila bio
presudan da se domaci akteri odluce na najdrasticnija
rešenja, a protiv srpskih vladara.
Da li je bilo slucajeva
samozrtvovanja vladara?
Srpski vladari nikada nisu pokazivali veliki stepen
samozrtvovanja u korist sopstvenog naroda i drzave. Naravno, bilo je
takvih primera. Opet se vracam na dostojanstvenog Petra Prvog
Karadordevica koji se na neki nacin zrtvovao odrekavši se
prestola i prolazeci svu golgotu rata zajedno sa srpskim narodom. U
modernom dobu, pa cak i u srednjem veku, ako izuzmemo mitski uzlet
kneza Lazara, teško bi se moglo reci da su se srpski vladari
odlucivali na takav cin. U mnogo slucajeva se pokazalo da je Srbija
posle promene vladara napredovala, ali i to da je bilo potrebno
mnogo znoja i krvi da se taj vladar skloni. Ako pravimo paralelu
izmedu ranijih vladara sa ovima u poslednja dva veka, to je onda
konstanta. Srbija je, cak, i pozitivniji primer u odnosu na ostale
balkanske zemlje, mozda i zbog toga što su obe dinastije bile
narodne, potekle sa ovih prostora i govorile srpskim jezikom. U
Rumuniji, Bugarskoj i Grckoj, dinastije su bile strane, a tek se za
strance ne moze reci da su se zrtvovali za podanicki narod. U tom
smislu, Srbija je daleko pozitivniji primer, ali nesumnjivo je da su
srpski vladari bili opijeni vlašcu - to je istorija
definitivno pokazala.
|
|
