|
Licno se nisam angazovao oko povratka Milosa Crnjanskog u zemlju, ali sam
se sa tim slagao. Do naseg susreta doslo je sasvim slucajno. Sreli smo se
u Rijeci kod ambasadora Srdje Price. Crnjanski je bio u kategoriji
emigranata koji su se mogli vratiti u zemlju. U toku rata, kao i posle
njega, on nije vodio nikakvu neprijateljsku aktivnost protiv Jugoslavije
DUGO
sam bio pod udarom raznih okolisnih prigovora. Jedni su govorili o mom
cestom "trckaranju kod Tita" da bih ga, navodno, jednostrano obavestavao o
situaciji u zemlji. Drugi su mi prigovarali da sam pasivan prema svemu sto
se dogadja oko Tita, a sto se negativno komentarise u nasoj javnosti. Sve
te price na moj racun dugo sam potcenjivao, a posebno sam potcenio jednu
od njih. Evo o cemu se radi.
»ULOGA JOVANKE BROZ
«
U FEBRUARU ove, 1966, godine Tito je
Petru Stambolicu i Jovanu Veselinovu na Brionima rekao, ni manje ni vise,
da sam ja "upoznat s prisluskivanjem njegovih telefona u Beogradu". O tome
me je, po toj prici, obavestio Veselinov, mada mu je Stambolic savetovao
da mi to nikako ne govori, smatrajuci da bi me takva Titova neosnovana
sumnja strasno pogodila.
NJih dvojica
su Titu, navodno, rekla da u to ne veruju, a potom su, u cetiri oka,
okrivljavali Jovanku za unosenje nemira, stvaranje atmosfere dvorskih
udara i atentata na Tita i nju, po analogiji srpskog obracunavanja sa
svojim kraljevima. "Ta seljacka popisulja", rekao mi je Veselinov,
"oponasa grcku kraljicu i zamislja sebe kao
vladarku".
Ona se zaista tako i
ponasala. Sve to nije bilo daleko od toga da kod Tita stvari opasna
predubedjenja. Cutao sam. Mislio sam da ce ovakve Titove opsesije nestati
isto kao sto su nestajale i u vec poznatim slucajevima - Vucinica, Graheka
i drugih (saradnika u Titovom kabinetu, koje su Jovanka i Tito sumnjicili
da ih prisluskuju). Mene je, osim toga, Veselinov preklinjao da o svemu
nista ne govorim Titu, jer su se on i Stambolic tako dogovorili.
»ISPAD U BILECI
«
POCETKOM septembra prosle godine
general Ivan Gosnjak, zamenik vrhovnog komandanta, dobio je pismo od
generala Miloja Milojevica (komandanta Beogradske armijske oblasti) u kome
je bilo dosta preterivanja o stanju u Armiji, pa i neprihvatljivih i
stetnih politickih ocena.
- Drug Tito
je - kaze mi Gosnjak - ljut zbog ovog pisma, kao i zbog sovinistickog
ispada jednog Srbijanca u skoli rezervnih oficira u Bileci. Cela stvar je
utoliko nezgodnija - veli on - sto je povezana sa
tobom.
Na moje pitanje kako se necije
gluposti mogu povezivati sa mnom, Gosnjak je odgovorio da se seca jednog
takvog slucaja koji je rasciscen jos pre dve godine. "A Stevo Krajacic,
predsednik Sabora hrvatske, je tek sada poslao informaciju o tome na
Brione!", kaze Gosnjak. Ubrzo je potom odrzana sednica IK. Govoreci o
raznim sovinistickim pojavama u Srbiji, Tito je izneo kako je taj
Srbijanac, pokazujuci na njegovu sliku, rekao: "Dokle ce ovaj (Tito) da
visi ovde na zidu, tu treba da dodje Aleksandar". "Medjutim, iz Saveza
komunista je iskljucen", kazao je Tito "Zagrepcanin koji je obavestio o
ovom slucaju, a Srbijanac je zasticen!"
Tito je tada, izmedju ostalog, ostro reagovao i na povratak Milosa
Crnjanskog iz emigracije u zemlju, kao i na susrete nekih drugova sa
njima. Meni je tek kasnije postalo jasno da sam i s tim doveden u vezu.
Rijecki "Novi list" doneo je belesku u septembru prosle godine, iz koje se
vidi da sam bio u drustvu naseg ambasadora Srdje Price i Crnjanskog. Tu
belesku sam procitao tek u januaru sledece godine, kada sam je dobio od
direktora "Politike" Milojka Drulovica. "Novi list" je, izgleda,
uobicajeno notirao jedan dogadjaj.
Inace, do susreta sa Crnjanskim je doslo sasvim slucajno. Bio sam na
proputovanju iz Dubrovnika, gde sam proveo letnji odmor, i na povratku u
Beograd nameravao sam da se zadrzim koji dan u Rijeci radi vidjenja sa
Srdjom Pricom, nasim ambasadorom u Britaniji. Nisam znao da se kod njega
nalazi Crnjanski, odnosno da je doputovao sa njim iz Londona. Prica nije
mogao da ga odbije da mu se prikljuci, jer mu je Crnjanski naveo razlog -
strah od cetnicke emigracije, a zatim, da nije znao ni kako ce biti
primljen u zemlji.
Kad me je Prica
upozorio da je Crnjanski u njegovoj kuci, nisam to smatrao zaprekom da sa
svojom porodicom podjem kod njega na rucak. Licno se nisam angazovao oko
povratka Crnjanskog u zemlju. Iz depesa DSIP-a pratio sam akciju oko tog
povratka koju su vodili drugovi iz Srbije vise od dve godine. Takodje sam
se slagao, kad sam cuo od Veselinova da je sve uredjeno u vezi sa njegovim
povratkom. Povratak svakako nije mogao da bude stetan, jer je Crnjanski po
zakonu spadao u kategoriju emigranata koji se mogu vratiti u zemlju. U
toku rata, kao i posle njega, on nije vodio nikakvu neprijateljsku
aktivnost protiv Jugoslavije.
»NESLAGANJA S TITOM
«
STIGAO sam u Beograd tri dana pre Price
i Crnjanskog. Istog dana sam rekao Drulovicu kako bi bilo neukusno ako bi
stampa ucinila nesto vise od uobicajenog objavljivanja vesti da se
Crnjanski vratio u zemlju. Stampa je, medjutim, udarila u velika zvona, a
clanovi IK - Svetozar Vukmanovic i Jovan Veselinov - priredjivali su
vecere za Crnjanskog u svojim stanovima. Titu ovo niko nije signalizirao,
jer su njih dvojica "bezopasni" posto ih niko nije "vesao" na zid bilecke
kasarne. Na njihovu srecu - nisu ni Srbijanci.
U isto vreme vec su se, tu i tamo,
sirile price o mom suprotstavljanju reformi, o neslaganju sa Titom, o
mojim kritickim primedbama na stanje i odnose u Armiji, o sprovodjenju
kadrovske politike u SIP-u u interesu ucvrscivanja "licnih pozicija", o
podrzavanju nacionalistickih i sovinistickih pojava u Srbiji, o podrsci
Izvrsnom vecu Srbije, o otporu prema SIV-u, a posebno pitanju nabavke
lokomotiva iz inostranstva. Ova prica nastala je i sirila se bas u vreme
afere sa lokomotivama, kada sam se zaista suprotstavio Stambolicevom
predlogu za smenjivanje Dragog Stamenkovica sa funkcije predsednika
Izvrsnog veca Srbije.
Te price
tendenciozno su proturane "ispod zita", u momentu dok sam javno istupao u
prilog odlucnoj borbi protiv svih vrsta sovinizma i posebno nacionalizma u
Srbiji, pri cemu nisam ni pominjao takve pojave u drugim krajevima
Jugoslavije. Veoma je zanimljivo da su takve price tempirane bas u vreme
kada sam usao u ostre diskusije i objasnjavanja s nekim drugovima zbog
njihovog ogorcenja na stanje u Armiji, pozivajuci svakog na smirivanje i
upucujuci ih na redovan put rasciscavanja problema.
Govorilo se tad i o krajnjoj
nepopularnosti trojke (hrvatskih generala): Ivan Gosnjak, Jefto Sasic i
Ivan Miskovic, koja u Armiji ima svu
vlast.
Neki su govorili da je Armija
izvor gusenja nacionalnih prava i ravnopravnosti jugoslovenskih naroda, te
zato izlaz moze biti jedino u decentralizaciji, pri cemu bi svaka
republika imala svoju vojsku; vojnici bi sluzili vojni rok na svom
podrucju i obuku izvodili na svom
jeziku.
Ako bih hteo da otklonim svaku
zabunu, morao bih reci da primedbe i razmisljanja ove vrste nisu dolazili
do mene od kadrova iz Srbije. Inace, ja sam takodje smatrao da nekih
teskoca u Armiji ima, narocito kadrovskih, i da postoje problemi u odnosu
prema ljudima, ali ih nikad nisam preuvelicavao, niti ucinio ma sta sto bi
slabilo tu nasu vojnu organizaciju, sa svim njenim specificnostima i
osetljivostima.
(Nastavlja
se)
Zabranjeno prestampavanje
»ISPRAVKA
«
U drugom nastavku naseg feljtona
napravljena je stamparska greska koja bitno menja smisao recenice. Taj deo
teksta pravilno glasi: "U nasem kolektivnom radu i odgovornostima osnovna
je pretpostavka uzajamno poverenje. Posto je ono meni ocevidno uskraceno,
ne ostaje mi nista drugo nego da stavim na raspolaganje sve svoje
funkcije". (Umesto reci svoje greskom je odstampano
vojne).
|
