POLJSKA PRIHVATILA KRIVICU
ZA MASAKR JEVREJA PRE 60 GODINA
Jedvabne, novo ime na mapi holokausta
Šok nacije koja je dugo verovala da je bila
samo žrtva nacizma i da nikada nikoga nije proganjala
(Od dopisnika Tanjuga)
Varšava, jula
"Molim za oproštaj!" , rekao je svečano poljski predsednik Aleksandar
Kvasnjevski pred novim spomenikom žrtvama masakra koji su u selu Jedvabne
u severoistočnoj Poljskoj, pre šest decenija počinili Poljaci nad svojim
susedima Jevrejima. Te ključne reči trebalo je da označe i kraj
višemesečne javne diskusije koja je podelila naciju.
Desnica i nacionalistički orijentisan deo javnosti odbijali su da
prihvate promenu istorijske činjenice da su vinovnici zločina u Jedvabnu -
Poljaci, a ne Nemci, kao što se više od pola veka zvanično tvrdilo i kako
je i pisalo na prvobitnom spomeniku. Druga strana, pretežno orijentisana
ka levici, videla je u otkrivanju istine o masakru motiv da se iskreno
sagleda "okupacijska prošlost" i podstakne borba protiv antisemitizma u
današnjoj Poljskoj.
Spaljeni u ambaru
Zato je Kvasnjevski zatražio oproštaj samo u svoje ime kako je rekao,
"kao građanin i predsednik" i u ime "onih Poljaka čije se savesti dotakao
taj zločin", a ne u ime cele nacije, iako - dodao je on - "više ne možemo
da sumnjamo da su u Jedvabnu građani Poljske poginuli od ruku drugih
građana Poljske".
Prvi put se poljska javnost s tom istinom suočila 2000, 59 godina posle
zločina, kad je objavljena knjiga poljsko-američkog istoričara Jana Grosa
"Susedi". Javnost je tada bila šokirana, kao nijednom drugom knjigom u
proteklih pola veka.
Prema Grosovoj knjizi, na osnovu mnogih svedočenja, 10. jula 1941, u
selo Jedvabne se okupila velika grupa Poljaka, meštana i iz okolnih sela,
i sve Jevreje koji su se zatekli isterali iz kuća na seoski trg. Posle
dugog maltretiranja i izrugivanja, uz batinanje, sve su ih poterali van
sela, u veliki ambar, koji su polili benzinom i zapalili.
Prema podacima koje je prikupio Gros, stradalo je 1.600 ljudi,
uključujući decu, žene i stare. Taj zločin nije potisnut posle okončanja
nacističke okupacije, ali je na spomeniku podignutom deset godina posle
rata pisalo da su vinovnici masakra bili - Nemci.
Prošle godine, kada je istina izašla na videlo objavljivanjem knjige
"Susedi", spomenik je uklonjen i pokrenuta zvanična istraga. Tada se
javnost i podelila na dva tabora. Oni koji nisu mogli da prihvate istinu o
masakru u Jedvabnu i susednim selima Vasoš i Radzilov, i dalje su se
zaklanjali iza fraza kao što su - "tada je bio rat" ili "Nemci su to
inspirisali".
Svoj udeo u tome imao je i katolički kler. Poljski primas Juzef Glemp
nije negirao zločin, ali je dugo tvrdio da bi pre svega Jevreji trebalo da
se izvine Poljacima, jer su, navodno, "jedva dočekali" sovjetsku okupaciju
dela Poljske, na osnovu tajnog pakta Hitler-Staljin i da su tokom njenog
kratkog trajanja "diskriminisali Poljake". Dodatni razlog se krio u
tvrdnji da se i posleratni komunistički režim oslanjao na levičare
Jevreje, što će reći da se bez njih ne bi tako dugo održao. Ipak,
velikodostojnici Katoličke crkve su održali misu, krajem maja, uključujući
i izvinjenje Jevrejima. Bilo je to, između ostalog, i zato da bi izbegli
da se pojave zajedno sa predsednikom Kvasnjevskim na mestu zločina, u
Jedvabnu.
Bolna istina
Sociolozi objašnjavaju da iza takvog reagovanja - i dela javnosti i
Crkve - stoji glavni problem većine Poljaka koji ne mogu da se pomire s
mišlju da je među njima bilo nacističkih pomagača. Jedan od tih
analitičara navodi da se "samom Hitleru može zahvaliti" što u Poljskoj
nije bilo više Jedvabna: zbog njegovog prezira prema Poljacima i sklonosti
da traži pomoć od pripadnika "niže rase" izostala je masovna kolaboracija
sa nacistima.
Zbog toga je Grosova istina bila tako bolna za Poljake koji su i danas
tvrdo ubeđeni da su oni punih dvesta godina bili žrtve nasilja, dok sami
nikada nikome nisu nanosili zlo. U tome se gotovo ništa nije izmenilo ni
tokom deset godina posle pada komunizma, iako je i prvi demokratski
poljski predsednik Leh Valensa, još 1991, tokom posete Izraelu, priznao:
"I među nama je bilo zločinaca. Molim za oproštaj!"
Najugledniji poljski dnevnik "Žečpospolita" zato je podsetio da je tek
to omogućilo početak obnove međusobnih odnosa Poljaka i Jevreja, ali da
učinak , ni posle jedne decenije, nažalost, nije veliki. Među običnim
ljudima to nije retkost, ali i među katoličkim sveštenicima nije malo onih
koji iza otkrivanja istine o Jedvabnu vide "zaveru protiv Poljske".
Poljski Jevreji su, međutim, bili ti koji su na tužnoj svečanosti u
Jedvabnu podsetili da je tokom rata bilo i Poljaka, koji su ih skrivali i
pomagali. Potomci te Poljske i njen šef države zato vide Jedvabne kao
"novo mesto na mapi holokausta", a prihvatanje istine o njegovoj tragediji
kao motiv samoočišćenja nacije i kao novu stranicu poljske istorije.
B. Stošić
