|
Plan
otkrivanja arhive Draze Mihailovica i dvorskog zlata Karadjordjevica
propao je zbog toga sto je jedini svedok koji je znao gde su zakopane te
dragocenosti nadjen obesen na tavanu svoje seoske
kuce
MEDJU pitanjima koja su ovih dana
direktno ili indirektno pokrenuta protiv mene, u zagrebackoj stampi je
dobila dosta prostora akcija Drzavne bezbednosti u vezi sa otkrivanjem
zakopanog zlata i dvorskih dragocenosti (Karadjordjevica). S obzirom na
izopaceno prikazivanje ove akcije, duzan sam da kazem sve sto je meni
poznato. To moram uciniti koliko sebe radi, toliko i radi Sluzbe o kojoj
se danas seju fantasticne izmisljotine. Sto je najcudnije, sve se to
desava naocigled svedoka njenog rada koji su ne jedanput javno govorili u
superlativima o toj nasoj organizaciji.
Dakle, evo o cemu se zapravo radi. Prema nekim podacima, te ogromne
vrednosti, koje su opljackane za vreme stare Jugoslavije, kao i dragocenu
dvorsku i drugu najpoverljiviju arhivu, zakopao je Draza Mihailovic u
trenutku kada je potucen u Srbiji. Sve je to progutala zemlja jedne tamne
i kisovite noci. Tom prilikom nisu postedjeni ni kopaci kao jedini moguci
svedoci zakopavanja te drzavne pljacke. No, ipak je, navodno, ostao neki
svedok koji je s planom "zlatnog terena" nasao utociste u inostranstvu kod
novih gospodara.
»ZEMLJA KRIJE
TAJNU«
ZADATAK otkrivanja tog terena dobila je
nasa Sluzba jos prvih dana iza rata. Neki podaci su ozbiljno ukazivali da
su ove dragocenosti ostale skrivene duboko u zemlji, u nekoj jaruzi,
potoku ili nekoj neuglednoj oburvanoj spilji. Trebalo je prvo lokalizovati
prostor negde u zapadnoj Srbiji, a mozda i oko granice s Bosnom. Oskudni
podaci cinili su glavnu i nepremostivu teskocu za svaki
pocetak.
Prosle, 1965, godine prilikom
jednog lova Svetislav Stefanovic Ceca je uzgred pricao kako je Sluzba opet
na putu da otkrije drzavno zlato i Drazinu arhivu. Iako novi momenti nisu
bili bas beznacajni, on je ipak imao puno rezerve u pogledu ovih tragova.
Naime, covek koji zivi u inostranstvu nudeci svoje usluge uz prihvatljiv
procenat, znao je, navodno, kolicinu i sadrzinu svakog od cetrdeset
velikih sanduka. Sem toga, navodno je znao da se u poverljivoj arhivi
nalaze takvi podaci o mnogima koji se danas nalaze na visokim polozajima u
novoj Jugoslaviji.
Nisam ulazio u
detalje plana koji su oni vec razradili. Verovao sam u njihovo bogato
iskustvo i znao da ce vesto iskoristiti svaku priliku za realizaciju davno
postavljenog zadatka.
Obavestio sam Tita
o novim izgledima za pronalazenje zlata i arhive. Iz onoga sto je on tom
prilikom rekao video sam da pridaje veliki znacaj otkrivanju ovog
podzemnog sklonista. Preneo sam Ceci ovo Titovo misljenje, jer sam smatrao
da ce ono podstaci Sluzbu.
Znam da su
kasnije nastale neke komplikacije usled naglog preokreta kod coveka iz
inostranstva, zbog cega je prvobitni plan pretrpeo bitne izmene. Medjutim,
i taj novi plan je ubrzo osujecen samoubistvom jednog starca koji je
jedini mogao pomoci u lokalizovanju mesta zakopanog zlata. On je nadjen
obesen na tavanu svoje seoske kuce, sto je dalo povoda pretpostavci da je
njegovu smrt ubrzao neko od neotkrivenih neprijatelja. Tako je nestao i
poslednji preziveli svedok iz Drazine ekipe
kopaca.
Tako stoje stvari, a ne onako
kako ih lakrdijaski prikazuje jedan deo stampe inspirisane od neodgovornih
ljudi, od ljudi koji koriste sve sto im pod ruku dodje u politikantske
svrhe. Ako je samo to!
»SAMO COSIC VAN
INTRIGA«
TOLIKO sam vec pronikao u namere i duh
ove otrcane kampanje protiv mene, da bih mogao, bez velike omaske,
napraviti spisak stvari koje ce se izneti u stampi u nekoliko sledecih
dana.
Evo sta bih zeleo da kazem
unapred, ali ne samo radi prostog registrovanja, nego zato sto sam uvucen
u jedan dogadjaj koji sutra moze da se okrene protiv mene i prikaze u
drugom svetlu. Radi se o poseti Tita i nase delegacije prijateljskim
zemljama crne Afrike (1961), kada je doslo do dramaticnih sukoba u samoj
delegaciji. NJenim povratkom u zemlju otvoreni su problemi nekoliko
drugova. Leo Mates je morao odmah da napusti polozaj generalnog sekretara
u Sekretarijatu predsednika Republike. Lazar Kolisevski (predsednik CK SK
Makedonije) je trebalo partijski da odgovara, Veljko Micunovic takodje, s
tim da se odmah udalji iz Sekretarijata za inostrane poslove. Jedino je
Dobrica Cosic ostao izvan tih sukoba i domasaja
intriga.
Kao i obicno, i ovog puta
ocekivao se nastup po partijskoj liniji. Medjutim, nisam mogao preduzeti
bilo kakve mere jer nisam imao skoro nikakvih elemenata za partijsku
istragu protiv clanova IK i clanova CK. Mates je u medjuvremenu vec
udaljen navodno zbog toga sto Tito i Jovanka nisu bili zadovoljni njegovim
prevodjenjem i sto se na celom tom putu nije ponasao kako je
trebalo.
Inace, slusao sam samo odlomke
o sukobu u delegaciji. Niko nije hteo da zagrize u sustinu razmirica.
Kolale su razne price iz kojih se moglo razabrati cas jedno cas drugo.
Jednog dana, u fazi ovakvih prepricavanja, dosao je kod mene general Ivan
Gosnjak i rekao da Titu nije pravo sto su Kolisevski i Micunovic ostali
van partijske odovornosti. Tito se cudi, kaze Gosnjak, sto nije nista
preduzeto i stavlja do znanja da nece lako preci preko tih njihovih
bezobrazluka.
»POLEMIKA S
TITOM«
NIJE mi bilo prijatno jer sam osecao da
je Titova ljutnja upucena meni. Objasnio sam Gosnjaku da ne mogu nista
preduzeti sve dok se negde ne odluci o tome, posto su u pitanju clanovi IK
i clan CK. Kad sam video da ne prihvata ovo moje objasnjenje, pitao sam
sta treba da radim i od koga mogu da dobijem detaljnije podatke o drzanju
pomenutih drugova. Pomenuo je generala Acu Bozovica, koji je bio u
obezbedjenju delegacije.
Nakon ovog
razgovora dosao je general Aca Bozovic. Iz njegovih izlaganja proizlazi da
ni u jednoj ranijoj delegaciji nije bila napeta situacija kao u ovoj. Na
primer, Kolisevski je bio toliko besan na ponasanje Jovanke Broz da je
demonstrativno otkazivao svoj odlazak na sluzbene prijeme. U jednom
trenutku nastala je guzva oko podele darova, pa je Tito
rekao:
- Neka uzme ko sta
hoce!
Kolisevski je zamerao Protokolu
sto obavestava nasu stampu iskljucivo o pocastima koje domacini, pored
Tita, ukazuju samo Jovanki, dok clanove delegacije ignorisu. Pored toga,
Jovanka je tvrdila da je Mates preinacavao smisao onoga sto je Tito
izlagao u sluzbenim razgovorima sa domacinima africkih drzava. Zbog svega
toga Tito je bio toliko neraspolozen da je skoro prekinuo svaki kontakt sa
ostalim clanovima delegacije, pa se medju njima nije pojavljivao ni u
slobodnim casovima. Nikad mu, kazu, nije bilo
teze.
u razgovoru sa Gosnjakom cuo sam
kako je Veljko Micunovic polemisao sa Titom za vreme sluzbenih razgovora
sa Naserom (predsednikom Egipta). Ta polemika odnosila se na Titovo
izlaganje i ocene politicke situacije u svetu. Posto sam ovo smatrao
nepravilnim i neukusnim, obavio sam razgovor sa Micunovicem. Rekao sam mu
da je mogao naci desetine drugih nacina da iznese svoje primedbe umesto
ovog najneprihvatljivijeg.
Obavestio sam
Tita o ovom mom razgovoru, uveravajuci ga da su otpali razlozi za
Micunovicevo povlacenje iz Sekretarijata inostranih poslova. Pa, ipak,
nije lako prosao kasniji predlog Micunovicevog postavljanja za ambasadora
u Vasingtonu.
»POSIPANJE
PEPELOM«
SAMO politicki beskicmenjaci i ljudi sa
puterom na glavi - pise Rankovic - uvek na vreme osete potrebu da se
posipaju pepelom. Za takve je prirodno da tako nesto ocekuju i od drugih,
oni mogu cak i da se uzbude kad to neko ne
ucini.
- Zasto nisi napao Cecu i Udbu -
zaurlao je Rodoljub Colakovic iz sredine sale na Brionskom plenumu u
trenutku kad sam zavrsio svoju diskusiju i posao ka svom
mestu.
Nije me iznenadio. Jer on spada u
ljude koji misle da svakom nedostaje nesto sto sami nemaju - moral i
ljudskost, pre svega. U trenu sam pomislio: evo jednog starog frakcionasa
iz teskih dana Partije, iz vremena kada je njeno rukovodstvo bilo u
inostranstvu, evo ovejanog i kukavnog ibeovca, koji je za jednu noc i
sutradan do podne, zadrzavajuci rukovodstvo SK BiH na okupu svojim
staljinistickim koncepcijama, napravio vise stete Partiji i zemlji nego
desetine i stotine drugih koje je on unesrecio, koristeci prvi trenutak
njihove neobavestenosti i pometnje u pogledu opredeljenja (za Tita ili
Staljina, 1948). Ali sve to nije vazno, vazno je samo da njegov glas
odjekne salom sve do predsednistva Cetvrte sednice. Takvi ljudi su
posebnog ljudskog soja; toliko su oguglali u svojoj prevrtljivosti, da su
izgubili svaki smisao i osecanje za politicki i licni
moral.
(Nastavlja
se)
Zabranjeno
prestampavanje
|
