NEBOJŠA ČOVIĆ: AKO SE DESI DA IZAĐEM IZ SPS-A, JEDNOSTAVNO BIH ZABORAVIO POLITIKU
Pa, dobro, kakav je, konačno, Sloba?
Sredinom decembra 1992. godine danas jedan od viđenijih lidera DOS-a ovako je
govorio: "Jedna od ružnijih političkih podvala, loše kamufliranih, jeste i teza da
smo pod sankcijama zato što je na vlasti partija socijalista i zato što je
predsednik države Slobodan Milošević. Oni koji znaju istinu namerno su podmetnuli
ovu tezu i ona je prvo formulisana kod nas (očigledno od opozicije!), a potom nam se
kao eho vratila iz sveta".
Milena M. POPOVIĆ
Na vrhuncu političke karijere Nebojše Čovića tada režimski magazin "Duga"
ovako je opisivao njegovo angažovanje u vladajućoj Socijalističkoj partiji Srbije
("Duga", 16.1.1993): "On je direktor preduzeća koje pravi konzerve i kante za mast i
bitumen; jedan prost i jednostavan proizvod, ali koji on vešto, sofisticirano i
uspešno reklamira. Zato ga je vladajuća stranka kooptirala u svoje rukovodstvo da
učini nešto slično i sa njihovim proizvodom". I zaista, Nebojša Čović je u
predizbornom marketingu beogradskih socijalista dosegnuo, kako je pisala "Duga", nivo
marketinške kampanje limenki, osnovnog proizvoda svoje fabrike, i zavredeo pohvale
poznatih stručnjaka. Nije u pitanju samo sreća sa izborom marketinške organizacije
koja je projektovala predizbornu kampanju beogradskih socijalista, "izborni štab
beogradskog odbora predlagao je plakate i slogane a ljudi iz "Softvervižna" su to
doterivali", poverio se "Dugi" Nebojša Čović. Na taj način od Čovićevog predloga
da glavni predizborni slogan beogradskih socijalista bude "Svi smo mi socijalisti",
doterivanjem se došlo do nezaboravnog slogana "Svi smo mi pomalo socijalisti".
"Softvervižn" je smatrao, nasuprot Čoviću, da Beograđani nisu bez ostatka
socijalisti.
Toliko je Čović bio odan socijalističkoj ideji Slobodana Miloševića
početkom 1993. kada su već bili okončani svi glavni događaji u Hrvatskoj i Bosni
koji su inspirisali Karlu del Ponte da najavi podizanje nove optužnice protiv
Slobodana Miloševića zbog odgovornosti za pomenute događaje. Ta odanost je, ne
jednom, prema svedočenjima iz izvora bliskim članovima Gradskog odbora beogradskih
socijalista kojim je predsedavao Čović, dokazivana gotovo svakodnevnim kontaktima sa
Slobodanom Miloševićem, posle kojih je Čović izdavao svojim partijskim drugovima
stroga naređenja radi realizovanja Miloševićevih političkih planova. O ovome
svedoči i sam Čović ("Duga", 15.12.1993): "Obično komuniciramo preko telefona, ali
i u direktnim razgovorima, pri čemu treba imati u vidu da je Predsednik dosta zauzet,
pa postoje intervali u kojima nemamo direktnu komunikaciju. Ti intervali zavise od
zauzetosti Predsednika i objektivnih potreba". Kakav je Milošević kao političar,
pitanje je na koje Čović daje sledeći odgovor: "Predsednik brzo razmišlja i
energično određene stvari postavlja. Međutim, često se događa da sve ono što se
kod njega dogovorimo ne bude ispoštovano. (...) Predsednik se zalaže, konkretno
rečeno, za rešavanje privredne i ekonomske situacije u zemlji - koja je, čini mi
se, mogla da bude nešto bolja da su poštovane sve one mere i svi oni dogovori koje
smo imali". Ko ne poštuje dogovore postignute kod Miloševića? Čović odgovara i na
ovo pitanje: "U razgovorima sa njim (Miloševićem) nikada nisam obećao ono što ne
mogu da uradim i ono što nije realno. Neki drugi su malo neoprezniji i mnogo toga
obećaju a onda nastaju problemi".
MENI JE TREBALO NEKO VREME...
Ovi dokumentarni detalji, zaboravljeni u srpskoj javnosti, u potpunom su
neskladu sa današnjim Čovićevim ocenama političkog delovanja Slobodana
Miloševića i njegove Socijalističke partije. Iz mnoštva najoštrijih Čovićevih
kritika upućenih na račun Miloševićevog režima, kao da nikada nije bio njegov
istaknuti predstavnik, izdvajamo deo onih koje je kao koordinator Saveza za promene
izrekao neposredno uoči agresije NATO pakta na SRJ (NIN, 28.1.1999, Čović odgovara
na optužbe za izdaju upućene iz Miloševićevog štaba): "Ja se uvek dobro osećam,
pogotovo kad čujem toliko laži, kada vas izdajnikom proglašavaju najveće
štetočine i pravi izdajnici. (...) Neću poviti glavu pred hohštaplerima i
kriminalcima, već ću početi vrlo otvoreno da ih prozivam. Bez obzira na cenu koja
treba da se plati, nemam nameru da popustim pred Miloševićevim pritiscima i
pretnjama. Ono što su uradili on i njegovi sateliti, direktno je ugrožavanje moga
života i života moje porodice (...) Sve više je građana koji su uplašeni onim
što nam se događa. Njihov strah je realan. Milošević na tom strahu gradi svoju
politiku, strategiju opstajanja na vlasti (...) Meni je trebalo neko vreme, s obzirom
na to da se nikada pre toga nisam bavio politikom, da raspoznam da se zapravo ne radi
o plemenitom vladaru koji misli dobro svom narodu i državi, nego o čoveku koji bi
zarad svoga opstanka na vlasti bukvalno sve predao, državu doveo u granice Belog
dvora, ali samo da se zove Jugoslavija i da on bude predsednik".
Ko su, ustvari, ti hohštapleri i kriminalci, koje će Čović početi, kao što
je obećao, da otvoreno poziva? Naravno, radi se o bivšim partijskom drugovima
Nebojše Čovića. Evo kako ih je "prozivao" početkom 1994. godine ("Intervju",
15.4.1994): "SPS je moćna i vrlo organizovana stranka koja ima razvijenu unutrašnju
demokratiju". Ili (odgovor na Đinđićevu primedbu da SPS predstavlja federaciju
mnogih partija u kojoj postoji i lobi za DS): "SPS je partija sa sasvim
zadovoljavajućim stepenom unutrašnjeg jedinstva, u suštinskom smislu. To ne
isključuje mogućnost da ima članova SPS kojima pojedini stavovi ili načelne pa i
konkretne pozicije nekih drugih partija jesu prihvatljive i na takvim konkretnim
pitanjima nema stroge linije međupartijske borbe. Ipak, to ne znači da je u pitanju
"federacija partija" niti da postoje lobiji za druge partije. Očito se radi o
konstataciji koja više odražava želju, možda i nameru, nego faktičko stanje.
(...) skloni smo da sve pojave dogovaranja i međusobnu saradnju podvodimo pod
kategoriju "sumnjivo". Kao da cela partija treba da ima jedan lik, te ukoliko to nije
tako govori se o sporu i nastupajućem raskolu. Ovakav pristup nekako se najčešće a
možda i najradije primenjuje na SPS. Verovatno zbog želje da tako to i bude". Ovakvu
efektnu odbranu svoje partije mogu organizovati samo njeni najverniji članovi.
TRAŽITI KRIVCA ZNAČI VRATITI SE U PROŠLOST
Čović je svoju privrženost SPS-u dokazivao u mnogim prilikama. Na primer, na
primedbu da narod pod vladavinom SPS-a grca u bedi Čović iznosi sledeće argumente
("Duga", 15.12.1993, nekoliko dana pred republičke parlamentarne izbore): "Treba
objektivno sagledati sve unutrašnje i spoljne probleme i pritiske i odatle izvući
zaključke. Mislim da će to narod na izborima znati da prosudi i presudi. Smatram da
je SPS, kao stranka - i pored svih problema - mnogo zrelija i mnogo snažnija, da ima
mnogo snažniji mehanizam od svih drugih stranaka koje su sada prisutne na političkoj
sceni. Važno je istaći da SPS nije lutala - bar kada je reč o nacionalnom pitanju -
niti mnogo skretala sa svoga puta. A ako pogledate ovaj predizborni period, onda ćete
videti da su mnoge stranke u njemu napravile u tom pogledu ogromne zaokrete". Koji su
to unutrašnji i spoljašnji problemi (čitaocima predlažemo da uporede ovaj
Čovićev i poznati Miloševićev izbor argumenata kojima se brani politika SPS-a i da
pokušaju da u njima nađu makar i minimalnu razliku): "Osim sankcija, mi imamo ono
što možemo nazvati ekonomsko nasleđe - izazov stranputice ekonomskog preobražaja -
imamo rat u okruženju, izbeglice... Tražiti krivca znači vratiti se u prošlost, a
siguran sam da nam traženje, pa čak i nalaženje krivca neće probleme rešiti -
čak ni ublažiti".
Kada se Čoviću postavi pitanje o iskrenosti u njegovom angažovanju u SPS on
će odgovoriti ovako ("Intervju", 27-30.11.1993): "Biti SPS-ovac nije isto što i biti
crn, žut ili beo, SPS nije skrojen po jednom modelu, uglavljen u jedan kalup, kako se
to često i, za mene, zlonamerno pokušava predstaviti. Ima mnogo malicioznosti i
neistine u pokušajima da se relacija SPS - ostali predstavi kao relacija loše -
dobro, nečasno - časno itd (...) U SPS sam ušao iz ubeđenja i potrebe da svojim
znanjem i ličnim sposobnostima doprinesem rešavanju problema i nalaženja najboljih
rešenja. Nisam čovek koji menja dresove i igra za različite timove. Teško menjam
svoja ubeđenja, i ako se to desi, ja ću se povući". Nešto kasnije Čović će
podvući svoju privrženost Miloševiću ("Intervju", 15.4.1994): "Ja sam po svom
socijalnom statusu i političkoj opredeljenosti - socijalista. Ako se desi da izađem
iz SPS-a, jednostavno bih zaboravio politiku".
Već navedene Čovićeve reči da mu je, kao čoveku koji se pre ulaska u SPS
nikada nije bavio politikom, bilo potrebno izvesno vreme da prepozna zločinačku
Miloševićevu prirodu u potpunoj su koliziji sa, na primer, ovom njegovom izjavom
("Duga", 16.1.1993, Čović odgovara na pitanje kakve je novine donelo pod njegovim
vođstvom mlado rukovodstvo beogradskih socijalista): "Stručnost u političkim
poslovima. Sasvim drugačiji nastup u javnosti. Mi hoćemo da svojim nastupima na
televiziji Studija B i Politike preotmemo primat opozicije. Istraživanja su pokazala
da smo u skoro svim predizbornim duelima dobili opoziciju". Dakle - stručnost, a ne
pominjano neiskustvo, u političkim poslovima!
Ko je dao signal za podmlađivanje SPS-a? Presudio je Miloševićev autoritet -
Ivo Lola je njegovo rešenje, odgovor je Nebojše Čovića.
Uloga mladih lavova SPS-a naročito je bila zapažena na Drugom kongresu te
partije. Tada je Čović podvrgao temeljnoj kritici starije kadrove SPS-a, nakon čega
su oni izgubili svoje partijske funkcije. Zbog toga događaja Čović je nazvan
"verbalnim političkim egzekutorom" nad starom gardom socijalista. Evo kako Čović
reaguje na tu činjenicu ("Borba", 19.1.1993): "Tim stvarima se ne opterećujem. Ja
sam na Kongresu izneo argumente i stavove gradske organizacije socijalista. To je bila
dužnost predsednika gradske organizacije, ali - presudio je Kongres. Meni je žao,
ali neki članovi našeg bivšeg rukovodstva sami sebi su presudili". Čović je bio
ubeđen da će javnost u Srbiji poverovati da je zatražio smenu, na primer, jednog
Aleksandra Bakočevića, bez Miloševićeve dozvole! Mesec dana pre citirane izjave
Čović pokazuje kako disciplinovan član partije mora izvršavati partijske zadatke i
po cenu da ga proglase pučistom (NIN, 11.12.1992, Čović ponovo govori o svojoj
ulozi na Drugom kongresu SPS-a): "Meni se pripisuje surovost, mada ja tvrdim da
krajnje profesionalno i odgovorno obavljam svaki posao koga se prihvatim, a biti do
kraja profesionalan podrazumeva logiku u kojoj nema milosti. To, naravno, ne znači da
to treba raditi ružno, bilo koga blateći i degradirajući, i verujem da to i nisam
uradio na taj način, pa ipak sam napadnut. Uostalom, mogli su ostati na listi
(smenjeni članovi rukovodstva - prim. M. P.) pa bismo videli šta bi se desilo."
PREDSEDNIK JE BIO U PRAVU
Čovićeva partijska disciplina je u takvoj meri snažna da bez pogovora
prihvata kritike koje mu Milošević upućuje kao predsedniku vlade grada Beograda. U
intervjuu koji je Milošević dao urednicima informativnih redakcija najvećih srpskih
medija uoči parlamentarnih izbora 1993. godine, iznesene se i optužbe na račun rada
gradske vlade. Čović ovako reaguje na Miloševićevu prozivku ("Politika",
5.11.1993): "Predsednik je u pravu što se tiče stanja u gradskom saobraćaju. U
gradu nema čoveka zadovoljnog prevozom (...) Neosporno je da je u GSP-u potrebno
više reda (...) Ne osećam se prozvanim, a i da sam prozvan nema potrebe da
polemišem nego da odradim zadatak".
Ključna Čovićeva izjava koja dokazuje njegovu nekadašnju ogromnu
privrženost vođi Socijalističke partije Srbije data je nedeljniku NIN sredinom
decembra 1992. godine: "Jedna od ružnijih političkih podvala, loše kamufliranih,
jeste i teza da smo pod sankcijama zato što je na vlasti partija socijalista i zato
što je predsednik države Slobodan Milošević. Oni koji znaju istinu namerno su
podmetnuli ovu tezu i ona je prvo formulisana kod nas (očigledno je da Čović
optužuje srpsku opoziciju - prim. M. P.), a potom nam se kao eho vratila iz sveta".
Uprkos velikoj bliskosti sa Miloševićem, Čović u pojedinim trenucima
pokazuje početničko nesnalaženje u procenama Miloševićevih namera. Ovo najbolje
pokazuje primer vezan za radikalsko-levičarske Zakone o univerzitetu i informisanju.
Čović, odavno izbačen iz SPS, veruje da je Milošević svestan pogubnih efekata
pomenutih zakona i da ih je odobrio samo iz taktičkih razloga ("Vreme", 19.12.1998):
"On (Milošević) će sasvim sigurno poništiti ove zakone i potražiće žrtvu, ali
mislim da neće uspeti da se ogradi od svega toga". Ili - ovaj primer ("Reporter",
23.8.2000, Čović govori o septembarskom saveznim izborima): "Milošević više ne
može da iznenadi niti ima nekih mogućnost (izborne) krađe. Mislim da je on
prepadnut, da je svestan da je ovo sve gotovo. Čak je možda raspisao izbore zato
što se dogovorio sa međunarodnom zajednicom da tako izađe iz svoje zamršene
situacije".
TREBA IH VEČERAS UHAPSITI
Danas, Nebojša Čović jedan je od najuticajnijih lidera DOS-a (podsećamo na
njegove reči: "Ako se desi da izađem iz SPS-a, jednostavno bih zaboravio politiku").
Sa te pozicije vidi Miloševićeve zasluge u drugačijem svetlu u odnosu na period
kada je bio jedan od lidera SPS-a ("Borba", 25.12.2000): "Preduslov za pravnu državu
je da vrh bivše vlasti odmah odgovara. Ukoliko imamo vremena bilo bi dobro da se to
uradi pre ulaska u 21. vek, da nas ne prati prokletstvo u 21. veku (...) Da sam
potpuno siguran odmah bih vam rekao - treba ih večeras uhapsiti, što stvarno u duši
osećam, a naročito posle svega onoga što sam prošao za dve nedelje dole sa
građanima Preševa i Bujanovca. To je rezultat njihovog - Miloševićevog,
Šešeljevog i Mirinog odvratnog nacionalističkog prevarantskog rada (u sledećem
broju "Srpske reči" iznećemo niz dokaza da je i N. Čović do kraja delio
Miloševićevo mišljenje o načinu rešavanja srpskog nacionalnog pitanja u
Hrvatskoj, BiH i Kosovu i Metohiji - prim. M. P.), zasnovanog na stalnim konfliktima,
stalnim produbljivanjima određenih nacionalnih razlika i pri tome jednim vampirskim
profitiranjem na tuđoj krvi".
Najavljujući Miloševićev transfer u Hag Čović je pokušao da zauvek za
sobom ostavi dane svoga političkog delovanja u kojima se žestoko zalagao za
ujedinjenje Martićeve Republike Srpske Krajine i Karadžićeve Republike Srpske
("Danas", 7.1.2001): "Hag je naša državna obaveza, jer je Milošević potpisao
Dejtonski sporazum i preuzeo obaveze za ovu državu i to se ne sme dovoditi u pitanje.
Ako u radu Haga ima propusta, to je razlog više da se susretnemo (sa predstavnicima
Tribunala? - pitanje M. P.) i ispravimo te probleme".
Dakle, sve što se ovih dana dešava oko Čovića je u neskladu sa njegovom
izjavom, nalik zakletvi: "Ako se desi da izađem iz SPS-a, jednostavno bih zaboravio
politiku".
(Nastaviće se)
http://www.srpska-rec.co.yu/
NSP Lista isprobava demokratiju u praksi
==^================================================================
EASY UNSUBSCRIBE click here: http://topica.com/u/?bUrBE8.bVKZIq
Or send an email To: [EMAIL PROTECTED]
This email was sent to: [email protected]
T O P I C A -- Register now to manage your mail!
http://www.topica.com/partner/tag02/register
==^================================================================
