|
Ujutro 23. marta 1999.
glavna komanda NATO bila je u stanju pune pripravnosti. Bio je to
poslednji dan nade u Holbrukovu misiju u Beogradu. Cekalo se glasanje
srpskog parlamenta. Nije bilo pomaka. Solana je pozvao Klarka: "Ves, imas
naredjenje za 'Fazu jedan' vazdusnih
udara..."
U RAMBUJEU - seca se Klark -
pregovori su zavrseni i nece biti obnovljeni. Albanci su potpisali, ali
Srbi su odbili. Time su stvoreni uslovi za vazdusne
udare.
Jedina briga glavnokomandujuceg
NATO za Evropu Veslija Klarka bila je tada, kako pise u svojoj knjizi
"Vodjenje modrnog rata", kako da osigura hiljadu nenaoruzanih posmatraca
OEBS koji su se nalazili na Kosovu. Ostalo je, uglavnom, vec bilo
spremno.
Dok su pregovori u Rambujeu jos
trajali americki general opisuje kako je radio na tri razboja - planovima
za dugorocno prisustvo NATO trupa na Kosovu, razradjivanju opcije za
vazdusne udare sa americkim kolegama, i resavanju statusa Brckog. Smatralo
se da ovo osetljivo pitanje mora da bude reseno pre kraja pregovora u
Rambujeu, ali tako da ne razljuti Srbe, ali ni da osokoli, jer bi obe
opcije bile rizicne za NATO snage u Bosni. Takvo resenje je i
nadjeno.
Klark, kao i general Nauman,
vec tada zeleli su da u planove ukljuce kopnenu invaziju na Jugoslaviju.
Nisu ubedili Solanu.
- Ves, znas da
clanice ne mogu u ovom casu da se bave
time.
Tokom samih pregovora u Rambujeu,
Klark je zeleo da se sastane sa obe delegacije, ali bio je, kaze,
iznenadjen kada mu je dozvoljeno da vidi samo Albance. Namera mu je, pise,
bila da uveri Albance da ce NATO biti tu da pomogne, kako bi se slomio
njihov otpor potpisivanju sporazuma. Ali, americki sekretar za odbranu
Koen pozvao je Klarka da mu licno da uputstva: mogao je da ide, ali samo
da im objasni ponudjeni vojni aneks. Samo objasnjenja. Bez drugih
diskusija.
»GRUPA KAMENIH
LICA«
ALBANCI su, opisuje Klark taj susret,
bili uplasena grupa kamenih lica koja je slusala objasnjenja. Oprostaj od
njih za Klarka je bio emotivan: uhvatili su ga za ruku i nisu je
pustali.
U Londonu se 6. marta Klark
video sa drzavnim sekretarom Medlin
Olbrajt.
- Ukoliko pocnemo
bombardovanje, da li ce Srbi napasti civilno stanovnistvo? - raspitivala
se Olbrajtova.
- Gotovo sigurno ce
napasti civilno stanovnistvo. Obecavaju da ce to da urade - odgovorio je
Klark.
- Pa, sta cemo da uradimo? Kako
to mozemo da sprecimo?
- Ne mozemo.
Uprkos nasim najvecim naporima Srbi ce gadjati civile. To ce jednostavno
biti trka izmedju nasih udara, i stete koju im nanosimo, protiv onoga sto
mogu da urade na zemlji. Ali, na krace staze, oni mogu da dobiju trku -
procenjivao je Klark.
- Pa, sta cemo? -
trazila je Olbrajtova njegovo licno
misljenje.
- Moracemo da se ojacamo.
Mozemo da ih nadmasimo u svemu. Ali, to nece biti prijatno - upozorio je
Klark.
Primetio je da Olbrajtova nije
delovala iznenadjeno.
- Mislis da treba
da idemo dalje? - upitala je.
- Da,
mislim - odgovorio je Klark. - Kredibilitet NATO je u pitanju. Sada nema
alternative.
Posle svecanosti u cast
prijema tri nove clanice: Poljske, Ceske i Madjarske, kucnuo je cas za
posetu Makedoniji, da se vidi kako general Majk DZekson napreduje sa
sedistem snaga za brzo reagovanje, i razgovara sa predsednikom Kirom
Gligorovim.
- Racunali smo na njega, jer
je bilo ocigledno da ce slaba tacka NATO biti oslonac na Makedoniju.
Makedonija je bila nasa baza. Bez nje ne bismo imali pristup Kosovu s
kopna. Bez njenog vazdusnog prostora, mnogo bi nam ograniceniji bio
pristup vazdusnim koridorima ka Srbiji - pise
Klark.
»DOZVOLA KIRE
GLIGOROVA«
General je tokom razgovora primetio da
su obojica trazila nacin da utvrde uzajamno
poverenje:
- Za pedeset godina Srbija ce
jos biti ovde, ali da li ce biti NATO? - pitao je Gligorov. - Necu vam
dozvoliti, generale Klark, da koristite tlo Makedonije za napad na
Jugoslaviju.
Klark je shvatio poruku:
dozvoljava mi da upotrebljavam vazdusni prostor kako god mi odgovara. To
je otklonilo jednu od Klarkovih poslednjih briga. Znao je da mogu da idu
preko Albanije, i sa mora, ali Makedonija je davala daleko siri pristup
ciljevima u Srbiji, nego sto je NATO i nameravao da
koristi.
Posle propalih pregovora u
Rambujeu, 20. marta bila je otklonjena Klarkova briga: OEBS je napustio
Kosovo bez problema.
Pripreme u vezi s
bombardovanjem i izborom ciljeva bile su u punom jeku kada je 22. marta
Holbruk stigao u Brisel da bi izvestio sediste NATO kako Vasington gleda
na celu stvar, da objasni njihov generalni pristup, i da zatrazi detalje
koji bi mogli da se upotrebe za ubedjivanje Milosevica. Onda je otisao za
Beograd.
Ujutro 23. marta 1999. glavna
komanda NATO bila je u stanju pune pripravnosti, pise Klark. Bio je to
poslednji dan nade u Holbrukovu misiju u Beogradu. Cekalo se glasanje
srpskog parlamenta. Nije bilo pomaka. Solana je pozvao
Klarka:
- Ves, imas naredjenje za "Fazu
jedan" vazdusnih udara. Imaces to ujutro napismeno, ali ovo je naredjenje,
razumes li?
Sledeceg jutra Klark je u
svom kabinetu zatekao pismenu naredbu. Potom je organizovao
telekonferenciju, i zvanicno o tome obavestio komandante i
osoblje.
- Dobio sam nocas, pre ponoci
direktive za izvrsenje naredjenja od generalnog sekretara. Ukoliko ne bude
iznenadne promene misljenja predsednika Milosevica po podne nastavljamo
operaciju - saopstio je Klark. - Predvidjamo da predsednik Milosevic nece
promeniti misljenje. Ukopao se u svoju rupu, ide unatrag, i upravo izvlaci
kandze. Stoga cemo nastaviti odmah sa planiranom operacijom, izostravacemo
je i brusiti sa svakim narednim danom. Drugim recima rekao sam: Ne
planirajte kratku kampanju.
»UPOZORENJE
OJDANICU«
GLAVNOKOMANDUJUCI je istakao tri
najvaznija cilja. Prvi je ne izgubiti avione, ili njihov gubitak svesti na
minimum.
- Nista nas vise ne bi pogodilo
u javnosti od naslova: "NATO izgubio deset aviona za dva dana" - primetio
je Klark.
Drugi cilj bio je sto brzi i
efikasniji udar na policijske i vojne udare srpskih trupa na zemlji. Klark
je shvatio da to nije bila tradicionalna uloga vazdusnih udara, i oni su
morali da uce kako to da izvedu. Poslednja mera je bila zastita sopstvenih
trupa na zemlji, a na politickom nivou odrzavanje solidarnosti u Alijansi
i jedinstva sa partnerima u samom
regionu.
Zabranjivale su ih srpske
rakete dugog dometa, pozicija snaga Alijanse u Makedoniji, diskusije o
mogucoj srpskoj odmazdi nad snagama SFOR u Bosni, kao i reakcija ruske
brigade u okviru SFOR.
Potencijalni
problem su bile jugoslovenske pomorske snage. Ukoliko bi ih Milosevic
upotrebio da minira Jadran, lansira rakete, ili na drugi nacin krene na
NATO, Alijansa nije imala instrukcije i autorizaciju za suocenje sa tim,
shvatio je Klark.
Pozvao je nacelnika
Generalstaba VJ Ojdanica u Beogradu:
-
Generale, dozvolite mi da vas jasno upozorim na nekoliko stvari. Bilo koji
napad na NATO trupe u susednim zemljama, imace snazne posledice. I
zadrzite vasa plovila u lukama, ili ce biti napadnuta i
razorena.
- Razumeo sam vasa upozorenja
- odgovorio je Ojdanic, a Klark je primetio u njegovom glasu ozbiljnost i
uvazvanje. - Mi znamo ko su nasi neprijatelji koji prouzrokuju probleme.
Snage u susednim zemljama moraju da se ponasaju pristojno. Ali, ne razumem
zasto nas pomorske snage moraju da ostaju u
lukama?
- Vase pomorske snage su
naoruzane i stoga ce se smatrati da predstavljaju pretnju ukoliko se
pokrenu - odgovorio je Klark.
»KLJUCNA ULOGA
MEDIJA«
USLEDILO je jos nekoliko opstih
upozorenja o smanjenju vojnih dejstava na Kosovu, prihvatanju zahteva
medjunarodne zajednice. Ojdanic je malo
govorio.
Bilo je vreme za sastanak
Saveta NATO. Cim je stigao u sediste NATO u Briselu, Klark je otisao do
generalnog sekretara Solane da cuje sta on zeli od ovog
sastanka.
- Solana je bio u dobroj
formi, relaksiran, zamisljen, a ipak odlucan - opisuje Klark. - Pretresli
smo kategorije ciljeva, i rasporedj kako bismo izvestili Savet, a onda
krenuli ka konferencijskoj sobi. Ambasadori Ceske, Madjarske i Poljske
sada su sedeli takodje za velikim okruglim
stolom.
Pitanja su pljustala, seca se
glavnokomandujuci. Koliko gubitaka mozemo naneti Srbima? Sta ako Milosevic
odluci da se povinuje, kako moze da stupi u vezu sa nama? Klark je imao
utisak da jos ima zemalja koje se nadaju da samo demonstrativna
bombardovanja mogu da ucine da Milosevic promeni
misljenje.
- Mada su ambasadori bili
oprezni da ne idu suvise u vojne detalje, jasan je bio utisak da je
njihova poruka da to ne bude rat protiv Jugoslavije - primetio je
glavnokomandujuci NATO.
Klark se potom
vratio u svoj stab. Utvrdjivani su poslednji detalji - da ce sediste NATO
u Briselu izdavati saopstenja za novinare, da ce britanski vazdusni
komandant Dejvid Vilbi biti Klarkov
portparol.
- Mediji i stampa ce biti od
vitalnog znacaja - zakljuceno je.
Priblizavao se odlucujuci trenutak. Vasington je zvao u 5:31 po podne 24.
marta 1999. godine. Americki nacelnik zdruzenog generalstaba Hju Selton je
prenosio naredjenje za izvrsenje Nacionalne komande Sad. Rekao
je:
- Ves, vreme
je.
(Nastavice
se)
»CRV
SUMNJE«
- JOS u oktobru 1998. godine jedan
francuski oficir, koji je radio u sedistu NATO, dao je kljucne delove
operacije Srbima - kaze Klark opisijuci pocetak bombardovanja. - Francuski
sef odbrane general Zan-Pjer Kels i ja smo tada trazili kompromis. Nije
bilo toliko specificnosti poput otkrivanja pojedinacnih ciljeva, i
odlucili smo da ne bacimo plan. Oficir je bio otpusten, i preduzete su
mere za ispravke. Ipak, znao sam da Srbi imaju koncept faze vazdusne
kampanje, kao i tipove ciljeva svake
faze.
http://www.novosti.co.yu/
|
