MessageKo je autor ovog antisrpskog clanka. Ocigledno je u pitanju osoba koja se
kvalifikovala za svedoka protiv optuzenih srpskih oficira .Profesor univerziteta u
Cikagu Piterr Maher bavio se problemom Dubrovnika i licno ga posetio dva puta po
zavrsetku opsade i nasao da nista u Dubrovniku osim pravoslavne crkve nije sruseno.
Piterovii video zapisi prikazani su na zapadnim TV stanicama, gde zaista nista nije
gorelo osim zapaljenih guma van zidina Dubrovnika. Posebno je Piter Maher u
nagradjenom dokumentarcu RAT KOJI JE MOGAO BITI IZBEGNUT, pobio sve dotadasnje tvrdnje
medije da je Dubrovnik srusen.
----- Original Message -----
From: Miroslav Antic
To: YUGO ; BALKAN ; Siem-News ; 'SIM' ; 'SIM Egroups' ; [EMAIL PROTECTED] ;
NSP
Cc: SIN
Sent: Saturday, October 13, 2001 11:43 PM
Subject: [NSP] Cetiri ratna druga
Četiri ratna druga
Pošto je Tribunal otpečatio optužnice protiv Strugara, Jokića, Zeca i Kovačevića,
posle deset godina ponovo se postavlja isto pitanje: šta se htelo postići akcijom na
Dubrovnik koja je konačno do dna srozala ugled federalne armije
Autor: Peđa Obradović
Kakva je to samo noć bila u Herceg Novom - prvo su tog 1. oktobra 1991. godine,
načičkani po prozorima i verandama, Novljani gledali celovečernje raketiranje brda
Kobila (po čijem je vrhu razvučena granica dubrovačke i hercegnovske opštine), i
bombardovanje Konavala s planine Orijen. Zatim su na Jadranskoj magistrali pucnjavom i
pesmom pratili crnogorske rezerviste i tenkove na putu ka Debelom brijegu. Tog prvog
dana ratno vazduhoplovstvo ruši repetitor na brdu Srđ iznad Dubrovnika, a grad ostaje
bez struje i vode.
Početak „rata za mir“, kako je otvaranje novog fronta definisao predsednik Skupštine
Crne Gore Svetozar Marović, pratio je ogroman odziv rezervista i dobrovoljaca,
fanatično raspoloženje i stihovi „...Sa Lovćena vila kliče, đe si srpski Dubrovniče“.
I sve je izgledalo jasno kao dan: nova hrvatska vlast ima aspiracije prema Boki
(general Pavle Strugar), a Zbor narodne garde i pripadnici MUP Hrvatske provociraju
vojnike JNA smeštene u bazi na Prevlaci i teritoriju Crne Gore gađaju iz minobacača i
snajpera. - Zar treba postaviti pitanje zašto sada van Crne Gore?... Treba konačno na
silu odgovoriti silom i primorati ustaške vrhovnike, poglavnike i stožernike da u
svoju suverenost, za kojom žude, mogu otići, ali malo drugačijim načinom nego što su
zamislili - govorio je po početku akcije u crnogorskom parlamentu tadašnji republički
ministar odbrane, pukovnik Božidar Babić.
Tačno deset godina kasnije, kada je Tribunal u Hagu otpečatio optužnice protiv
generala Pavla Strugara, admirala Miodraga Jokića i Milana Zeca i kapetana Vladimira
Kovačevića zvanog Rambo, koji se terete da su po liniji komandne odgovornosti krivi za
teške povrede Ženevske konvencije i kršenje zakona i običaja ratovanja na području
Dubrovnika od 1. oktobra do 31. decembra 1991. godine, ponovo se postavlja isto
pitanje: šta se htelo postići akcijom koja je konačno do dna srozala ugled federalne
armije?
Pre nego što će, pred početak leta 1991. godine, Hrvati postaviti tablu s natpisom
„Republika Hrvatska“, jedini znak da ste iz Crne Gore prešli u ovu bivšu jugoslovensku
republiku bio je okrugli saobraćajni znak za ograničenje brzine na 40 kilometara na
čas, s malom pravougaonom tablom na kojoj je pisalo „Vozite oprezno zbog lošeg
kolnika“. Od tada pa sve do početka sukoba, tenzija je neprekidno pojačavana. Iako je
za mnoge početak dubrovačke kampanje bio iznenađenje, režimska propaganda je već neko
vreme pripremala javnost: oficiri JNA su pred TV kamerama pokazivali kako ih
pripadnici MUP i ZNG gađaju molotovljevim koktelima, pričalo se o ugroženosti
pravoslavnog stanovništva u dubrovačkoj opštini, dok je Prevlaka, koja poput isturene
njuške leži na ulazu u Bokokotorski zaliv i udaljena je na „pljuvomet“ od Herceg
Novog, sama po sebi izgledala kao „pretnja“.
Za dubrovačku kampanju u štabu Teritorijalne odbrane Crne Gore u Podgorici
oformljena je takozvana Druga operativna grupa u čiji su sastav ušli Drugi
(titogradski) korpus i jedinice Devetog vojno-pomorskog sektora (VPS), pojačane
snagama crnogorske TO. Procenjuje se da je imala između 20.000 i 35.000 vojnika. Njen
komandant bio je general-potpukovnik Pavle Strugar, a zamenik komandanta pokojni
pukovnik Radomir Damjanović. Drugi korpus bio je pod komandom takođe pokojnog
general-majora Radomira Eremije, jedinicama Devetog VPS komandovao je admiral Miodrag
Jokić, dok se na čelu štaba čije je sedište bilo u Kumboru nalazio tada kapetan bojnog
broda, a danas admiral u penziji Milan Zec. Četvrti optuženi kapetan Vladimir
Kovačević komandovao je Trećim bataljonom trebinjske brigade koja je bila potčinjena
komandi 9. VPS.
O broju pripadnika hrvatskih snaga koje su jedinice JNA imale pred sobom u to vreme,
samo se licitiralo. Ipak, kako je kasnije u intervjuu magazinu „Profil“ 1998. godine
priznao bivši predsednik Crne Gore Momir Bulatović, broj hrvatskih vojnika bio je
zanemarljiv.
- Kao predsednik Predsedništva Crne Gore bio sam obavešten da Hrvatska ima 30.000
naoružanih ljudi koji treba da zauzmu Prevlaku i Herceg Novi. Morao sam da reagujem...
Tek kasnije sam saznao da nije bilo tih trideset hiljada ustaša, tamo nije bilo više
od šeststo naoružanih ljudi - ispričao je tada Bulatović.
U otpečaćenoj optužnici protiv četvorice oficira bivše JNA stoji da je prostor
dubrovačke regije branilo 670 pripadnika MUP i ZNG.
Dan pre nego što će JNA preći preko Debelog brijega komanda 9. VPS objavljuje
pomorsku blokadu Dubrovnika a dan kasnije, paralelno s napredovanjem Titogradskog
korpusa ka Konavlama, jedinice „mostarske grupe“ JNA pod komandom generala Milana
Torbice zauzimaju položaje u selima Ravno i Popovo na jugu Bosne i Hercegovine,
napredujući dalje ka moru, ka Slanom i Stonu. One na kraju stižu do Rijeke Dubrovačke,
mesta udaljenog svega kilometar-dva od Starog grada. Time je Dubrovnik sa severa
odsečen od drugih delova Hrvatske, a Armija zavodi kopnenu blokadu grada od Crne Gore
do luke Neum. Sledećih dana hrvatske snage u Konavlama doživljavaju težak poraz, pa je
pred JNA ostao brisan prostor za napredovanje ka aerodromu Ćilipi i Cavtatu. O tome
šta se tih dana dešavalo u Konavlama, postoji nekoliko verzija, ali je sasvim izvesno
da je to područje pretrpelo najveća razaranja u toku akcije. Veliki broj kuća u selu
Grude je spaljeno i opljačkano, ništa bolje nisu prošla ni sela
Dubravka, Ćilipi, Brgat... Podučena tim iskustvom, u Cavtatu, gde su jedinice JNA
ušle 15. oktobra, komanda izričito zabranjuje takvo ponašanje.
Po ulasku u ovaj grad, sledeće dve nedelje protiču u pripremama za napad na sam
Dubrovnik. Vojska danima bombarduje položaje ZNG i MUP, da bi 26. oktobra postavila
liniju fronta na samoj ivici grada. Na vrh brda Žarkovica pobodena je zastava SFRJ,
samo nekoliko stotina metara od Hotela „Argentina“, gde su se nalazili posmatrači
Evropske zajednice (EZ) i strani novinari. Istog dana general Strugar upućuje
Dubrovčanima ultimatum zahtevajući predaju oružja i odlazak svih vojnih lica iz grada.
Garantovao je bezbedan izlazak, napominujući da očekuje odgovor do 20 sati.
Negde u isto vreme kada hrvatske snage odbijaju Strugarov „Predlog za normalizaciju
života u Dubrovniku“, počinje i prekretnica na ratištu.
Naime, tada je ondašnji predsednik Predsedništva SFRJ Stipe Mesić pozvao vlasnike
čamaca i brodića da mu se priključe u akciji razbijanja pomorske blokade. Svetska
javnost dva dana gleda kako se on na trajektu „Slavija I“, praćen velikim brojem malih
brodova, kreće od Splita ka Dubrovniku, kako ih zaustavljaju brodovi Ratne mornarice
uz pretnju da će ih potopiti, i kako, posle Mesićeviog razgovora sa admiralom Stanetom
Brovetom, tadašnjim zamenikom ministra odbrane, konvoj konačno ulazi u dubrovačku luku.
Ovom medijskom egzibicijom Mesić je uspeo da privuče pažnju svetske javnosti koja sa
zgražanjem reaguje na opsadu grada koji se nalazi pod zaštitom Uneska. Međunarodni
ugled JNA se bespovratno srozava i sve što od tada gledaju konzumenti informativnih
emisija svetskih TV stanica jeste napad varvara na srednjovekovni grad.
Od novembra se linija fronta praktično više ne menja sve do povlačenja jedinica JNA
u junu 1992. godine. U međuvremenu, vojska u nekoliko navrata sa okolnih brda
granatira grad, ali generali tvrde da to pripadnici ZNG i MUP pale automobilske gume.
Optužnica Haškog tribunala, ipak, precizno navodi prvo granatiranje Starog grada od
23. do 24. oktobra i artiljerijska dejstva između 8. i 13. novembra. Granatiranje od
6. decembra, međutim, kada je prema navodima optužnice potpuno uništeno šest, oštećeno
na stotine drugih kuća i teško oštećeno ili uništeno nekoliko hotela sa izbeglicama,
kao i drugih civilnih objekata naročito na Lapadu i Babinom Kuku, bilo je po svemu
sudeći najžešće. Tada je izvedena poslednja ofanzivna akcija JNA na Dubrovačkom
ratištu.
Napadu su, dan ranije, prethodili razgovori predstavnika hrvatske vlade i oficira
JNA, kada je Miodrag Jokić prihvatio prekid vatre i popuštanje blokade, ali je odbio
da parafira sporazum dok, kako je rekao, ne dobije odobrenje Vrhovne komande. Za to
vreme, saznaće se kasnije, vojska počinje pripreme za napad i razmešta jedinice na
nove položaje. Tokom sledećeg jutra snage JNA kreću sa položaja na brdu Žarkovica i
Bosanka na tvrđavu Srđ, a akciju prati žestoko granatiranje Starog grada. Ali, komanda
naređuje povlačenje, a sutradan, kao predstavnik Vrhovne komande JNA, Miodrag Jokić
potpisuje sporazum postignut dva dana ranije.
Na kraju, optužnica procenjuje da je između 1. oktobra i 6. decembra 1991. na
područje Starog grada palo oko hiljadu granata koje su ispalile snage JNA. Entuzijazam
i pobednički duh s kojim su crnogorski rezervisti krenuli put Dubrovnika tokom meseci
je nestao. Nekoliko odvojenih incidenata u kojima ginu vojnici JNA zbog loših procena
i komandi delovao je tako da su vojnici izgubili poverenje u komandante. Počinju prva
dezerterstva i otvoreno iskazivanje neposlušnosti. „Dubrovački rat“ je doveden do
apsurda.
Snage JNA su ostale razmeštene u području Dubrovnika još nekoliko meseci nakon
potpisivanja sporazuma. Stari grad je ponovo granatiran u maju i junu 1992. godine,
kada se povlače i poslednje jedinice federalne armije.
Optužnica Tribunala tereti samo neposredne „izvođače radova“, a Pavle Strugar i
Miodrag Jokić već su se dobrovoljno prijavili za odlazak. Političari su za sada
ostavljeni po strani. No, i pored toga, očekuje se da više aktuelnih i bivših
istaknutih figura da svoj odgovor na pitanje šta je bio pravi cilj dubrovačke kampanje.
Crnogorski predsednik, u to vreme premijer, Milo Đukanović bio je te 1991. godine
uveren kako je u pitanju nametnuti rat, ali da će se Crna Gora zauvek razgraničiti sa
Hrvatskom, ovog puta „mnogo pravednije i logičnije nego što su to uradili priučeni
boljševički kartografi“. Đukanović se kasnije izvinio Hrvatskoj, ali sada tvrdi da se
ni po kom osnovu ne može naći u Hagu osim kao svedok.
Bivši crnogorski predsednik Momir Bulatović je svojom naredbom poslao jedinice TO i
specijalne policije preko Debelog brijega. Time je i sam postao ozbiljan kandidat za
Hag. Ondašnji potpredsednik Predsedništva SFRJ Branko Kostić bio je zagovornik teze da
se Crna Gora brani van njenih granica. Kako je u jednom intervjuu objasnio, njegova je
opcija bila ne da se osvaja Dubrovnik nego da se grad blokira i sa kopna i sa mora,
ali da se ide do Neretve.
- ...Pa, ako dođe do povlačenja JNA, kao što smo se povukli sa područja Republike
Srpske Krajine, da se povučemo i sa Neretve do Debelog brijega. Tada bi to područje
zaposele mirovne snage UN bez jurisdikcije Hrvatske. To je bila koncepcija, pa tek da
se onda pregovara o razgraničenju - rekao je Kostić.
Tako se nešto i desilo, s tim što je mandat UN ograničen na uski pojas oko
poluostrva Prevlaka.
Ali, od svih je možda najintrigantnije objašnjenje generala Veljka Kadijevića koji u
svojoj knjizi „Moje viđenje raspada - Vojska bez države“ kaže:
- Oslobađanjem Prevlake i njenog šireg rejona obezbijeđen je Bokokotorski zaliv za
ratnu mornaricu, blokiranjem Dubrovnika stvorena kontrateža blokiranim garnizonima u
dubini Hrvatske, a izbijanje u delu Ston-Pelješac predstavljalo je ozbiljnu pretnju
nastupanjem ka Splitu u sadejstvu s mostarskom grupacijom. Sudeći po tome, Dubrovnik
je bio samo usputna stanica ka Splitu.
Optuženi
Pavle Strugar je rođen 13. jula 1933. u Peći. Na Vojnoj akademiji kopnene vojske
diplomirao je 1952. godine. Potom je obavljao razne dužnosti u JNA, u Sloveniji i
Srbiji. Kasnije je unapređen u čin general-majora i imenovan za komandanta Vojne
akademije kopnene vojske. Komandant snaga crnogorske TO postao je 1987, a dve godine
kasnije unapređen je u čin general-potpukovnika. U oktobru 1991. imenovan je za
komandanta 2. operativne grupe JNA. U avgustu 1993. Strugar je penzionisan.
Miodrag Jokić je rođen 1935. godine u Mionici, diplomirao na Vojno-pomorskoj
akademiji. U decembru 1986. unapređen je u čin kontraadmirala, a decembra 1989. godine
postavljen na dužnost republičkog sekretara za narodnu odbranu u Srbiji. Čin
viceadmirala dobija dve godine kasnije, kada postaje i komandant 9. vojno-pomorskog
sektora (Boka Kotorska). Penzionisan je u maju 1992. godine.
Milan Zec je rođen u Čajniču 20. septembra 1943. godine. Diplomirao je na
Vojno-pomorskoj akademiji i završio Komandno-štabnu školu Ratne mornarice. U vreme
dubrovačke kampanje imao je čin kapetana bojnog broda i bio je načelnik štaba 9. VPS.
U junu 1994. unapređen je u čin kontraadmirala, a 5. oktobra 1994. imenovan je za
komandanta Jugoslovenske ratne mornarice (JRM). U decembru 1996. godine unapređen je u
čin viceadmirala, a kao komandant JRM penzionisan je u januaru ove godine.
Vladimir Kovačević Rambo, kako piše u optužnici Haškog tribunala, rođen je 15.
januara 1961. godine, ali se ne navodi i mesto rođenja. Diplomirao je na
jugoslovenskoj Vojnoj akademiji kopnene vojske, a u jesen 1991. godine kao kapetan
prve klase imenovan je za komandanta Trećeg bataljona u trebinjskoj brigadi JNA, koja
je izdvojena iz brigade za potrebe vojne kampanje u Dubrovniku. Vojni izvori tvrde da
je 1994. napustio vojsku i da je posao pronašao u crnogorskoj policiji. Crnogorski
nedeljnik „Monitor“ piše kako je Kovačević javnosti u toj republici postao poznat kao
pripadnik „posebne beogradske terorističke organizacije koja je uoči drugog kruga
predsedničkih izbora u jesen 1997. godine imala zadatak da destabilizuje tu
republiku“. Grupa je uhapšena u podgoričkom Hotelu „Ljubović“, a protiv Kovačevića je
u Crnoj Gori podignuta optužnica za terorizam. Tribunal ga tereti da je 6. decembra
1991. godine izveo napad na Srđ i bombardovanje Dubrovnika.
Ratni plen
Po otpočinjanju dubrovačke operacije, komanda Druge operativne grupe JNA formira
takozvani Sabirni centar smešten u naselju Njivice, kraj Herceg Novog, na čijem čelu
se nalazio tada pukovnik Drago Pipović.
Namena ovog centra bila je da kontroliše distribuciju „ratnog plena“. Šta je i
koliko odneto iz dubrovačke regije, verovatno se nikada neće saznati.
Činjenica je da se u Herceg Novom, u to vreme barka „pasara“ (običan plastični
čamac, prosečne dužine 4,60 metara, čija je sadašnja vrednost od 800 do 1.200 maraka)
mogla kupiti i za 100 DM bez motora, ili za oko 250 DM, sa „tomosom 4“.
U mnogim crnogorskim primorskim mestima ljuljuškaju se jahte za koje meštani tvrde
da su došle s one strane granice.
http://blic.gates96.com/
NSP Lista isprobava demokratiju u praksi
------=extPart_000_002A_01C15440.D59C1260--
NSP Lista isprobava demokratiju u praksi
==^================================================================
EASY UNSUBSCRIBE click here: http://topica.com/u/?bUrBE8.bVKZIq
Or send an email To: [EMAIL PROTECTED]
This email was sent to: archive@jab.org
T O P I C A -- Register now to manage your mail!
http://www.topica.com/partner/tag02/register
==^================================================================
