Veb-strana JUL-a (II) __________________________________________________ Vatikan-Hag
Hag: Politicki bunker sa pravnom firmom Granice politicke moci ___________________________________________________ Haški tribunal: Politicki bunker sa pravnom firmom Ponekad ocena društveno politickog ambijenta, u kome se formira i manifestuje politicka volja, i ponašanje politickih faktora povodom odredene teme, mnogo više govore i od samih argumenata i sadrzaja izrazenih u raspravi povodom suštine teme. Upravo takav je slucaj i sa dogadanjima povodom aktivnosti na situiranju i legalizaciji Haškog tribunala na podrucju Savezne Republike Jugoslavije. Za razliku od jasnih i principijelnih stavova levice i patriotski opredeljenih partija, organizacija i gradana, stavovi predstavnika vladajuce koalicije se menjaju i uskladuju, kako sa politicko izbornim potrebama, tako i sa nalozima iz inostranstva. Zato nije ni cudno da isti reprezenti vladajuce koalicije izrazavaju potpuno razlicite stavove u periodu pre saveznih izbora, izmedu saveznih i republickih i najzad posle republickih. Najblaze receno, u svakom politickom trenutku pricali su pricu, koja je bila korisna i davala rezultat, bez ikakve kasnije odgovornosti da nešto od predizbornih obecanja i stavova sprovedu. Najbolji primer za ovakvo ponašanje je upravo Vojislav Koštunica, koji je od principijelnog kriticara Tribunala za nekoliko meseci, u ime cuvene formulacije ''saradnja sa medunarodnom zajednicom'', postao prakticno njegov lobista. Ocigledno je da je za izbore Koštunici dopušten principijelan nacionalni stav, ali i da je kasnije nalog promenjen. Još je ociglednije da Koštunica promene ovih naloga prihvata, i to ne samo u slucaju Haškog tribunala. Mozda se u Americi, na nekom institutu, za ove politicke transformacije, u interesu Amerike, dobija nagrada ''Politicar godine''. U Srbiji bi se za ovakvo ponašanje, pre mogla da ustanovi nagrada ''Prevarant godine''. Još bolja ilustracija politicke klime i odnosa, su stavovi saveznog i republickog ministra pravde, povodom Tribunala, koji negiraju, upravo one ustavne nadleznosti saveznom premijeru, za koje je baš on, nesporno, po slovu Ustava nadlezan. Tako politicki uticaj ne zavisi od izborne volje gradana, pretocene u ustavnu ili zakonsku poziciju za donošenje odluka, nego od relacije i stepena kooperativnosti prema stranom nalogodavcu. Ova situacija je istorijski vec videna. Kada se na jugoistoku Evrope uspostave granice iz Drugog svetskog rata, onda je izgleda '' normalno'' da se uspostavi i okupacioni sud. Medunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju formiran je Rezolucijom Saveta Bezbednosti UN 827 od 25. maja 1993 godine. Ovoj Rezoluciji prethodila je Rezolucija 808 od 22. februara iste godine, koja je najavila nameru formiranja Tribunala, i to povodom zabrinutosti NATO- a, zbog eksplozije i zrtava, na sarajevskoj pijaci Markale 5. februara, za koje se kasnije dokazalo da je laziran, i medijski antisrpski reziran, upravo u te svrhe. U vreme donošenja ove Rezolucije, kojom se predvida ''da ce Medunarodni tribunal biti uspostavljen radi krivicnog gonjenja lica koja su odgovorna za ozbiljne povrede medunarodnog humanitarnog prava, pocinjene na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991.'' postojale su: Savezna Republika Jugoslavija i cetiri novoformirane drzave koje su nastale od bivših jugoslovenskih republika - Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije, s tim što je status Bosne i Hercegovine ureden tek zakljucivanjem Dejtonsko-Pariskog sporazuma (novembar- decembar 1995.). U clanu 2. ove Rezolucije se navodi da Savet bezbednosti ''odlucuje da uspostavi Medunarodni tribunal u cilju krivicnog gonjenja lica koja su odgovorna za ozbiljne povrede medunarodnog humanitarnog prava, pocinjene na teritoriji bivše Jugoslavije izmedu 1. januara 1991 godine, i datuma koji ce biti utvrden od strane Saveta bezbednosti, dok se ne obnovi mir, i da se radi okoncanja ovoga, usvoji Statut Medunarodnog tribunala, koji ce biti pridodat gore pomenutom izveštaju (Generalnog sekretara UN)''. Na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije (Srbije i Crne Gore ) u vreme donošenja Rezolucije 827 (25. maj 1993, kao ni tada ni posle toga, nije bilo nikakvih oruzanih sukoba (niti u smislu ratnih dejstava, niti bilo kakvih drugih), nije bilo nikakvih razloga, dakle, za restauraciju mira, jer je na ovom prostoru sve vreme vladao mir. Isto tako nije bilo ni povreda medunarodnog humanitarnog prava, pa se krivicno gonjenje od strane Tribunala, nije moglo odnositi na deo teritorije bivše Jugoslavije, koje pripada Saveznoj Republici Jugoslaviji. Kada se uzme u obzir cinjenica da su oruzani konflikti u ovom vremenu, pa u skladu sa tim i moguce povrede medunarodnog humanitarnog prava, postojali samo na delu teritorije bivše Jugoslavije koji su pripadali Sloveniji,Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, nedvosmisleno se moze zakljuciti da se pod teritorijom bivše Jugoslavije, u smislu Rezolucije 827, mogu smatrati samo teritorije Slovenije, Hrvatske, i Bosne i Hercegovine, gde su u to vreme postojali oruzani konflikti, a nikako i teritorija Savezne Republike Jugoslavije, gde tih konflikata nije bilo. Što se tice kasnijeg proširivanja nadleznosti Tribunala i na teritoriju Kosova i Metohije, koje je u sastavu Republike Srbije, kroz podizanje optuznica protiv najviših politickih i vojnih rukovodilaca SR Jugoslavije i Republike Srbije 1999 godine, nedvosmisleno se moze dokazati, da je SR Jugoslavija bila u to vreme izlozena vojnoj agresiji NATO pakta, da se ona legitimno branila i da se ne moze govoriti o drugim pociniocima povreda medunarodnog humanitarnog prava, osim o onima koji su izvršili agresiju na suverenu teritoriju SR Jugoslavije. Osnivanje Tribunala Suprotno opšte prihvacenom pravnom stavu i dosadašnjoj praksi da se medunarodni sudovi, bilo krivicno, bilo gradanski, osnivaju medunarodnim ugovorima, to jest saglasnošcu volja zainteresovanih drzava, to nije vazilo za Haški tribunal. Osnovao ga je Savet bezbednosti kao najviši izvršni organ UN, na šta ga Povelja UN ne ovlašcuje, i što je u suprotnosti sa osnovnim demokratskim principom nezavisnosti sudstva, od svake izvršne vlasti. Ta cinjenica vec dovoljno dovodi u pitanje legitimitet ovog suda i njegovu imunost na politicke uticaje. Kada se tome doda da je Statut Tribunala definisao savetnicki tim Madlen Olbrajt, dok je bila americki ambasador u UN, onda je jasno ciji je to zapravo sud. Subordinacija Tribunala Stvoren kao pomocni organ Saveta bezbednosti Haški tribunal je u svemu podreden Savetu bezbednosti, koji ga finansira, vrši izbor sudija, predsednika suda i glavnog tuzioca, ocenjuje njegove izveštaje, nadzire njegov rad i odlucuje o njegovom trajanju. Takav status Tribunala je nespojiv sa principom nezavisnosti suda. Haški tribunal i NATO SAD, kao vodeca clanica NATO, zbog dominantne uloge u Savetu bezbednosti vrše odlucujuci uticaj na rad Haškog tribunala, koji se neporecivo oslanja na poznati izveštaj CIA o procentima krivice Srba, Hrvata i Muslimana u ratnim dešavanjima na prostorima Bosne i Hercegovine, na štetu Srba i na štetu istine o njihovoj odgovornosti ( krivica Srba iznosi 70%, Hrvata 20%, a Muslimana 10%). To pokazuje i odnos broja optuzenih 1997 godine za Bosnu i Hercegovinu, od 81 optuzenog prema zvanicnim podacima Tribunala bilo je 57 Srba, 18 Hrvata i 3 Muslimana. U narednom periodu broj optuzenih Srba se povecavao što na javnim, što na tajnim optuznicama, dok su muslimanski vojni i politicki lideri, koji su javno pozirali sa odsecenim srpskim glavama, imali status zrtve. Povezanost NATO-a sa Haškim tribunalom ubedljivo ilustruje izjava Dzejmi Šeja, predstavnika za štampu NATO u vreme agresije na Jugoslaviju, koji je na pitanje o mogucoj odgovornosti NATO za ratne zlocine pred Haškim tribunalom, rekao da je '' NATO prijatelj Tribunala i da su zemlje NATO njegovi najveci finansijeri. NATO zemlje su stvorile taj Tribunal i finansiraju ga '' izjavio je Šej (16-17. maj 1999.). O tome kakva je stvarna pozicija Tribunala u odnosu na SAD govore i sledeca dva podatka. Tokom pregovora Tribunala i vlade Hrvatske o izrucenju generala Blaškica, i još par optuzenih hrvatskih drzavljana, SAD su preko Stejt departmenta pruzile formalne garancije Vladi Hrvatske, da ce im u Hagu biti sudeno vrlo brzo, što je bio uslov Hrvatske za izrucenje. Kada bi Haški tribunal bio zaista nezavistan, ne bi dozvolio ni jednoj drzavi da ga svojim jednostranim izjavama obavezuje u svom radu. Frapantan primer mešanja Vlade SAD u rad Haškog tribunala je i raspisivanje nagrade od pet miliona dolara za privodenje Slobodana Miloševica u Hag. Haški tribunal nije reagovao na takvo mešanje SAD, cime je potvrdio ko usmerava njegov rad. Karakter rata u Bosni i Hercegovini Iako ni jedna rezolucija, niti druga odluka Saveta bezbednosti, kao ni Dejtonski sporazum, nigde ne kvalifikuju rat u BiH kao agresiju od strane SR Jugoslavije, Haški tribunal je to ucinio u nekim sudenjima i bar u jednoj presudi. Time je ovaj sud sa koloseka prava neporecivo prešao u politiku. Ako se tome doda da je kao eksperte za istoriju Balkana pozivao prvenstveno one, koji su poznati po svom nenaucnom i pristrasnom gledištu, onda je jasno da to cini, zbog toga što nastoji da osnazi i legalizuje neosnovane optuzbe protiv srpskog naroda i SR Jugoslavije. Antisrpsko postavljanje Haškog tribunala U skladu sa politikom mecunarodnih cinilaca koji ga finansiraju, Haški tribunal je do sada podigao optuznice iskljucivo protiv najviših politickih i vojnih licnosti SR Jugoslavije, Republike Srpske i bivše Republike Srpske Krajine, dok su najviši politicki i vojni rukovodioci bosanskih Muslimana i Hrvata, Hrvatske, kao i albanski teroristi izostali i fakticki uzivaju njegovu zaštitu. Takvim pristrasnim optuzivanjem vodstva jednog naroda i samo jedne drzave Haški tribunal nastoji da doprinese sprovodenju politike onih medunarodnih cinilaca, koji zele da proglase Srbe za genocidan narod i onemoguce njihove legitimne teznje za zaštitu svojih nacionalnih prava i interesa. U prilog ocene o pristrasnosti, selektivnosti pravde i neprincipijelnosti Tribunala idu i sledece cinjenice. Srbi su vecina optuzenih i uhapšenih lica, a verovatno i onih koji se nalaze na tajnim optuznicama, kao neprihvatljivog i nelegalnog oblika postupanja Tribunala. Samo Srbi su ubijani i brutalno tretirani prilikom hapšenja i kidnapovanja, radi odvodenja u Hag, naocigled svoje dece i porodica. Samo Srbi su na prevaru od strane zvanicnih predstavnika medunarodne zajednice lišavani slobode. Samo Srbi umiru u zatvoru u Hagu. Samo Srbi ne primaju nikakvo obeštecenje kad dokazu da su nevini. Agresija NATO-a i Tribunal Pravu zavisnost od NATO pokazuje odnos Haškog tribunala prema agresiji protiv SRJ u prolece 1999 godine. Iako je bombardovanje bilo protivno medunarodnom pravu, Tribunal ne samo da se od takvog medunarodnog zlocina nije distancirao, vec je liderima NATO otvoreno pritekao u pomoc u kriticnom trenutku rata, podizuci optuznice protiv vodecih politickih i vojnih rukovodilaca SRJ i Srbije za navodne ratne zlocine. Tim postupkom Haški tribunal je zapravo stupio u rat protiv SR Jugoslavije na strani agresora. Priskacuci upomoc NATO-u Tribunal je hteo da oteza legitimnu odbranu zrtve agresije i da NATO- u pribavi naknadni legitimitet za pocinjenu agresiju, koja je bila zlocin protiv mira i covecnosti. Takvim postupanjem Tribunal je bio saveznik NATO-u u agresiji na našu zemlju. Zato ne cudi što je uporno odbijao da optuzi celnike NATO, ili bar da pokrene bilo kakav postupak istrazivanja, koji bi ih teretio. Nasuprot tome, kada su otpali svi izmišljeni dokazi za optuznicu protiv politickih i vojnih lidera SRJ i Srbije, glavni tuzilac tribunala se sada napreze da makar naknadno iskonstruiše neke nove dokaze. Zanimljivo je da je izveštaj Amnesti internešenela, ugledne nevladine organizacije koja je razvila aktivnost na svim kontinentima, objavljen u junu 2000 godine, o ratnim zlocinima u toku agresije na SRJ, izazvao pravu uzbunu u NATO-u i Tribunalu. U izveštaju piše ''NATO je ratni zlocinac na Kosovu. NATO je prekršio ratne zakone za vreme rata na Kosovu prošle godine narocito napadom na drzavnu radio i televizijsku stanicu u centru Beograda 23. aprila. Bombe su usmrtile 16 osoba i ovaj napad se smatra ratnim zlocinom, s obzirom na to da je bio svesno bombardovanje civilnog objekta. Osim toga, komandanti NATO-a prekršili su ratne zakone, jer nisu obustavili napade na tri mosta, kada je bilo ocigledno da su civili vec stradali u slicnim prethodnim napadima''. Amnesti Internešenel navodi i više drugih primera flagrantnog kršenja medunarodnih pravnih pricipa i konvencija u bombarderskoj kapanji. Karla del Ponte je na ove optuzbe reagovala tako što je sprecila bilo kakvu istragu i pred Savetom bezbednosti odigrala ulogu advokata NATO-a: ''Nema osnova za otvaranje istrage po bilo kom osnovu ove optuzbe, ili za neke druge incidente povezane sa NATO bombardovanjem. Precutana je, izmedu ostalog, i ova okolnost: kada je Karla del Ponte, po obavezama svoje struke, primila i kvalifikovanu prijavu grupe uglednih pravnika iz Kanade i zapadne Evrope protiv komande NATO, i kada je odgovorila da ce je razmotriti - kako je bila obavezna - pozvana je u štab NATO, gde su je dobro podsetili ko je placa (javni recept M. Olbrajt) pa se brzo ispravila, odbacujuci svaki dalji pomen eventualne odgovornosti svog poslodavca. Šta više, naglasila je kako oni u Sudu, za Madlen Olbrajt, cesto govore da je ona ''majka'' tog pravosudnog organa. Tako je Karla del Ponte ostala glavni i jedini pravno-sudski organ, koji kategoricki podrzava ratne zlocine NATO-a na Balkanu, i iz tog politickog bunkera sa pravnom firmom, preuzima naredbodavni ton u odnosu na sve institucije i interpretatore medunarodnog ratnog prava. Haški Tribunal i Stalni medunarodni krivicni sud Za razliku od Haškog tribunala, ciji je rad politicki instrumentalizovan, pristrasan i kompromitovan, Stalni medunarodni krivicni sud ja nastao legalnim putem, voljom drzava ugovornica i on ne pretenduje na geografski omedenu i nacionalno selektiranu pravdu, vec na univerzalnu jurisdikciju, stvarnu nezavisnost i nepristrasnost. Jedina velika sila koja odbija da prizna nadleznost ovog suda su SAD. Sama cinjenica da je Haški tribunal stvoren samo za ratne zlocine na prostorima bivše Jugoslavije, a kasnije i Ruande, u sukobu je sa ciljem osnivanja Stalnog medunarodnog krivicnog suda. Pravda i njeni ciljevi mogu biti ostvareni samo ako se krivicno gone pocinioci ratnih zlocina u svim ratovima, na svim kontinentima i u svim drzavama. Svaka selektivnost samo na jednu zemlju ili region odstupa od ostvarivanja univerzalne pravde. Kada Stalni medunarodni krivicni sud stupi u dejstvo posle ratifikovanja ugovora o njegovom osnivanju od potrebnog broja drzava potpisnica, steci ce se uslovi za okoncanje Haškog tribunala. Radi potpunog razjašnjenja koje se tice obaveza koje proisticu iz Dejtonsko-Pariskog sporazuma, cinjenica je da u tekstu ovog Sporazuma postoji izricito samo konstatacija da ce SR Jugoslavija saradivati u krivicnom gonjenju ratnih zlocina, što je, inace, njen principijelan stav i unutrašnjim zakonodavstvom kodifikovana obaveza i pre zakljucivanja Dejtonsko-Pariskog sporazuma. Haški tribunal se ne pominje uopšte. SR Jugoslavija mogla bi da saraduje sa Haškim tribunalom samo uz iskljucivanje ekstradicije naših drzavljana i uz prestanak pristrasnosti u njegovom radu. Clanom 47. stav 2, Ustava Republike Srbije je predvideno: '' Gradanin Republike Srbije ne moze biti lišen drzavljanstva, prognan ili ekstradiran''. Shodno ovoj rezolutnoj ustavnoj odredbi, protivustavno je bilo kakvo izrucenje gradana Republike Srbije, kao što bi i donošenje saveznog zakona kojim bi se to predvidelo, takode, bilo suprotno ovoj izricitoj ustavnoj zabrani. Haški tribunal je po svojoj suštini, jedan od instrumenata za politicko nadgledanje i usmeravanje, odnosno kotrolisanje kriza na podrucju geopolitickog interesa Sjedinjenih Americkih Drzava, ili jednostavnije, jedno od sredstava okupacije. Ovaj sud ne moze da podnese ni jedno racionalno preispitivanje, bilo da se radi o nacinu osnivanja i pravnom statusu, pravno procesnom funkcionisanju, oblicima egzekutive (lovci na ucenjene, tajne grupe, kriminalci i kidnaperi bez ovlašcenja, brutalna ubistva osumnjicenih), objektivnosti i pristrasnosti, nacinu finansiranja i slicno. Ove vrste primedbi kao da ne brinu mnogo, niti nosioce aktivnosti i funkcionere Tribunala, niti njegove promotere, kako na Zapadu, tako i u Jugoslaviji. Svesni su da se radi o sastavnom instrumentu ukupnih snaga za realizaciju Novog svetskog poretka i smatraju da sili nije uvek potrebna potpuna ili racionalna argumentacija. Na listi optuzenih ovog suda nece se naci ni teroristi, ni ekstremisti, ni secesionisti, ni notorni etnicki cistaci, ni zlocinci iz specijalnih operacija, ni oni koji su na bilo koji nacin prekršili Medunarodno humanitarno pravo, ako su saveznici NATO-a. Sa druge strane kako primecuje lucidni britanski novinar i univerzitetski profesor Robert Fisk '''U odnosu prema Miloševicu, stvari su postale licne''. Principijelno drzavnicko istrajavanje na zaštiti nacionalnih i drzavnih interesa kreatori nove globalizacije su preveli sa politickog terena, na licni i pretvorili ga u odmazdu. Najbolji dokaz je hapšenje po svaku cenu, u strogo utvrdenom roku, i sa bilo kojom optuzbom, ili cak i bez nje. Ovakav postupak treba da demonstrira, ne samo revanšizam, vec treba da predstavlja pretnju i opomenu drugim drzavnicima i politickim reprezentima, da vode racuna o stavovima NATO-a. Ne treba bolji dokaz od saopštenja, sa sastanka Ministara inostranih poslova NATO-a, odrzanog u Budimpešti, u kome se ''pozdravlja hapšenje Slobodana Miloševica u skladu sa Rezolucijom 827, i nalaze puna saradnja sa Haškim tribunalom''. Ono što se u prvim mesecima Dosove vlasti tretiralo kao politicki revanšizam (na balkanski nacin), sa naglašenom zeljom da se sudi i kaznjava, preti da preraste u mnogo ozbiljnijii i rafiniraniji proces, za koji neki Soroševi eksponenti, vec godinama koriste termin ''denacifikacija''. Uvodi se Komisija za istinu i pomirenje, javno se eksponira kao pomocni tim Haškog tribunala, i polako se formiraju preduslovi za politicka sudenja levicarima i patriotama na temelju pobede Dosa i njihovih stranih mentora, a ne afirmisanim nacelima prava i pravde. Tako se prakticno, Koštunicinom odlukom, formira mehanizam za pojavljivanje Haškog tribunala u novoj ulozi, kao svojevrsnog supervizora u politickim i pravnim postupcima zasnovanim na eliminaciji levih i patriotskih organizacija i njihovog uticaja u društvu. Za pripadnike ovih organizacija i opcija, potrebno je, u skladu sa nalogom spolja, ograniciti pristup javnom zivotu, javnim resursima, preduzecima i funkcijama, i obezbediti kontrolu njihovog politickog delovanja, kako bi im bila eliminisana mogucnost povratka na vlast i autenticno izrazavanje drzavnih interesa. Svakako da pokušaji uvodenja termina ''denacifikacije i reedukacije'' predstavljaju veliku manipulaciju, koja treba da bude ''kruna svih manipulacija'', i potvrdi desetogodišnju kampanju lazi o ''genocidnim Srbima''. Time bi sve, ali baš sve lazi o srpskom narodu, proglasili za istinu. Da je cela stvar nadrealisticka govore i cinjenice, da ove aktivnosti vode politicari tipa ''Radovane ne potpisuj, dok ne zauzmemo još'', koji su u protekloj deceniji po pravilu bili protiv mirnih rešenja i sporazuma, dok se najveci zagovornici mira proglašavaju za '' ratohuškace''. I na kraju Haški tribunal je jedan od instrumenata istorijskog revizionizma i revanšizma. U najavi formiranja, Rezoluciji Saveta Bezbednosti 808, pominju se Nirnberg i Tokio. Više je nego ocigledno da postoji namera, da se relativiziraju ratni zlocini u Dvadesetom veku, a narocito da se potisnu nemacki i umesto njih, pre svega medijski, isfabrikuju i nametnu srpski. Zna se i zašto, baš srpski. Najbolji dokaz za to daje i letimican pogled na nemacke medije u poslednjih deset godina i gotovo histericnu antisrpsku kampanju. Lazi i manipulacije su gotovo neverovatne, kako po svom sadrzaju tako i po kolicini. Ali, postoje i druge snage u toj zemlji. Ugledni nemacki intelektualci formirali su svoj Tribunal, u nastojanju da razoblice ovu nasilnicku i prevarantsku politiku. U slucaju Šarpinga odštampali su knjigu od dve stotine strana, njegovih lazi i obmana, nemackog javnog mnenja, i to iskljucivo na antisrpskoj osnovi. U potpunosti su demaskirali medijske manipulacije i Šarpingove lazi o masovnim grobnicama, srpskim masakrima, Racku, etnickom cišcenju i izmišljenom planu ''Potkovica'', kao i o drugim temama koje su upravo osnov za konkretno delovanje Haškog tribunala. Demaskirali su lazi bolje nego što smo mi u stanju da to ucinimo. Uradili su to bolje, zato što su neke od kljucnih manipulacija proizvedene u njihovoj sredini, u kabinetima i redakcijama daleko od ove zemlje, i to od strane lica, koje bolje poznaju nego mi. Zato im je i nelogicno i nepošteno, da se ljudima u Jugoslaviji sudi zbog medijskih izmišljotina, nastalih u Nemackoj ili nekoj drugoj zemlji. Tako nemacki intelektualci danas imaju Tribunal, kojim se bore za istinu. Jugoslovenski intelektualci, sa casnim izuzetcima, cute. Za ukidanje Haškog tribunala, ruski ambasador u UN Sergej Lavrov, podneo je ove godine zvanican predlog Savetu Bezbednosti. Verujem da dolaze dani, u kojima ce mnogima biti zao što ga nisu podrzali na vreme. Jer, kako tvrdi Havijer Marijas ''Nema uspešnijeg ni trajnijeg pokoravanja od onog koje se zasniva na necemu što je lazno''. Beograd 2.06.2001 Goran Matic Uvodno izlaganje na sednici Glavnog odbora Jugoslovenske levice NSP Lista isprobava demokratiju u praksi ==^================================================================ This email was sent to: archive@jab.org EASY UNSUBSCRIBE click here: http://topica.com/u/?bUrBE8.bVKZIq Or send an email to: [EMAIL PROTECTED] <A HREF=" http://topica.com/u/?bUrBE8.bVKZIq "> AOL users click here.</A> T O P I C A -- Register now to manage your mail! http://www.topica.com/partner/tag02/register ==^================================================================
