Геополитика” ексклузивно објављује делове из документа Пентагона о новој америчкој доктрини након 11. септембра Поразити и окупирати сваког ко не изађе у сусрет стратешким циљевима САД Ми можемо да идентификујемо претњу и опасност, али не и да знамокада или где ће Америка бити нападнута. Морамо избећи изненађење, али и бити свесни да ће бити рупа у нашем обавештајном раду „Једанаестог септембра 2001. године Сједињене Државе су претрпеле један неморалан, крвави напад. Американци су погинули на својим радним местима. Погинули су на америчком тлу. Погинули су не као војници, <http://www.geopolitika.org.yu/broj5/SLIKE/ilustracija.jpg> већ као невине жртве. Погинули су, не од руке регуларне војске која води регуларни рат, већ од стране бруталног, безличног оружја терора. Погинули су као жртве рата – рата којег су се многи бојали, али чији је очигледни ужас изненадио Америку.“ Овим драматичним речима је Доналд Рамсфелд, секретар Одбране САД, почео свој четворогодишњи извештај Министарства одбране (у даљем тексту – Извештај, прим.аут.). Извештај је завршен 30. септембра, дакле неколико седмица након напада на Њујорк, Вашингтон и још неке градове у Америци. Иако се у даљем тексту тврди да је и пре напада у Извештају стављен посебан акценат на неке промене у оружаној сили и безбедности САД у оквиру стратегије за 21. век, такође је наглашено да су због потоњих догађаја унете и неке додатне измене. „Геополитика“ је за овај број одабрала неколико карактеристичних одељака из овог Извештаја који се односе на неке од главних црта америчке будуће стратегије. Иако ће се многе од њих учинити нашим читаоцима већ добро познатим, ипак треба обратити пажњу на извесну дозу нервозе, чак страха, пред новим и за сада непознатим начином „ратовања“ – тероризмом. Можда по први пут неко од званичника САД признаје, а то ће се видети и у одломцима овог Извештаја, да „Америка неће бити у стању да на време препозна, предвиди и открије“ овакве или сличне нападе у будућности. Да ли је то први показатељ слабљења до сада највеће светске силе, или је можда баш њена спремност да те слабости призна и са њима се суочи – знак да нам још дуго у будућности прети останак под њеном доминацијом? „Напад на Сједињене Државе и рат који нам је наметнут, фундаментално расветљавају стање наших прилика: ми не можемо и нећемо знати прецизно где и када ће интереси Америке бити угрожени, када ће Америка бити нападнута, или када би Американци могли погинути у случају агресије. Ми можемо бити начисто са кретањима (у свету), али несигурни у погледу догађаја. Ми можемо да идентификујемо претње и опасност, али не можемо да знамо када или где ће Америка или њени пријатељи бити нападнути. Ми морамо да дамо све од себе да избегнемо изненађење, али исто тако морамо бити свесни да ће увек бити рупа у нашем обавештајном раду. Прилагодити се изненађењу – прилагодити се брзо и одлучно – мора, стога, бити услов за даље планирање.“ Извештај, дакле, почиње недвосмисленим признањем сопствених слабости у будућности, што је, мора се признати, само по себи већ храбар потез, ако имамо у виду вишедеценијску америчку надменост у погледу мишљења о томе ко је у свету „цаппо ди тутти цаппи“. Међутим, у даљем тексту се види да се од традиционалног војног самопоуздања у случају САД ипак није тако лако одустало, иако је видан додатни опрез у изјавама. На пример, каже се да „иако је САД војно најсупериорнија сила на свету“, ипак мора „да поведе рачуна“, јер су многе земље у међувремену „почеле да производе или на други начин набављају оружје за масовну деструкцију“. Такође, текст обилује изјавама типа да се америчка стратегија и даље мора заснивати на премиси да „ако хоће да буде ефикасна ван граница своје земље, Америка мора бити безбедна код куће“ и да се зато мора трагати за условима који ће обезбедити „проширење америчког утицаја споља“ и тиме „очувати америчку безбедност“. Ширење „америчког утицаја споља“ већ је добро позната премиса многим земљама данашњег света. Иако се то није показало делотворним у случају последњег напада на Америку, и даље се на томе упорно инсистира. У том смислу, америчко министарство одбране дефинише „четири кључна циља“ спрам којих ће се усклађивати „развој снага САД и њених потенцијала, ангажовања и употребе“: – осигуравање савезника и пријатеља САД у свету – одвраћање непријатеља од предузимања акција или операција које би могле да угрозе интересе САД, њених савезника и пријатеља – одвраћање агресије унапред припремљеним ангажовањем; нападање са циљем брзог пораза непријатеља и жестоко кажњавање агресије нападом на непријатељске војне потенцијале и пратећу инфраструктуру, и – одлучна победа над сваким непријатељем у случају да одвраћање не успе. Амерички стручњаци су оценили да је гломазни систем безбедности заснован пре свега на прислушкивању милијарди разговора дневно – тешко омануо, те да би стога већу пажњу требало посветити и такозваним класичним методама: од праћења и рада на терену, до прављења профила могућих нападача (било да су у питању земље или појединци), затим аналитичког рада, откривања евентуалних слабости и потом неутралисања потенцијалне опасности. Међутим, Американци су се одлучили за прилично невероватну опцију (која се неретко коси са другим основним поставкама Извештаја!), а која гласи: „Централни циљ је померити основу планирања одбране са модела Претње који је код нас доминирао у прошлости и усвојити модел Могућности. Овај модел се више фокусира на то како би неки непријатељ могао да се бори, него ко би непријатељ могао да буде или где би рат могао да се деси. Из овог последњег одељка се види да је последњи напад на САД изазвао ефекте међу званичницима Министарства одбране, каквима се починиоци нису моглу ни надати, јер, као што ће се видети у даљем тексту, Америка ће се скоро у потпуности усредсредити на откривање могућих нападача, при чему ће неминовно трпети остали важни сегменти њихове одбране. Иако кратак и сажет, без много детаља, овај одељак у којем се као кључна тачка издваја суштинска „промена модела“ америчке одбрамбене стратегије, просто баца у засенак и на неки начин скоро потире већину других планова изнесених у Извештају, а који се односе на наставак и продубљивање америчког утицаја у свету. Последњих неколико реченица овог одељка управо то и откривају: „Овај модел признаје да није довољно планирати конвенционалне ратове великог обима у удаљеним регијама. Уместо тога, Сједињене Државе морају да идентификују могућности које су потребне да се одврате непријатељи који се ослањају на изненађење, превару и „асиметрични начин вођења рата“ да би остварили своје циљеве. Усвајање овог модела „могућности“ захтева (...) трансформацију америчких снага, потенцијала и институција, да би се америчке предности прошириле далеко у будућности.“ Свакако да ће сваки читалац у Србији након овог поднаслова добити дејá ву синдром, јер он у најкраћем описује досадашњу америчку стратегију према свету, а пре свега према непослушним државама и регионима: „Снаге Сједињених Држава морају да одрже способност (...) да наметну вољу САД и њених коалиционих партнера, и то сваком непријатељу, било да је у питању нека држава или неки недржавни ентитет. Такав један одлучан став (да се непријатељ порази, прим. аут.) може да укључује и промену режима непријатељске земље или окупацију стране територије све док се не изађе у сусрет стратешким циљевима САД.“ А да ће Азија заиста поново доћи у жижу америчких интереса, не говори само потоње бомбардовање Авганистана и тражење савезника међу арапским земљама (али и другим земљама Азије по принципу – ако нисте са нама, онда сте против нас), већ и неколико наредних одељака у Извештају америчког министарства одбране. У Извештају се напомиње да је Азија „изузетно велики регион“, да се готово „непредвиђено брзо развија у војном и технолошком погледу“, те да стога представља „изузетно поље интересовања за САД“. Необавештеном читаоцу би можда и могло да буде мило што ће се Американци, њихови пријатељи и савезници напокон оканути Балкана и забавити се о свом јаду другде. Такође, злуради би можда помислили да је такав став Америке испровоциран превасходно потоњим нападом на Њујорк и Вашингтон. Међутим, треба подсетити да овакав став није ни сасвим тачан, а ни сасвим нов. Наиме, значајан део Бушовог инаугурационог говора приликом избора за председника САД био је посвећен управо Азији. Тада смо се, ваљда, по први пут били порадовали и понадали што нећемо више бити главна (или једна од главних) преокупација CNN-а и Стејт департмента. Реалност је показала да нисмо сасвим били у праву, али је такође и показала да није сасвим случајно што се америчка војска већ нашла на тлу Азије у великом броју, што већ бомбардује једну од највећих азијских земаља и што већ планира да своје акције прошири диљем тог континента. Ако је Буш Јуниор у свом инаугурационом говору ставио акценат на Азију рекавши да се „сфера америчког интереса помера са Балкана и неких других региона на удаљене регије планете“, онда изгледа да му је (бизарно је рећи, али се другачије не може представити) терористички напад од 11. септембра прилично добро дошао да тај свој циљ и оствари. Но, о америчким плановима везаним за Азију, биће више речи у следећем броју „Геополитике“, која ће се и тематски позабавити овим регионом. Винета МариновиЋ http://www.geopolitika.org.yu/broj5/512.html
NSP Lista isprobava demokratiju u praksi ==^================================================================ This email was sent to: [email protected] EASY UNSUBSCRIBE click here: http://topica.com/u/?bUrBE8.bVKZIq Or send an email to: [EMAIL PROTECTED] T O P I C A -- Register now to manage your mail! http://www.topica.com/partner/tag02/register ==^================================================================
<<ilustracija.jpg>>
