|
Mudri ljudi su mudri zato što umeju da posmatraju svet
i da saslušaju tuđe mišljenje, a nikako stoga što su bili dobri đaci i što su
bili u stanju da u glavu strpaju brdo činjenica. Mudrost nastaje iz diskursa sa
samim sobom (u kasnonoćnom solilokviju), svakako, uz kritičko 'češljanje'
zaključaka do kojih su drugi umni ljudi došli. Malo je Srba koji ne misle da su
svu pamet sveta 'popili', čak su takvi i oni koji jedva znaju da čitaju i pišu.
Generalno uzevši, srpski um je krajnje stereotipan i tako zabunkerisan, da mu
nikakva misaona strela ne može probiti zglupljujući oklop. Čega se pametan stidi
Srbin se ponosi... Ono malo Srba
koji su to primetili, shvatili su da se u srpskoj ilovači ne vredi upinjati, te
su napustili tu podzemnu intelektualnu pećinu i izašli na osunčanu livadu. Tamo žive, stvaraju i
rade, tako da ubrzo sasvim zaboravljaju srpsku mračnu (bez-umnu) katakombu u
kojoj su, valjda, nesrećnim slučajem bili rođeni.
PEĆINSKI SRBI
"Suri", javi se opet Žule, "vidim,
vratio si se na oracle, o kome smo
ranije pričali. Zaista, logički gledano,
oracle jeste ono što se reklo ili
pro-reklo (pre reklo, unapred reklo). Ali, ipak, teško je reći da to ne bi mogla
da bude puka slučajnost. Nisi objasnio ni auricula, auriculae (uho, sluh), a to si sam
započeo..." "Čekaj Žućo", pobuni se Stevanija. "Najpre da
čujemo šta srpski jezik kaže o mom imenu..." "Stevanija!", viknu Mastodont udarivši šakom o
sto. Potom spusti glas i nastavi prekorno: "Zar ti je važnije šta će o tvom
imenu kazati ovaj Surlan, od onoga što sam ti ja
objasnio?" "Da nisi ljubomoran, Lazo-mazo?", razvuče
Stevanija svoje usne u divan osmeh, zatim skide Mastodontov šešir s glave i
poljubi ga u čelo. Gledam Stevaniju i osećam kako mi pritisak
raste u donjem delu stomaka. Nastavim brzo: "Iz maločas pomenute surbelske
osnove sta-bel-gna, nastale su brojne
reči u srpskom jeziku, kao stapanje, stupanje, štipanje, stepen, stupanje,
stupanj, stopa, stepenica, stublina, stub, stavljanje, stav, ustava, izdavanje,
zadebljanje. U slučaju tvog imena, nas osebno zanimaju reči stupanje (car je stupio na presto – kod Srba ime poznato
i kao Stepan ili Stjepan) i stavljanje (ustabljenje, ustabljivanje slično stablu, odakle nam dolaze i današnje
"strane" reči – establišment ili etablirati; fr. ètablire, lat.
stabilire, eng. establishment) , odnosno po-stavljanje vladara na tron. Mislim da
nije potrebno da posebno objašnjavam glasovnu promenu, gde glas 'b' prelazi u
'v' ili 'p', do koje je u srpskom jeziku dolazilo iz dva razloga. Jedan je
pojmovna distinkcija (nužnost da se od iste reči oformi novi pojam), a drugo je
čista ekonomičnost, kada jezik traži da izvrši određen pokret u usnoj duplji što
kraćim i jednostavnijim putem, to jeste, sa što manje napora i uložene
energije." "Lautverschiebung?", radoznalo će
Žuća. "Ne", odgovaram mu. "Raskov (zamisli Rasmus
Rask – razumni Raško!) ili Grimov zakon odnosio
se na germansko glasovno pomeranje, na primer, prelazak glasa 'p' u bezvučno
'f', u odnosu na takozvani indoevropski koren, grčki, sanskrit i latinski jezik.
Oni pominju i nekakav proto-germanski, zapravo, jezik koji je uistinu postojao,
ali tek u trećem ili četvrtom veku Hristove ere. Grim stariji je takođe obradio
i odnos glasova 't' i 'c' u engleskom i nemačkom jeziku, na primer two (dva) i zwei, kao i relaciju velara u istim jezicima ('k'
i 'h', make > machen – surbelska osnova um-gnati, maknuti, gr. μηχανική mehanika, μαγνήτης magnet – metal
koji je u stanju da pomera druge gvozdene predmete, da ih makne, pomakne). Zapravo. Grim je samo
konstatovao posledicu, a u sam uzrok nije ni mogao da uđe, bez znanja surbelske
aglutinirane jezičke forme. Odnos 'b,d,g,s' i 'p,t,k,z' opet nije baš takav, kakvim ga
je Grim prikazao. O tome dosta je govorio Karl Verner. Kako će se neki glas
izgovoriti, umnogome je zavisilo od motorike govornih organa ili naglašenog
sloga u reči." "E pa dobro, Surlane", oglasi se Mastodont,
podižući značajno obrve. "Otkud ti možeš da znaš da je praslog sur ili zora, baš taj od kojeg je krenula
ljudska komunikacija? Moraš priznati da takva tvrdnja zvuči prilično
čvrknuto." "Priznajem samo da ti je pitanje na mestu. Sur
i bel jesu prvi artikulisani slogovi, pošto se sve evropske reči mogu vratiti u
takvu surbelsku onovu. Naravno, uz dodatak 'uma', koji se tu pojavljuje sasvim
nezavisno. Zašto je to tako, nije lako objasniti. Ipak, ukoliko bismo Darvinovu
teoriji o evoluciji uzeli kao ispravnu (a ja sam ubeđen da je ona tačna, mada se
kosi sa mnogim uvreženim dogmama i religijskim viđenjem sveta), tada bismo
primetili da u životinjskom svetu možemo da čujemo glasove, približne ljudskim,
upravo na skali 's,z,š/kgh/r' (šištanje, siktanje, groktanje, graktanje,
režanje). Ne zaboravimo i mukanje. Praistorijski čovek je posedovao potencijlnu
inteligenciju i on je mogao da takve zvučne senzacije sabere i njima označi
božanstvo Sur, to jeste, Sunce (sur-gna-sta, sur-gna-ca, sur-n-ce i naposletku
sunce). Mislim da nije potrebno
objašnjavati zašto baš sunce...Naravno, pomenuti praslog, izvorna reč ljudskog
govora, nije odmah zvučala ni kao sur
niti zora, već je bila prožeta onim
Sosirovim 'laringealom'. Možda shurh
ili tome slično. Nakon toga govor se kasnije rafinisao, motorika se popravljala.
Takav proces je morao da traje milenijumima, pre nego što je čovek uistinu uspeo
da međusobno uspostavi najprostiji vid govorne komunikacije. A odatle, od
momenta sklapanja prve jednostavne i razumljive rečenice, razvoj govorao je
strahovito ubrzan. Ta prva rečenica mogla bi biti 'zora belog dana', jer je potreba za
slobodom iskonska, a zora belog dana (izlazak sunca), za čoveka je sigurno bila
jedina sloboda koju je on mogao zadobiti nakon pećinske tmine u kojoj je skriven
boravio u toku noći." "E pa sad...", veli mi Mastodont, prelazeći
šakom preko čela. "na osnovu čega možeš da tvrdiš da je ta tvoja 'surbelda'
današnja 'sloboda'. I još pride, da je iz toga proizašlo ime Srba, a potom i
Slovena? Umislio si da si mnogo pametan, šta li..." "Ti Mastodonte, čini mi se, mene uopšte ne pratiš", kažem mu ljutito. "Vajni filozofe! Zar ti nije jasno da su mudri ljudi mudri zato što umeju da posmatraju svet i da saslušaju tuđe mišljenje, a nikako stoga što su bili dobri đaci i što su bili u stanju da u glavu strpaju brdo činjenica. Mudrost nastaje iz diskursa sa samim sobom (u kasnonoćnom solilokviju), svakako, uz kritičko 'češljanje' zaključaka do kojih su drugi umni ljudi došli. Malo je Srba koji ne misle da su svu pamet sveta 'popili', čak su takvi i oni koji jedva znaju da čitaju i pišu. Generalno uzevši, srpski um je krajnje stereotipan i tako zabunkerisan, da mu nikakva misaona strela ne može probiti zglupljujući oklop. Čega se pametan stidi Srbin se ponosi... Ono malo Srba koji su to primetili, shvatili su da se u srpskoj ilovači ne vredi upinjati, te su napustili tu podzemnu intelektualnu pećinu i izašli na osunčanu livadu. Tamo žive, stvaraju i rade, tako da ubrzo sasvim zaboravljaju srpsku mračnu (bez-umnu) katakombu u kojoj su, valjda, nesrećnim slučajem bili rođeni.
Vaš komentar http://suriorao.11.forumer.com/viewtopic.php?p=15#15
Dušan Vukotić http://www.webspace-kostenlos.com/vukotic/ |
