Izrodi u srpskoj dijaspori

[Dusan Vukotic]

Poštovana gospodo,   Čini mi se da suviše nonšalantno prilazimo delovanju srpskih krpiguza u biću srpske dijaspore, kakvi su Sima Mraović, Mila Alečković, Zoran Milinković i mlađani "otporaš" Dejan Bulatović. Istina je da oni spadaju u harlekine, koji lako kod normalnog čoveka izazivaju podsmeh i prezir. Takvi pohlepnici bi bili izvrgnuti ruglu i u najzabačenijoj srpskoj birtiji. Mladi azilant Bulatović, u pomenutom scenariju, već sebe vidi na nekom visokom položaju, verovatno u Ministrastvu za dijasporu, ne isključujući ni samu ministarsku fotelju. Novoj izdajničkoj koaliciji u razvoju je "sinulo" i shvatili su da bi morali (ukoliko osveje vlast, u šta ne sumnjaju, zahvaljujući proverenim sponzorima srpskog samovešanja) u svoju buduću vladu da uključe i srpsku dijasporu. Obećanja ih ništa ne koštaju, te im je lako da dodatno potpale Bulatovićevu usijanu glavu. Ipak, na kraju, samom Bulatoviću gazde će teško šta ozbiljno ponuditi, sem, možda, mesto portira u Narodnoj Skupštini. U prvi plan će iskočiti Mila Alečković i nekoi drugi ljudi iz srpskog rasejanja (možda Majkl Đorđević), pa i oni za koje bi danas Srbi u svetu stavili ruku u vatru, u veri da su oni vrhunski srpski intelektualci i proverene "patriote".     Destruktivni procesi u srpskom biću svakim danom dobijaju na ubrzanju. Pre samo desetak godina, teško da bi se mogao naći Srbin, koji se ne bi nasmejao, da mu je neko tada rekao da će srpski jezik biti ukinut, a uveden nekakav neodređen (jezik kojim svi ljudi na planeti govore) - MATERNJI!?? Da li će za godinu, dve, pet, srpski jezik biti zabranjen i u Srbiji? Pomislićemo, smešno pitanje, ali sigurno je da će nam se, ukoliko se momentalno ne prenemo iz strašnog mrtvila, i to dogoditi. Bivši ministar Gaša (zaboravih mu "pijano" prezime), dobro znamo, najavljivao je tako nešto u Srbiji (zagovarajući "komunikaciju", za šta, kako je tvrdio, "jezik i inače služi"), pre nego šo je o tome u Crnoj Gori bilo ikakvih nagoveštaja.   Međutim, mislim da stvar nije tako bezazlena kako nam možda izgleda na prvi pogled. Ta stoka je uporna i ne pada joj na pamet da se osvrće, kako na podsmešljive komentare tako i na direktne udarce po zadnjici. Pohlepa može da bude neverovatno jaka pokretačka snaga, o kojoj normalno sazdana ličnosti ne može ni da sanja.   S druge strane, trebalo bi da nam postane jasno da oni ne rade ništa na svoju ruku, već da se povremeno puštaju iz gazdine štenare da ujedaju normalan svet. Sam gazda, naravno, stoji po strani i posmatra razvoj događaja, na osnovu kojih vrši korekcije u dresuri pomenutih lojara.     Zapravo, o čemu se tu radi?  Zapadne sile su očigledno i odavno krenule u skriveni rat protiv srpskog roda, sa ciljem da ga razore i sasvim istrebe (onaj otvoreni, s bombama, spram toga je bezazleni nazeb). Centar takve srboubilačke aktivnosti smešten je u Pariz, verovatno zbog činjenice da većina Srba i danas gaji prijatljska osećanja prema Francuzima (Bože, sačuvaj me od prijatelja, a od neprijatelja ću se čuvati sam). Stoga, nikako nije slučajno da se pomenute samozvane "vođe" srpske dijaspore oglašavaju baš iz Pariza. Na primer, Bataj je službenik francuske obaveštajne službe, koji u Beogradu čak ima i nekakvo svoje "preduzeće", mislim, pod naslovom "Geopolitika". U prepisci sa mnom, Sima Mraović je priznao da su Bataj i Mila Alečković pokušali da ga vrbuju za "jednu stranu službu" (na takve izdajnike još ranije nas je upozoravao gospodin Janić). Danas, kako znamo, Sima Mraović je jedan od (po rečima Mile) "vrhunskih intelektualaca" u Alečkovićevoj KSEA. Takvo zlokobno kolo se širi do Zorana Milinkovića i, najposle, Dejana Bulatovića.   Prema tome, današnja ofanziva (agresivna kampanja) Dejana Bulatovića i njegovog PZNS nikako se ne bi smela potcenjivati. Njima je potrebno da ime svoje organizacije provuku kroz srpske uši, kako u Srbiji tako i u dijaspori. Ostalo će obaviti na izborima koji su sve više na pomolu. Karta na koju igraju je jasna. Za početak će ići u koaliciju s Čankom, Batićem i Vesnom Pešić, ali prave razmere takvog razvratnog saveza pokazaće se pred same izbore, kada će se pridružiti Čedomiru Jovanoviću. Kada tome dodamo Demokratsku stranku i SPO (ali i druge stranke "demokratske orijentacije"), koji im po političkom lešinarenju gravitiraju, mogli bismo da dobijemo jednu kataklizmičnu postizbornu sliku, o kakvoj normalan svet u Srbiji teško može da sanja. Kažem, "normalan", a veliko je pitanje koliko je srpsko glasačko telo, za poslednjih pet godina, obolelo od sindroma "samospaljivanja na lomači". SRS će i dalje zadovoljno trljati ruke pred jalovom pobedom i mirno će nastaviti svoju "kritiku režima" i priču o svom "poštenju i patriotizmu", naravno, onako kako večitim "pobednicima" a opozicionarima dolikuje. S druge strane, formiraće se vlast koja će desetostruko nadmašiti po zlu ovu koju danas imamo.     Verujem da je većini Srba, koji prate zbivanja u dijaspori, poznato ime Nikole Janića, predsednika Srpskog saveza iz Švedske, kao i njegova inicijativa (USDE – Ujedinjena srpska dijaspora Evrope) za smisleno i svrsishodno organizovanje Srba u rasejanju. Za razliku od svih sličnih ranijih pokušaja, Nikola ne pokušava da Srbe nasilno utera u nekakvu zajedničku organizaciju. Njemu je jasno da je za ostvarnje pomenute zamisli neophodno vreme i zrenje srpskog bića u Evropi, koje će samo shvatiti da za budućnost Srba nema drugog izlaza, sem da na krajnje demokratskim načelima oforme instituciju u kojoj nijedna srpska organizacija ili društvo ni u kom smislu neće biti diskrimisano. Dakle, u USDE-u srpska udruženja bi zadržala potpun identitet, svaka organizacija bi imala po jednog predstavnika u tom novom telu, bez predsednika ili "vođe", a odluke bi se donosile prostim sabiranjem glasova. Naravno, kada bi se određena odluka glasanjem donela, ona bi postajala obavezujuća i za one koji se s njom, eventualno, nisu složili. Uostalom, to je azbuka demokratije i jedini način da se dobro osmišljena ideja i ostvari.   U stvari, čemu ovoliki uvod? Upravo zato što jedini spas, eventalno, može Srbima da stigne od braće i sestara iz sveta. To je i razlog zbog kojeg se vodi težak podzemni rat protiv ujedinjenja srpske dijaspore, posebno u Evropi. Srpskim lešinarima u Srbiji to nikako ne bi odgovaralo, a jasno je i zašto. Zato što bi ujedinjena dijspora bila u stanju da se orijentiše ka ključnim ciljevima srpskog opstanka, bila bi nezavisna od bilo kakvog uticaja političko-mafijaških klanova, mogla bi da preuzme sve ozbiljnije medije u matici, a time rasprši svaki pomisao na nečasne radnje u onim krugovima, kojima je vlastiti džep važniji od sudbine srpske dece. Ili, što je daleko važnije, uticaj dijaspore u političkom i finansijskom životu zemlje, stvorio bi uslove da na svim poljima društvenog rada u zemlji, isplivaju na površinu istinski intelektualci i rodoljubi, kojih u Srbiji još ima, a kojima razbojnička klika, služeći se različitim metodama (od ucene do pretnje) ne dozvoljava da podignu glavu iz zapećka. Treba razumeti da hrabrost jeste vrlina kada postoje izgledi da se preživi, dok je u suprotnom čista ludost.   Da li su Srbi u rasejanju spremni za takav, sigurno najvažniji poduhvat za budućnost matice i Srba uopšte? Da jesu, kazaće neko, tada bi to već davno učinili. Zar je to toliko komplikovano? Svakako da nije, ali tragična srpska istorija i dugogodišnja negativna selekcija u matici, učinila je svoje. Najteže je pokrenuti vagone koji stoje, dati im prvobitni impuls, a ako se oni jednom pomaknu, docnije bi se samo moralo paziti da ne stanu, to jeste da se naizmenično ali konstantno guraju, uz relativno malo dodatne energije. Nažalost, srpska kompozicija stoji na sporednom koloseku mnogo decenija, u rđi, paučini, obrasla u korov i zatrpana smećem, na koje su se "zarobljeni" srpski  "putnici", na sopstvenu nesreću, očajno privikli. Stoga, srpski voz će se pokrenuti samo u slučaju ako se tu pojavi neko sa "strane", ko ume da ga "upali". A takav "mašinovođa" nikada, čak i da hoće, neće uspeti sam da zavrti točak, ukoliko ga ne pošalju oni koji će imati dovoljan ugled, kojima će gladni, odrpani i beznađem okovani "putnici" verovati i zbog kojih će i sami zasukati rukave i započeti da krče korov i skidaju rđu.   Dušan Vukotić