ZAORAVANJE SRPSKOG SECANJA

[Dusan Vukotic]

ZAORAVANJE SRPSKOG SEĆANJA  http://vukotic.50webs.com/zver.htm UZVERAVANjE OVCE   Iako je u hrišćanskom svetu Božić praznik posvećen miru, latih se da pišem, pun nemira i svađalačkog raspoloženja. Mir Božji - Hristos se rodi! Ali teško je biti miran, pa makar se radilo samo o ova dva tri dana posvećena Spasitelju. Još jedna godina nesmanjenog srpskog stradanja je iza nas. Godina u kojoj su Srbe ubijali u tzv. Bosni i Hercegovini, u Hrvatskoj, a posebno na Kosovu i Metohiji. Sudeći po tome da je i nova godina započela i novim ubijanjem Srba, teško da nas išta dobro može očekivati u sledećem letu. Ipak, moglo bi se zaključiti, da srpske nesreće koje izazivaju tuđini nisu ni približno toliko strašne, koliko je strašno naše srpsko-srpsko satiranje i samoštranganje. Srpska vlast, budući da je postavljena od strane onih koji Srbiji (i Srbima uopšte), ne žele dobro, čini ono za šta je unapred dobila precizne zadatke. Čitava srpska politička scena, uključujući poziciju i opoziciju, liči na jedan ožedneli čopor divljih zveri, koje jurišaju na sve tanji “izvor “ usred pustinje, nakon što su u slast pojele svoj okot.  Naravno, budući da  “voda” postaje sve plića, njihovi međusobni sukobi, bez obzira kojoj predatorskoj skupini (partiji) pripadali, postali su neizbežni. Da bi se stiglo do “oaze”, ne biraju se sredstva. U takvim uslovima, čak i dojučerašnje miroljubive “ovčice” nemaju puno izbora, sem da podivljaju i “naoštre” zube. Svakako, ukoliko imaju nameru da prežive.   BUNARENjE   Sudeći po svemu, Srbima neće biti potrebni neprijatelji sa strane, da bi se isklali i zatrli. Glib u koji smo ušli početkom devedesetih, danas se tako skoreo i otvrdnuo u srpskim dušama, tako da postoji realna opasnost da ga nikada nećemo ispljuvati, bez obzira da li stigli ili ne do onih nekoliko kapi u dnu srpske duhovne i moralne jame. Čini se da nikome od onih, koji su na vlasti u Srbiji, ne pada na pamet da bi trebalo zasukati rukave i započeti rad na kopanju novih “bunara”, bez kojih se “žeđ” za zločinom, prevarom i izdajom, nikako neće moći izbeći.  Umesto toga, vlast i opozicija se nadmeće u “bacanju koske” zabludelim masama. Pošten svet u Srbiji nije na vlasti, a sva je prilika da nikada neće ni biti, jer pošteni su, izgleda,  priprosti i naivni, te im ne pada na pamet da mogu da sačuvaju glavu jedino tako što će sa svoje grbače zbaciti teret savesti i iskonske čestitosti. Narodu u Srbiji ostalo je da bira da li će se pretvoriti u zver ili će ostati ovca. A ovca je, čini se po prirodnom zakonu, rođena za striganje ili za ražanj.   CRNOGORSKA LIVADA   Ogledalo u kome se najbolje vidi buduća srpska sudbina, nalazi se na sprženim “pašnjacima” nekada slavne (i srpske) Crne Gore. Gotovo je neverovatno da promena imena jezika, kojim su Srbi u Crnoj Gori oduvek govorili, nije izazvala ozbiljnije potrese u tamošnjem javnom mnjenju. To je i jasan primer na koji način se zatire čast, dostojansvo i narodno sećanje na pretke, bez kojih nema niti je ikada bilo budućnosti. Onim krugovim koji su zamislili kako da nateraju jedan narod da se sam odrekne sebe, takav eksperiment je pokazao da su na “pravom putu”. Srbi žive od danas do sutra, a sećanje na juče bledi već sa prvim sledećim svitanjem. Svitanjem u kojem se čovek ne budi, već i na javi nastavlja da brodi svojim kvarnim snovima. Svakojake vladine i nevladine organizacije, precizno i na “naučno” zasnovanim metodama, zaoravaju srpske moždane brazde, zatrpavajući ih tonama pohlepnih misli, to jeste, plodnim đubrivom, odakle će za koju godinu izrasti cvetna i mirisna crnogorska livada. Svakako, glavni uslov takve “svetle budućnosti” jeste, najpre, da se Srbin istera iz svake moždane ćelije, danas već prilično prepariranog Crnogorca, a potom, da se takva lutka od čoveka, u svoj svojoj lepoti i sjaju, pokaže onim nesrećnicima koji nisu dopustili da im neprijatelji prognaju pretke i potomstvo iz milenijumski stare srpske misli.   KOM-PEKUNARENjE   Svaki čovek, pa i životinja, ima svoj “maternji jezik”. I to je nesporno. Isto tako, nesporno je da svi ljudi govore “maternjim jezikom”, ali i da se svi ne razumeju. Dakle, Crnogorci će biti ona slika “čoveka budućnosti”, koji je u stanju da razume sve druge, uz uslov da zaboravi sebe. Zapravo, cilj “svetskog kapitala” veoma je sličan komunizmu u kome smo donedavno živeli. Jedan značajan broj crnogorskih Srba, nakon Drugog svetskog rata, bili su najžešći branioci “Tita i partije”. Iz toga vidimo da Crna Gora nije slučajno izabrana za zamorče u “svetskoj” kom-pekunističkoj laboratoriji. I pokazalo se da im izbor nije bio loš. Sigurno je da će se pomenuti eksperiment  raščovečenja u Crnoj Gori nastaviti, sve do onog časa u kome će se pokidati i one najtananije niti, koje zovemo vera, tradicija, nacionalno sećanje. Zapravo, laboranti NSP znaju ono o čemu mi Srbi, izgleda i ne sanjamo. Čovek nije ono što u njemu vidimo u času posmatranja, već je on zbir svih naših (u datom slučaju srpskih) predaka i, kroz milenijume, nataložene saborne misli. A duhovni koren svakog čoveka (time i Srbina) leži duboko u katakombama ljudske svesti i moguće ga je iščupati samo tako, što će određena jedinka prihvatiti da bude ono što nije.   KULTURNI ARMAGEDON   Kada čovek svojevoljno prihvati da nije ono što jeste, on će se pretvoriti u broj, u običan predmet, u ciglu spremnu za ugradnju u temelje novog, kapital-komunističkog i obezboženog “multikulturnog svetskog hrama”, u kome će jedina kultura biti moneta. To pomalo, čini se, liči na biblijsko pretskazanje, u kome “niko neće moći ni prodati ni kupiti, ukoliko mu žig zveri nije utisnut na čelo”. Opet, vratimo se na početak naše priče (predatori i njihove žrtve), da bismo shvatili, da ništa manje žalosna sudbina očekuje i Srbe u Srbiji. Još davno nam je Stefan Nemanja poručio, da se jezikom čuva narod i država. Izgleda da je danas malo Srba koji su Nemanjin govor u Rasu pročitali, a i oni koji su to čitali, nažalost, najčešće gledaju na takve stvari kao na deo folklora ili legende. Ni krajnje žalostan primer Crne Gore nije uspeo da nas osvesti. Svakako da za takav razvoj događaja ne treba kriviti sve Srbe (iako smo svi krivi, jedni zato što ne znaju, a drugi, zato što znaju a ništa ne preduzimaju), već najviše one koji se nalaze na čelu srpskih institucija kulture. Svakom prosečno inteligentnom čoveku, koji ima volje da ozbiljno analizira stanje srpskog duha u ovom času, jasno je da se izlaz iz tragične situacije nikada neće pronaći na nepovratnoj iskvarenoj srpskoj političkoj sceni. Dakle, ostaje polje kulture, kao odsudno bojište, na kome bi trebalo da se odigra ključna bitka u Srbiji, između čoveka u kome je nataložena arhiva nacionalne svesti i čoveka koji teži da bude samo “srećan” broj. Konačno, na takvom kulturnom “Arnagedonu”, Srbi bi mogli da izvojuju najveću pobedu u svojoj istoriji, a bez jedne jedine kapi prolivene krvi. Ipak, toga bi trebalo da se sete oni, u čijim rukama je danas srpsko žezlo uma i pameti.   Dušan Vukotić     NAPOMENA: Ukoliko ste ovu poruku dobili greskom ili vise ne zelite da primate dopise od SuriOrao.com, molimo, posaljite prazan email na suriorao@sezampro.yu