SRPSKI MANIFEST (SNOVI I REALNOST)

[Dusan Vukotic]

SRPSKI MANIFEST http://vukotic.atspace.com/manifest.htm (Snovi i realnost) Uzroci srpskog nesnalaženja   1.      Srpska nacija se danas nalazi na rubu provalije, u kojoj će srpski narod neumitno nestati, ukoliko Srbi ubrzo ne uspeju da se ozbiljno organizuju na političkom i duhovno-kulturnom planu. a) Srbija je sa svih strana okružena neprijateljski raspoloženim susedima, koji vrebaju povoljan trenutak, u kome će zauzeti deo srpske teritorije, baš onako, kako se to desilo u toku Drugog svetskog rata. Za takvo stanje u „komšijskim“ odnosima, jednim delom, Srbi sami snose krivicu, jer su dopustili da se formiraju nove nacije od srpskog korpusa u drugoj polovini dvadesetog veka (muslimani, Makedonci, Crnogorci). Ukoliko se za još jedan vek vratimo u nazad, videćemo da su Srbi velikim delom kumovali nastanku hrvatske nacije1, koja nikada nije realno postojala, sve do kraja devetnaestog stoleća. Hrvati su, zapravo, Srbi, koje je katolička vera sasvim odvojila od srpskog bića. Kako je u prošlosti dolazilo do cepanja srpske nacije, a njihovi lokalni nazivi prerastali u nacionalna imena, najbolje ćemo videti na primerima današnje Crne Gore, a delimično i Vojvodine. Nažalost, Srbima istorija nikada nije bila „učiteljica“, tako da danas imamo veoma malo Srba, koji su u stanju da shvate razloge zbog kojih se Srbija našla u, maltene, bezizlaznoj situaciji na početku novog milenijuma. b) U političkim krugovima velikog dela sveta, Srbija se tretira kao parija, „razbojnička zemlja“, država u kojoj živi nekakav divlji narod, prema kome ne treba imati nikakvog obzira. Takvoj mržnji prema Srbima, prvenstveno zapadnog sveta, teško je naći poređenje – sem, možda, onu antisemitsku, u prvoj polovini prošlog stoleća. Opet, koreni antisemitizma su sasvim jasni (leže u ljudskoj zavisti, pošto su Jevreji veoma uspešni, kako u politici tako i u ekonomiji ili finansijama), dok se za antisrpsku histeriju teško može pronaći vidljiv uzrok.  Srbija je mala zemlja (u svetskim okvirima gotovo beznačajna), pa je teško proniknuti u motive i ciljeve Zapada, zbog kojih je ona stavljena na „stub srama“. Teško je pretpostaviti da je takav odijum prema Srbima moglo da izazove lobiranje naših suseda i bivše braće u centrima svetske moći, niti, pak, plaćeno angažovanje određenih PR organizacija ili medijskih kuća. Stoga, čini se, postaje jasno, da ruženje Srba ima daleko dublju pozadinu i nekakav ozbiljniji uzrok, u čiju tajnu, u ovom času, teško možemo da prodremo. Jedno je sigurno, razloge takvog (naizgled ničim izazvanog) demonizovanja Srba ne treba tražiti ni u kakvoj mistici ili okultizmu, niti pak u „kući na putu“ ili srpskoj pravoslavnoj veri i srodnosti s „majkom“ Rusijom, jer bi se oni mogli uzeti samo kao faktori od sekundarnog značaja. Na primer, Bugarska je takođe pravoslavna zemlja i daleko bliža (geografski) ruskim prostranstvima, ali nikome na svetu ne pada na pamet da ih zbog toga na bilo koji način kinji ili „proziva“.  Očigledno je da ni druga garnitura srpskih političara (nakon Miloševića) nije uspela da pronađe „recept“ kojim bi se mogla suprostaviti pošasti ili kojim bi barem donekle ublažila želju Zapada za srpskom krvi i srpskim istrebljenjem. v) U ovom času politika Zapada prema Srbima perfidno je osmišljena i realizuje se lagano, stopu po stopu. U njihovom planu jasno se profilišu napadi u dva ključna pravca: jedan se ogleda u daljem rasrbljivanju Crne Gore i Vojvodine (Kosovo i Metohija je za njih davno okončan problem) i utapanju Srba Republike Srpske u BH Federaciju, čime bi se prekodrinsko srpsko biće sasvim neutralisalo i vremenom pretopilo u nekakvu bosansku nadnaciju pod muslimanskom dominacijom; dok je drugi krak njihove jasne antisrpske aktivnosti usmeren na rušenje osnovnog temelja jedne nacije – na rušenje i zatiranje srpskog jezika i srpske kulture uopšte. Nekadašnji pokušaj Gaše Kneževića (bivšeg ministra prosvete R. Srbije), da na „mala vrata“ u škole uvede predmet „Komunikacija“ i time istisne „Srpski jezik“, u svakoj normalnoj zemlji bi izazvao takvu buru protesta, koja bi se teško ikada stišala. U Srbiji, pak, nakon prilično jasnog protesta kulturne javnosti (koji je bio dovoljan da organizatori srpske kataklizme shvate da je takav njihov pokušaj preuranjen), Gašin „komunikativni probni balon“ je, maltene, zaboravljen. Naravno, ono što je u Srbiji predstavljalo samo „opipavanje pulsa“, docnije je, bez većih problema, realizovano u Crnoj Gori (maternji jezik).  U međuvremenu, ostvaren je i projekat „bošnjačkog jezika“, koji se jednim svojim krakom zabio u samo srce Srbije (uz odobrenje srpskih vlasti) – u Rašku oblast (sandžak), zajedno sa novopazarskim islamskim „univerzitetom“. Danas Haški Tribunal srpski jezik obeležava kao BHS ili bošnjačko-hrvatsko-srpski. Vidimo, tu je srpski (jedini jezik koji istorijski i jezički uistinu postoji) potisnut na zadnje mesto, svakako, s tendencijom, da se on u budućnosti odatle sasvim ukloni. Na Zapadu (pa i u drugim delovima sveta), naučne, kulturne i informativne institucije dobile su jasne instrukcije da izbegavaju naziv Srpski jezik, gde god je to izvodljivo. Teško je objasniti zašto to Srbe malo (ili gotovo nimalo) zabrinjava.  Barem one, čija je struka vezana direktno za jezik.   2.  Svima onima koji pažljivo prate kretanja na srpskoj političkoj sceni u poslednjim decenijama, jasno je da Srbi ni u jednom slučaju nisu imali na vlasti ljude koji su istinski nameravali da zastupaju interese svoje države i naroda. Neko će reći, da je to sasvim prirodno i da ništa nije drugačije u drugim, brojnim zemljama sveta. Naravno, jasno je da su retke države u kojima se na vlast dolazi jasnom narodnom voljom, a među onima sličnim po snazi Srbiji, to se, po pravilu, nikada ne dešava. Sudeći po tome, Srbija već dugo ima marionetsku vlast i teško je pretpostaviti da bi se to u budućnosti moglo promeniti. Zapravo, „demokratski izbori“ polako postaju farsa i u onim zemljama koji imaju značajnu „demokratsku“ tradiciju. Istinsko iskazivanje narodne volje, začudo, obrnuto je proporcionalno razvoju informativnog sistema jedne zemlje i stepena tzv. medijske globalizacije. Moderne medijske kuće, radeći po najsavremenijim metodama „masovnog ubeđivanja“, uz korišćenje svakojakih psihosociološih zamki i efekata, danas su u stanju da ubede glasačko telo da se opredeli, ako je potrebno, i za samog đavola. Prema tome, čini se da je iluzorno očekivati, da će u političkom životu Srbije uskoro doći do bilo kakve ozbiljnije promene u delovanju i podaničkom ponašanju njenih aktera.     1 Poklonivši Hrvatima vlastiti jezik, Srbi su direktno pomogli konstituisanje hrvatske nacije, čime su sebi zadali jedan od najstrašnijih udaraca u modernom dobu. Netačno da su   Hrvati kao narod ikada postojali u srednjem veku ni pre toga, jer su oni bili samo jedno od lokalnih plemenskih imena Srba. Njihova eventualna država i kraljevstvo moglo je da bude samo srpsko, otprilike onako kako je izgledala Crna Gora pod kraljem Nikolom. Da je to tako, neposredno nam dokazuju srpska prezimena Hrvaćanin (Krajina), Grbić, Grubić, Grbović, Hrebeljanović. Dodajmo tome i naziv mesta, usred Srbije, kod Obrenovca – Rvati! Pomenimo i mesto sa istim imenom, selo Rvati nadomak Raške, u čijoj se okolini nalaze neki od bisera srpske srednjovekovne kulture – manastiri Studenica, Gradac, Stara i Nova Pavlica, Nikoljača, Petrova Crkva, Đurđevi Stupovi, Sopoćani, Crna Reka... Konačno, ne bi se smelo ispustiti iz vida, da se na području današnje Hrvatske (Istra) nalazi mesto Labin i reka Raša, kao pandan gradu Raška i reci Lab u Srbiji, koji direktno obeležavaju prostor na kojem su nekada živeli Srbi. U Hrvatskoj imamo Srb, ali u tom mestu su od pamtiveka stanovali Srbi, baš kao što je to slučaj i sa Rvatima u Srbiji.     Kako se suprostaviti razaranju srpske države i zatiranju srpske nacije   1.      Iako bi se na osnovu gore navedenih činjenica moglo zaključiti, da u suštini, Srbiji nema leka, pokušaćemo da sve to sagledamo iz drugog ugla i dokažemo da srpska budućnost i ne mora da bude toliko beznadežna koliko nam se trenutno čini. Zapravo, da bi se suprostavili sistematskom istrebljenju, koje je danas  više nego očigledno, Srbi bi možda mogli da urade sledeće: a) Neophodno je da se srpska javnost animira i shvati, da od njene aktivnosti danas zavisi budućnost zemlje i sudbina srpskog potomstva. Naravno, jasno je da se narodna volja i bunt nikada ne dešavaju spontano, već da iza bilo kakvog pokreta masa mora da stoji određena organizacija, odnosno, nekakav tim ljudi, koji su u stanju da narodno nezadovoljstvo pretoči u osmišljenu pobunu ili revoluciju. Dakle, sadašnja marionetska vlast u Srbiji morala bi da se ukloni sa vlasti na jedan efikasan i upečatljiv način, koji bi ostavio utisak u zemlji, a posebno svetu, da Srbi nisu i dalje spremni da trpe teške uvrede i svakojaka poniženja. Time bi se otvorio i prostor za jedan značajan predah, u kome bi Srbija mogla da udahne svež vazduh. Svaka vlast, koja bi u takvom slučaju zamenila sadašnju, imala bi pristojan alibi pred centrima svetske moći, da ne može (i zašto ne može) da uradi sve ono što silnici od nje zahtevaju. Iako je jasno da bi takav razvoj događaja mogao da dovede do uvođenja neke vrste novih sankcija (ali ne obavezno), ipak je malo verovatno da bi u tome učestvovale zemlje poput Rusije ili Kine i da bi slična rezolucija mogla još jednom da prođe u Savetu Bezbednosti. b) Svetu bi se takav narodni pokret uporno predstavljao kao spontani bunt protiv opresije, teškog života i vlasti koja je ogrezla u kriminal, u stvari, reklo bi se ono što je u svojoj osnovi tačno i što, manje više, svetski političari i sami znaju, neki kao svedoci a neki kao direktni uesnici. v) Nova Narodna Skupština bi odmah dobila zadatak, da u rekordno kratkom donese nove zakone o stranim ulaganjima, sa svim olakšicama (uz poštovanje svih dosadašnjih ugovora sa strancima) i merama sigurnosti, čime bi se uveliko izbio jedan od glavnih aduta, za kojim bi moćnici eventualno mogli da posegnu u smislu zaštite stranih investitora. g) U srpske ambasade širom sveta odmah bi bili odaslani ljudi, istinske diplomate, koji govore strane jezike, imaju istančane manire i koji znaju na koji način treba da predstavljaju zemlju. Njihova aktivnost bi morala biti unapred detaljno isplanirana, to jeste, ništa se ne bi smelo prepustiti volji bilo kojeg pojedinca. Tako Srbija ne bi izgubila ni sekund dragocenog vremena, koje bi joj bile potrebne za stabilizovanje situacije u svetskim relacijama. d) Na unutrašnjem planu (ništa manje važno) morala bi da se dobije (maltene preko noći) bitka protiv kriminalizovanog dela društva, posebno onog u političkim krugovima, sudstvu i policiji. To bi, zapravo bio glavni uslov da država može uopšte da stane na zdrave noge. đ) Takođe, takav razvoj događaja zahtevao bi postojanje preciznog i detaljnog plana ekonomskog oporavka zemlje. U tom smislu, pre samog narodnog bunta, angažovali bi se ekonomski stručnjaci, nekorumpirani profesori i poznavaoci ekonomske nauke, a sam plan bi počeo da se realizuje istog časa po smeni vlasti. e) Svakako, prethodno spremljeni morali bi biti planovi i za sve druge oblasti društvenog života (zdravstvo, natalitet, prosveta, kultura...).   2. Na osnovu svega gore rečenog, čini se da bi takav scenario mogao da se realizuje u stvarnosti. Ipak, kako vidimo, ostaju mnoga neodgovorena pitanja: a) Da li bi se pomenuti „organizacioni tim“ uopšte mogao okupiti? Imamo li mi uopšte ljude, koji su dovoljno umni i istovremeno spremni da se žrtvuju za dobro nacije i srpske države? Teoretski gledano, trebalo bi da imamo. Ako ih imamo, kako ih naći i okupiti na jednom mestu? b) Pod uslovom da se takav „tim“ pronađe i okupi, kako ih zaštiti od moguće akcije vlasti, koja bi u takvom slučaju mogla da probegne i fizičkim likvidacijama? v) Jasno  je da navedeni „tim“ ne bi imao novaca da bi mogao da se politički oraganizuje i otvori svoje „ćelije“ po gradovima širom Srbije. Teško je pretpostaviti, da bi se ozbiljnija suma novca mogla sakupiti od eventualnih sponzora u Srbiji, a još manje bi u tome hteli da učestvuju ljudi iz srpske dijaspore. Dakle, ljudi, koji bi se prihvatili svetog zadatka spasenja Srbije, morali bi da rade bez novca ili da sami, koliko mogu, finansiraju svoje aktivnosti. g) Iz svega, nameće se pitanje, da li po gradovima današnje Srbija ima ljudi, dovoljno inteligentnih i spremnih da se angažuju na osvešćivanju srpskog roda, a da za to ne dobijaju nikakvu nadoknadu? Na to pitanje je teško dati odgovor. Svakako, sudeći po duhovnom sklopu modernih Srba, oni bi na to mogli da pristanu, ukoliko im se u budućnosti obeća nakakav položaj ili privilegije. No, ako bi se tako uradilo, da li bi takav pokret imao iakvog smisla, sem što bi se vratili na efekat „nekad viđenog“. d) Konačno, jasno je da se nikava ozbiljnija politička zamisao ne može ostvariti, a da njeni promotori ne uspeju da uđu u glavne srpske medije. Ali, kako to uraditi? Možda bi se to moglo ostvariti relativno lako, ukoliko bi slična organizacija imala u svojim redovima jedan broj ljudi, koji imaju izgrađen autoritet u srpskom rodu. Opet, da li mi imamo takvih autoriteta i ako ih možda imamo, koliko njih bi bilo voljno da se odazove jednom pozivu u jednu organizaciju, koja bi bila spremna da primeni određene "nedemokratske metode", za dobro i oporavak Srbije?                                                                                                            Dušan Vukotić http://vukotic.atspace.com     NAPOMENA: Ukoliko ste ovu poruku dobili greskom ili vise ne zelite da primate dopise od SuriOrao.com, molimo, posaljite prazan email na suriorao@sezampro.yu