|
НИЈЕ БИЛО ГРАЂАНСКЕ СВЕСТИ
Зашто се распала Југославија |
|
Петнаест година после почетка распада СФРЈ, некадашње републике бивше Југославије, а данас државе, славе своју независност. И Црна Гора је, ето, постала суверена држава. Сви као да су заборавили да су суверене државе биле и у СФРЈ, и да су по Уставу из 1974. године део те суверености добровољно пренеле на федерацију. Та је федерација после Титовог одласка са сцене била неспособна да ефикасно функционише, јер су одлуке у савезним органима доношене по принципу консензуса, а делегати у савезном парламенту полагали су рачуна својим републикама. Заправо, временом су многи проблеми друштвеног живота постајали све више етнонационални, јер осим Тита, партије и ЈНА није постојала ниједна не(етно)национална институција која је имала моћ одлучивања. За мобилизацију маса недостајала је још само психолошка димензија национализма и тај допринос су већ осамдесетих година прошлог века дале елите у свим деловима СФРЈ. Оснивање Југославије после Првог светског рата остварено је у уверењу да су се стекли услови да се национална питања на простору Балкана коначно успешно и трајно реше. У оквиру југословенског покрета, један део се оријентисао према француском типу политичке нације која у први план ставља вољу за заједништвом и припадност једној тако схваћеној нацији што се не везује за етничке, језичке или верске предуслове. Насупрот томе, имали смо концепт културне нације односно концепцију „властите вредности нације” са политичком, културном, односно моралном идејом из које онда може да се изведе представа о сопственом подређеном или повлашћеном положају. Пренаглашавање националне индивидуалности, уз прихватање теорије да природна држава не треба да обухвата више од једне нације, дало је национализмима искључив и агресиван карактер и ограничило је слободу на колектив. У балканским условима, одатле па до етничког чишћења био је још само један корак. Иако многим Европљанима сукоби на Балкану изгледају као нови пад у варварство, реч је о модерним проблемима. Људи су идентитет раније заснивали више на верској припадности. И Хабсбуршка монархија и Oсманлијско царство играли су дуго улогу натпросторних сила поретка и спречавали су ширење међунационалних сукоба. Пропаст обе империје, уз претходне унутарбалканске миграције и мешавине, уобличио је сукобе који на овим просторима трају све до данас. У социјалистичкој Југославији комунисти су одустали од тога да национални идентитет дискредитују као „лажну свест” и југословенска државност заснивала се на Титу, партији и „аутохтоној револуцији” у борби за ослобођење, при чему су се поједини национални идентитети и даље јављали као међусобна конкуренција. Тито и партија вршили су само улогу арбитра, они нису могли да отклоне јаз између политичког и етно-културног схватања нације. У Хрватској је пораз националистичко-либералног покрета 1971. доживљен као пораз од ЈНА и српских генерала, док је у Србији пад Александра Ранковића доживљен као национално понижење. Титов каснији обрачун са српским комунистима-либералима 1972, који су кроз либералнију политику заправо хтели да се ослободе сталног терета оптужби за хегемонију, дао је додатне смернице распада СФРЈ. Устав Југославије из 1974. године, националне економије, територијализација одбране, национализам институционализован у структурама државе уз политички полицентризам, ослабио је везе између република које су међусобно постале неповерљиве. У предвечерје распада земље нови лидери истакли су концепт нације, како би на смени епоха спасили своју власт (Милошевић у Србији), или дошли на власт (Туђман у Хрватској). У Хрватској су Срби од државотворног народа деградирани у статус мањине, Туђман и његова екипа нису ништа учинили да би неутралисали страховања крајишких Срба, Милошевић је опет та страховања вешто користио. Та динамика и логика југословенског процеса није ни БиХ остављала много шанси за опстанак. Миран распад Југославије морао је као предуслов да има неприкосновеност републичких граница и политичку интеграцију новонасталих мањина. То је, опет, за предуслов захтевало и својеврсну грађанску свест у новим националним државама. А ње није било, концепт културне нације који већ 200 година доминира на Балкану имао је катастрофалне последице...Мирослав Лазански |
