"Reporter", 27. jun 2001.
Fazli Veliju, osnivac OVK i ONA
Ratovacemo jos godinu dana
Ovaj 56-godisnji Albanac s prebivalistem u Emenbrikeu kaze: "Mi,
Albanci, ugrozeni smo kao nacija, tako da pojedinac nije bitan. Nacija
je vaznija od individue"
Bernhard Odehnal (Specijalno za Reporter iz Lucerna)
Stvari u severnoj Makedoniji uopste ne izgledaju dobro. Sela Vaksince
i Lojane morala su da budu predata, Slupcane i Lipkovo su pod
artiljerijskom vatrom, na hiljade ljudi moralo je da pobegne, a
poginuo je i jedan komandant. "Imao je samo 32 godine, bio nam je
jedan od najboljih boraca", kaze Fazli Veliju, stavlja mobilni u
stranu i mrsti se. "Uprkos tome, moramo se dalje boriti."
Sam Veliju nije borac. On sedi u jednom kaficu u Lucernu s pogledom na
Jezero cetiri sumska kantona i putem telefona dobija vesti s
makedonskog fronta. Ovaj 56-godisnji Albanac s prebivalistem u
Emenbrikeu osnivac je i portparol Oslobodilacke narodne armije (ONA),
koja je Makedoniju dovelu na ivicu gradjanskog rata. Makedonska
policija raspisala je poternicu za Velijuom, trazeci ga preko
Interpola. Uhapsen je u Nemackoj, ali je posle sest nedelja pusten iz
pritvora. U Svajcarskoj se oseca sigurnije: "Nisam prekrsio nijedan
zakon."
Zabluda: Veliju se ne bi mogao opisati kao "harizmaticni vodja
pobunjenika". On pre izgleda kao tipicni istocnoevropski
intelektualac: svetlog tena, sede kose, tihog glasa, umornog pogleda
koji postaje jos tuzniji kad preko mobilnog telefona stignu nove lose
vesti. Posvetio je zivot velikom zadatku i bez ironije u glasu kaze:
"Za slobodu vredi umreti." Veliju je bio nastavnik i lingvista,
studirao je u Pristini i predavao u Kicevu. Posto je 1981. bio jedan
od organizatora albanskih demonstracija, morao je da pobegne u
Svajcarsku. U Lucernu radi kao bastovan i gradjevinski radnik,
rukovodi LPK-om, levicarskom albanskom partijom u egzilu i, uzgred, s
ostalim disidentima od sredine devedesetih naoruzava Albance na
Kosovu. Sada "pomaze" makedonskim Albancima u borbi za ravnopravnost u
vlasti i sopstveni univerzitet. Veliju tvrdi da ONA trenutno ima tri
hiljade ljudi i da moze da regrutuje jos najmanje toliko. Za ratnu
taktiku zaduzen je 60-godisnji sef staba Gezim Ostreni, ali "politiku
pravimo mi ovde u Evropi". Do sada ona nije bila uspesna.
Kad je Veliju sa svojim necakom Alijem Ahmetijem i nekadasnjim
komandantima OVK prosle godine osnovao armiju ONA, nadao se podrsci
Zapada. Ideja nije bila toliko apsurdna - na kraju krajeva -
Amerikanci su podrzavali i OVPMB - ali to je bila teska zabluda. Ni
Vasington ni Brisel ne zele da se olako upuste u jos jednu balkansku
avanturu. ONA je izolovana i zasad, doduse, samo recima zestoko
kaznjena. Zbog toga je Veliju veoma uvredjen. Misli da ga je Havijer
Solana izdao. Koordinator spoljne politike EU dao je Makedoncima
zeleno svetlo za vojnu ofanzivu. Sada je jasno da Zapad ne zeli jos
jednu drzavu ili veliku Albaniju. "Mi samo zahtevamo ono sto je moguce
- ista prava kao i Makedonci", kaze Veliju.
Besa: Zasto onda mladici moraju da idu u sumu i vode rat? Veliju na
ovo nema odgovor, prica o otporu partizana Hitleru i Musoliniju: "To
nas je inspirisalo da se borimo protiv Srba i Makedonaca". Svaki borac
ONA mora da da besu da ce za svoj narod i otadzbinu dati zivot. Zasto
Zapad nema motiva da posreduje, Veliju i posle dvadeset godina u
Svajcarskoj tesko shvata. Brutalnost makedonskih snaga bezbednosti
daje ONA jos jace, razumljivije argumente. Na severu zemlje vojska je
koristila tenkove i helikoptere. Seljani se kriju u podrumima iz kojih
izlaze samo nocu po vodu i hranu. Posto je ONA pre nekoliko nedelja
predala sela Vaksince i Lojane, vojska je evakuisala sve seljane, a
muskarci su odvedeni u policijsku stanicu na ispitivanje. Neki su
izasli modri od batina, drugi s polomljenim rukama.
Mucenje nije izuzetak, vec pravilo, smatra americka organizacija za
zastitu ljudskih prava Hjuman rajts voc. Takodje, izgleda da je vojska
selo Runicu namerno ostavila u pozaru. UNHCR kaze da u juznoj Srbiji
ima 18.000 albanskih izbeglica iz Makedonije. Vlast je tako ONA dala
novo opravdanje za postojanje. "Makedonija nam je objavila rat", kaze
Fazli Veliju. "Mi se samo branimo." Zar nije ONA uzimala seljane kao
taoce i zivi stit? "Vojnici ONA idu tamo gde su im porodice. A civili
ostaju u selima jer se boje makedonske vojske." Snosite li odgovornost
za izbeglice i mrtve, gospodine Veliju? "Na Zapadu se racuna samo
individua. Ali, mi, Albanci, ugrozeni smo kao nacija, tako da
pojedinac nije bitan. Nacija je vaznija od individue."
Sporazum: Ne, Veliju ne zastupa misljenje vecine. Kad se pojavila nova
UCK, odusevljenje medju makedonskim Albancima bilo je slabo. Niko nije
zeleo rat, i Veliju i njegovi prijatelji oznaceni su kao marksisti i
pravi sledbenici Envera Hodze. U Velijuovoj partijskoj kancelariji,
pise britanski ekspert za Balkan Tim Dzuda, vec dugo stoji portret
Hodzinog naslednika Ramiza Alije. Ipak, istinski disidenti nalaze
dovoljno frustriranih studenata i besposlenih boraca s Kosova da
naprave malu jedinicu za vojsku. Oruzje preostalo od OVK prebacuje se
u Makedoniju. Potom sledi napad na makedonsku policiju, ONA se
povlaci, utvrdjuje se iznad Tetova, rat je tu i svi moraju finansijski
da pomognu. U Svajcarskoj zivi 42.000 Albanaca iz Makedonije, smatra
Veliju. Svaki od njih je potrosio izmedju 100 i 300 franaka. "U
humanitarne svrhe, naravno."
Sada je borba za slobodu u corsokaku. Posrednici EU putuju u
diplomatskim misijama od Brisela do Skoplja. Ipak, Makedonci ne
pokazuju spremnost da pristanu na mirno resenje. Od reformi, ne
primecuje se prijem Albanaca u policiju i vojsku. Premijer Ljupco
Georgijevski sluzi se nacionalistickim recnikom, ministar unutrasnjih
poslova kaze da ce se borbe voditi "dok teroristi ne budu isterani s
makedonske zemlje", a na jednoj radio-stanici Albancima se preti da ce
biti proterani u Albaniju. I svi isto misle: s teroristima iz ONA nema
pregovora. Albanska strana je isto tako nefleksibilna. Fazli Veliju bi
pregovarao, ali ne samo s Makedoncima. Treca strana mora da posreduje
i da garantuje da se dogovor postuje. To bi mogla da bude EU ili UN,
uz vojnu podrsku. Veliju moze da zamisli i protektorat kao na Kosovu.
U novoj Makedoniji, prava Albanaca moraju biti zasticena ustavom.
Borci ONA moraju biti amnestirani, a njihovi komandanti moraju dobiti
celna mesta u vojsci. Ovo su uslovi koje makedonska vlast ne moze da
ispuni.
Pre nekoliko nedelja, vodje dveju albanskih stranaka DPA i PDP sreli
su se sa vodjom ONA Alijem Ahmetijem i potpisali sporazum. Nekoliko
dana kasnije, pod pritiskom Evrope, oni su se distancirali od tog
sporazuma. Veliju sada smatra da se "bez ONA ne moze postici nikakav
sporazum". Obe strane drze svoje teritorije. Kompromis je nemoguc.
Makedonija klizi u provaliju. U kaficu na obali Jezera cetiri sumska
kantona (Lucernskog jezera) Fazli Veliju, lingvista i portparol armije
ONA, narucuje sladoled od vanile. Rat ce, kaze, jos trajati. "Mozda
sest meseci, mozda jos jednu godinu."
(Bernhard Odehnal je urednik u svajcarskom nedeljniku Die Njeltnjohe)
"Reporter''
Off-line
Pise: Petar Lukovic
Pijacni dani
Mogao sam da ga gurnem i da Tomic padne i da ga, kao, slucajno,
fasisticki nagazim nekoliko puta cipelom, ali smo, opet, prosli jedan
pored drugog
Pise: Petar Lukovic
Ima neceg bizarnog u cinjenici da, devet meseci nakon Oktobarskog
Bagera, zivot ili ono sto je od zivota preostalo, vracamo u kolosek
trivijalne, masovne apatije; hteo sam da verujem i verovao sam
(budala, of course) da ce svaki milosevicevski sluga, bio on ministar,
pukovnik, djeneral, estradni kreten, novinarska ustva, komentator a la
Stefan Grubac, direktor, upravnik zatvora ili radnik Drzavne
bezbednosti (koji je priljezno arhivirao unutrasnje neprijatelje,
kulake i sabotere), dobiti ono sto je zasluzio: zatvor, vesanje na
Terazijama, slatku celiju u Hagu, oduzimanje imovine, dvesta udaraca
gvozdenom sipkom po glavi, konfiskaciju TV studija zajedno s opremom,
samicu na dozivotnu upotrebu, masovni linc, licnu odmazdu, smrtnu
kaznu redovnim i prekomernim uzimanjem kineskog insulina, svasta mi je
padalo na pamet, sve sam vec video u kolor-kadrovima, bio strpljiv,
uveravao sebe da se stvari menjaju, zar (rahmetli) Zakon o saradnji s
Haskim tribunalom nije Dokaz Nase Volje Da Saradjujemo Sa Svetom, jebo
nas svet!
Pre neki dan - a to je, izgleda, povod za ovaj tekst - u ulici Prote
Mateje, tik uz Njegosevu, gledam kako mi u susret dolazi Branislav
Ivkovic Bane, neformalni sef formalno prezivelih Slobista; on u krem
odelu, s belom kosuljom koja se i te kako slaze s tamnijim cream
tonovima, shine cipele, naocare, svaka vlas kose na svom mestu, hoda
Bane bez telohranitelja svojom rodjenom opstinom, nitko ga ne gleda,
niko da mu dobaci pogrdnu rec. Hodam u susret Banetu Ivkovicu i kroz
glavu mi prolaze sve njegove izjave circa 1996/97, pomisljam da udarim
Baneta, da mu pljunem na odelo, da mu razbijem naocare... ali, kao sto
to obicno biva u politickim filmovima, mimoisli smo se na pola metra,
on desno, ja levo, nismo se prepoznali, ni rec nismo rekli jedan
drugom. A i zasto bismo rekli kad se ne poznajemo?
Dan posle: subota na Kalenic-pijaci, vegeterijanski eskapizam u
srpskoj organskoj hrani, paradajz, mladi grasak, jos mladje tikvice,
tinejdzerski luk, maloletna zelena salata, cak i slovenacki radic s
hrvatskim vlascem na zajednickoj tezgi. Isto one sunce od juce tako
zaslepilo da u prvi mah pred sobom ne ugledam Dragana Jugopetrol
Tomica, bivseg Sadistickog predsednika Skupstine Srbije, koji danas -
posle Ekstremno Demokratskih Promena - s cegerom u ruci, bez
telohranitelja, free, tko vas jebe, seta pijacom kao da se nista nije
desilo i pita: "Posto boranija?". Umalo da mu kazem da je boranija,
samo za njega licno, spustila cenu sa sto na sedamdeset dinara, samo
mi je sekund falio da ga pitam: "Nije li vam skupo, dva litra
benzina?", ali sam se osetio kao idiot jer Tomica niko nije primetio,
niko se nije pravio da ga je vaistinu prepoznao, svi smo kupci,
subotom, vikendom, totalno happy sto uopce imamo Kalenic.
Mogao sam Draganu, s valovito-srebrnom kosom koja mu se kalenicevski
slaze s tamnim naocarima za sunce, da izdeklamujem sve njegove izjave
o "fasistima u Beogradu koji svojim setnjama, pod nacistickim
simbolima, uznemiravaju gradjane", mogao sam da ga podsetim na izjavu
da je "Srbija - cudo jedno", mozda da ga pitam da li smo cudo jedno i
danas kad masovne grobnice otkriva svaki lazni pastir u
policijsko-vojnoj uniformi. Vizuelno saznanje da Dragan Tomic gleda
jabuke i da ih rukom opipava i da mu prodavac objasnjava kako su
zrele, domace, odrasle na prirodnom djubrivu, kako su jabuke zbog
takve zemlje dobile tu crvenozutomrku boju kosovske sorte...moglo je
da zavrsi atentatom, ubistvom na pijaci ili, prosto, mogao sam da ga
gurnem i da Tomic padne i da ga, kao, slucajno, fasisticki nagazim
nekoliko puta cipelom, ali smo, opet, prosli jedan pored drugog, ceger
na ceger, mozda mi je cak rekao "izvinite" jer me je zakacio jaknom,
nista ne pamtim, samo mastam.
Mastam, recimo, kako Goran Matic provodi dan. Da li se seta
Terazijama, sedi u kaficima, pije kavu i gleda devojke u
mikro-suknjama koje se tajno dosaptavaju recima "eno ga onaj
ministar"; hoda li Ivan Markovic Bulevarom revolucionarnog sverca
(nekadasnji Bulevar revolucije); zastaje li ispred bugarsko-narezanih
diskova, mozda mu je tuzno sto je John Lee Hooker umro, verovatno pati
za Davorinom Popovicem, koji je - secate se tekstova iz Politike s
pocetka rata u Bosni - bio optuzivan da u sarajevskom zoo-vrtu ima
privatan zatvor za Srbe kojima hrani bosnjacke lavove?
Nista vise ne sumnjam; ocekujem da doktoricu Miru Markovic sretnem na
Djermu i da joj seljaci ucine cenu za kilo crnog luka; mozda ugledam
Milana Milutinovica u trolejbusu 28 kako kupuje kartu i kako nema
sitno; nije daleko od pameti da vidim Veselina Sljivancanina kako
ispred mog solitera prodaje vojni krompir s epoletama iz Vukovara.
Sve je, rekoh, moguce; devet meseci trudne demokratije - porodilo je,
finally, Srpsku Svakodnevicu. U kojoj smo svi isti: ni luk jeli, ni
luk kupovali na Kalenicu.
Independent, 2 jul 2001
Nova akcija davanja krvi za identifikaciju srebrenickih zrtava
Pise Kate Holt iz Srebrenice
Muska pazljivo podize raspadnute ostatke dzempera svoga oca. Ali
preostala odeca koja stoji pred njom ne pripada njemu. Sadrzaj druge
kese je izrucen na sto od nerdjajuceg celika i tada je spazila cizme
svoga oca. Lice joj se grci dok podize cizmu. To je previse. Ovi
iscepani i blatnjavi ostaci srusili su joj svaku nadu da je jos uvek
ziv.
Svakoga dana porodice dolaze u Podrinje u Bosni kako bi u okviru
Projekta identifikacije pokusali da prepoznaju ostatke odece
pronadjene u masovnim grobnicama oko Srebrenice; 11 jula ce biti
sestogodisnjica masakra kada je, kako se smatra, pobijeno 9,000
muskaraca u gradu koji su Ujedinjene nacije odredile kao "sigurno
utociste" za muslimane.
Dokazi bi mogli odvesti pravo do Slobodana Milosevica koji bi trebalo
da se suoci sa optuzbama za zlocine u Bosni i Hrvatskoj kada ovih dana
optuznica protiv njega bude prosirena. Vojni staresina bosanskih Srba,
general Ratko Mladic, cije su trupe pregazile ovu muslimansku enklavu
1995, kao i lider bosanskih Srba, Radovan Karadzic, optuzeni su za
genocid od strane tribunala UN za ratne zlocine zbog svoje uloge u
bosanskom sukobu. Do sada je otkriveno vise od 4,700 tela. Ona se
nalaze u hangaru u koji je Muska dosla da identifikuje odecu svoga
oca. Tu lezi gomila plasticnih kesa obelezenih flomasterom. Zadah
raspadnutih tela je nepodnosljiv, ali je nehumanost presla sve
granice. Do sada je identifikovano svega 180 tela.
Projektom rukovodi bosanski patolog Dr Kestovic. Samo dva asistenta mu
pomazu u ovom golemom poslu spajanja delova tela. Treba uzeti uzorke
kostiju, koje se zatim porede sa DNA uzete iz krvi bliskih clanova
porodice. Bice potrebno gotovo 100,000 uzoraka krvi kako bi se utvrdio
identitet svih koji nedostaju. Ovo je prvi put da se DNA testovi
koriste u post-konfliktnom perodu, i prvi put u ovoj meri.
Medjunarodna komisija za nestale osobe je pre dve godine formirala
ovaj projekat kako bi se pronaslo vise od 30,000 ljudi nestalih u
bosanskom ratu. U finansiranju projekta glavnu ulogu imaju Amerikanci
za ukupno 4 miliona dolara [2.8 miliona funti]. Britanska vlada je
dala samo 140,000 funti. Potrebno je jos mnogo novca kako bi se
projekat zavrsio.
Do sada je prikupljeno samo 12,000 uzoraka krvi. Zbog ogromne
migracije ljudi posle rata, mnogim porodicama je prakticno nemoguce
uci u trag, a cak i kada se nadju potencijalni donatori, oni su cesto
nevoljni da daju krv.
Hava Omerovic je sedela na stepenistu kuce svoje sestre kada je stigao
auto projekta sakupljanja DNA. Vec drugi put pokusavaju da je ubede da
da te cetiri kapi krvi. "Medju zenama cesto postoji strah da ce
izgubiti drzavne penzije ukoliko njihovi muzevi budu identifikovani",
objasnjava sef projekta Adnan Rizvic. Hava je u Srebrenici izgubila
cetiri sina, muza i trojicu brace. Na kraju je pristala na test za
koji je potrebno manje od pet minuta.
Kancelarija visokog predstavnika za Bosnu je u Srebrenici odredila
44,000 kvadratnih metara zemlje za izgradnju memorijalnog parka i
groblja. Kamen temeljac ce biti postavljen 11. jula kada se ocekuje da
se vrati vise od 5,000 bosanskih muslimana. Imenovan je i specijalni
predstavnik koji ce nadgledati memorijalni projekat, a strane vlade su
odobrile novac za njegovo finansiranje.
Zenske grupe i porodice se nadaju da ce na tom mestu biti prostora za
10,000 individualnih grobova, cime ce ovo mestu postati najvece
civilno groblje u Evropi.
Iako su ostaci sina Amre Selemovic idetifikovani, ona odbija da
dozvoli da ga sahrane u Srebrenici dok se ne zavrsi memorijalni
projekat, a to moze potrajati i pet godina. "Cim iskopaju nekoliko
grobova i podignu neku malu statuu, nestace novca", kaze ona. "Ovaj
memorijalni centar treba da bude najveci na svetu da bi se videlo kako
nam medjunarodni politicari nisu pomogli. Verovala sam da ce UN
zastititi moju porodicu, sada ne verujem da ce pokopati ono sto je
ostalo od moje dece."
Za zene kao sto je Hava, identifikacija uz pomoc DNA ce staviti tacku
na agoniju i nemogucnost da sazna gde se nalazi njena porodica.
"Volela bih da mogu da obidjem njihove grobove", kaze ona. Ali kada ih
sahrane zelim da umrem, jer tada cu znati da nikada nece moci da se
vrate."
> Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
