Kosovo i ceo Balkan su još međunarodni ulog
PARIZ - U principu, danas bi u Beču trebalo da počne neki dijalog između Beograda i Prištine, mada je još neizvesno učešće albanske delegacije. Parlament Kosova je odbio da otvori debatu o tome treba li održati pregovore u Beču. Albanski poslanici se migolje i pokušavaju da se izvuku, ali ih je pritisnuo takozvani međunarodni faktor.
Diplomate koji javno daju izjave o ovom pitanju, iz Evrope i Amerike,
poručuju im "morate na pregovore".
Nije sad lako biti u koži albanskih
političara. Jer, međunarodna zajednica drži vlast na Kosovu i skoro je nemoguće
ne slušati je. Naročito ako neke ozbiljne poruke stižu i iz Vašingtona.
S druge strane, ući u pregovore koji nemaju podršku ekstremista na Kosovu, biti primoran da daješ neke izjave koje ove iritiraju, to može da izazove razne neprijatnosti - od verbalnih kritika do smrtne kazne. I tako, Albanci pokušavaju da se izmigolje, a onda ih međunarodna zajednica pritisne. Sad će morati nešto da odluče, u nedelju, dolaze ili ne dolaze u Beč.
Diplomati imaju možda neku svoju logiku, mada je moguće i da jedva znaju šta i kako da rade u ovoj situaciji, za koju su odgovorni bar koliko i Srbi i Albanci. Sada kažu: vreme je sazrelo za početak dijaloga, mora da se razgovara, jer ništa nije završeno na Balkanu, bar od Bosne, ako ne i Hrvatske, pa do Makedonije, dok se ne reše problemi na Kosovu. I to problemi od statusa Kosova pa do bezakonja koje vlada u pokrajini, bar kad je reč o etničkim političkim ubistvima.
A zašto je vreme baš sad sazrelo, to sigurno nijedan diplomata ne bi mogao da objasni. Koliko je vreme daleko od zrelosti vidi se po tome što ovo u Beču još nisu pregovori, nego tek, eto, nekakav susret, koliko da se može reći: stvari napreduju. Isključena je debata o statusu Kosova, najviše zato što o tom ključnom pitanju niko nema šta da kaže.
U Prištini kažu: "Mi smo nezavisni, to je gotovo i samo treba formalno da se
proglasi".
U Beogradu: "Kosovo je bilo i ostaje deo Srbije, to se kaže i u
rezoluciji UN i može da se razgovara samo o njegovom statusu u okviru
Srbije".
A u Ujedinjenim nacijama, kao i diplomatije u Americi i Evropi, prosto ne mogu da kažu ništa o ovom pitanju što ne bi bilo ili kršenje svih zakona, kad bi rekli Kosovo je nezavisno, ili, pak, nešto što izaziva katastrofu na terenu - i za njihove sopstvene trupe, kad bi rekli Kosovo je deo Srbije. Tako o ovome niko ne sme ni da pisne. Nada je da će se to pitanje jednog dana samo od sebe rešiti.
A u međuvremenu, to su ovi pregovori - hajde da pričamo o raznim tehničkim i životnim pitanjima, o komunikacijama, o transportu, pa možda i o bezbednosti i povratku proteranih Srba na Kosovo. Mada, pričati o tome a da nije rešeno pitanje nezavisnosti, skoro da nema smisla.
O svemu ovome bi i Albanci lako pregovarali da se ne plaše da u nekoj takvoj normalizaciji ne budu uvučeni u neki proces na kraju koga će morati da se pomire sa nečim manjim nego što je nezavisnost.
A ovi strahovi i nisu sasvim neopravdani. Oni misle da će lakše doći do nezavisnosti ako neprekidno dokazuju međunarodnoj diplomatiji da na Kosovu ne može biti normalizacije ako se prvo ne dobije nezavisnost. Otuda stalna politička ubistva i napadi na Srbe, koji možda više nisu toliko motivisani nekom netolerancijom, koliko je reč o smišljenoj politici.
Ranije im je ova taktika bila dobra, dok su postojale snage u međunarodnoj zajednici čiji su se interesi poklapali sa njihovima. Sad je to postalo rizično. Gube poene i u Evropi i u Americi. Njihovo ponašanje se suviše dobro uklapa u priče o terorizmu. Bezakonju, međunarodnoj mafiji. Na kraju bi mogli potpuno da izgube podršku, mada i tada mogu da kažu: "Pa šta, šta sad, mogu i Evropa i Amerika da odluče protiv nas? I njima su ruke vezane. Ne mogu sad ući u rat sa Albancima". I ovo je tačno, ali svejedno, ne isplati se ovih dana terati inat sa moćnima.
Srbi su se, naprotiv, konačno izveštili i zauzeli su odličnu poziciju. Jedino je međunarodnim diplomatima to sad nezgodno da kažu javno. Beograd ima dobrog vođu za pregovore, koji dobro stoji na Zapadu, vešto pregovaraju, kooperativni su, uklapaju se u interese zapadnih sila. Jedino, ova veština im ovoga puta ne služi mnogo. Imaju dobru pregovaračku poziciju, kad bi znali o čemu da pregovaraju i šta da traže.
Zvanično, Beograd drži do toga da Kosovo ostane deo Srbije, ali teško da bi se našao neko ko misli da bi Kosovo ovakvo kakvo je sada zaista moglo da bude deo Srbije. Sa tim kamenom oko vrata ona bi potonula . Čak i kad je reč o manjim problemima, gde je pregovaračka pozicija Beograda odlična, opet ne znaju šta zapravo traže. Na primer, kad traže povratak Srba na Kosovo i da im se garantuje bezbednost - tu bezbednost im niko ne može garantovati, jer nikakav NATO pakt neće ratovati da bi Srbima obezbedio miran život, niti će kontrolisati albanske ekstremiste.
Pa, onda nekako nije lako pozivati Srbe da se vraćaju na Kosovo, gde mogu da ih ubiju nekažnjeno, maltene kao zečeve, kao nedavno onu decu koja su se kupala na reci. Ne možete savetovati ljudima, ni moralno ni političi, da rizikuju život ako vi ništa ne možete da uradite da ih zaštitite. Tako da srpska pregovaračka pozicija jeste dobra i sad Beograd to dobro vodi, ali je nekako nerealna.
Evropljani, Amerikanci i predstavnici UN opet hoće da organizuju pregovore, ali da ne bi preuzeli odgovornost za nevolje do kojih može doći, prave se da su oni samo neki spoljni učesnici. A to nije nimalo slučaj. I Srbi i Albanci znaju da o svim glavnim pitanjima upravo oni odlučuju, pre svega Vašington. Ako hoće da nametnu neko rešenje, samo ga oni mogu nametnuti. A ako neće, Beograd i Priština ništa tu ne mogu da urade.
Postoji i najgora mogućnost - da deo međunarodne zajednice minira namerno pregovore tanjim putevima, podržavajući ih javno. Jer, Kosovo i ceo Balkan su još uvek veliki međunarodni ulog. Tamo se sukobljavaju Brisel i Vašington oko jednog vrlo osetljivog pitanja, a to je upravljanje evropske odbrane i uopšte politička samostalnost Evrope u odnosu na Vašington.
EU bi volela da pokaže da može sama da reši pitanje Balkana, što joj u današnjim uslovima Vašington sigurno neće dozvoliti . A ako pregovori i bilo kakav predlog za rešenje pitanja Kosova nemaju potpunu i iskrenu američku podršku, ne samo javnu, onda od toga neće biti ništa. Može čak doći i do porasta nasilja.
Vrlo je loš znak pored pregovore to što, recimo, Ramuš Haradinaj, čovek koji je vrlo blisko služio Amerikancima, neće da ide na pregovore. Jer, ako bi mu iz Vašingtona jasno poručili da ide na pregovore, sigurno bi išao. A ako samo Rugova ide na pregovore, čak i ako to prećutno podržava većina Albanaca, onda on previše rizikuje.
Da rezimiramo, albanska pozicija se pogoršava u odnosima sa svetom, srpska se popravila, ali se od toga ne vide plodovi. A diplomatija Evrope i Amerike je u dubokim razdorima. Ti razdori ne dolaze sa Balkana ni zbog Balkana, ali na Balkanu mogu da se plate.
Stanko Cerović
