Glas javnosti, 19. oktobar
PRIZMA: Ekonomski izgledi za 2004. godinu
POKLICI ZA EVROPU I POSLUŠNOST OLIGARHIJI
Danijel Cvjeticanin
Plan premijera Živkovica mogao bi da cini dobru gradu za analizu konfuzije u
konceptu ekonomske politike u tranzicionom periodu, pošto se u njemu ciljevi
izgradnje tržišnog modela cudno preplicu sa davno preživelim mehanizmima
dirigovane privrede.
Premijer Zoran Živkovic, podrazumevajuci da je u toku tek prvi mandat ove
reformske vlade, predocio je gradanima Srbije dilemu u pogledu karaktera
ekonomske politike (i budžeta) za naredne godine. Ta se dilema sastoji u
pitanju: razvojni ili socijalni budžet?
Bake i deke ce, u najavljenoj javnoj raspravi, morati da se dogovore sa
svojim unucima da li žele da i dalje pripremaju penzije u punom iznosu, a da
unuci besposlice po ulicama, ili su spremni na "neznatnu" žrtvu, tj. da
njihove penzije (za neko vreme) budu prepolovljene, a da vlada oslobodena
sredstva budžeta ekspertski upotrebi za investiranje u nova radna mesta.
Javno mnjenje, iako je zahvaljujuci merama Vlade, u stanju apatije (rekli
bismo i totalne anestezije), ipak je reagovalo na ovako snažan šok, pa je
premijer, kao dopunu prvobitne vizije, nedavno izložio operativni plan mera
za napredak zemlje u desetak tacaka.
Izloženi plan mogao bi da cini dobru gradu za analizu konfuzije u konceptu
ekonomske politike u tranzicionom periodu, pošto se u njemu ciljevi
izgradnje tržišnog modela cudno preplicu sa davno preživelim mehanizmima
dirigovane privrede.
Tip konfuzije
Osnovni problem tranzicije u Srbiji i jeste baš ovaj i ovakav tip konfuzije,
a iza poletnih poklica: "za Evropu", cesto stoje operativni planovi za
povratak u dirigovani model, koji implicitno podrazumeva jednoumlje kao
idejni program, a bespogovornu poslušnost vladajucoj oligarhiji, kao jedino
prihvatljivu praksu.
Dokle se stiglo u sprovodenju reformi? Neki analiticari smatraju da je
stanje katastrofalno, a svi su, bez izuzetka, saglasni u oceni da su
rezultati privredne aktivnosti daleko ispod ocekivanih.
Statisticki podaci o industrijskoj proizvodnji, izvozu i stepenu
nezaposlenosti u protekle tri godine zaista deluju zastrašujuce. Treba imati
u vidu da su to godine posle ukidanja stroge medunarodne ekonomske blokade,
kada se, prirodno, ocekivao brz ekonomski rast i dostizanje bar 70% nivoa
aktivnosti iz 1990.
Dramaticno otvaranje deficita spoljnotrgovinske razmene i deficita javne
potrošnje, rast spoljnog duga (pogotovo rata njegovog servisiranja),
unutrašnjih dugovanja i nezaposlenosti, imaju za neizbežnu posledicu pad
atraktivnosti našeg tržišta za investitore i finansijere, posebno za one
koji bi aktivirali direktne investicije u nove kompanije, ili u vec
postojeca preduzeca.
Šteta, koju trpi privreda (i ogromna vecina gradana), verovatno je stostruko
veca od pribavljene koristi za dream-team. Ona se procenjuje na oko 650.000
USD dnevno. Toliko, najmanje, iznosi izgubljeni društveni proizvod koji
prouzrokuje svaki dodatni dan mandata ove i ovakve vlasti.
Uzroci
"Reformisti" od javnog mnjenja ne zahtevaju podršku, nego vreme da "završe
posao". "Pustite nas da završimo posao"! uzvikuju u skoro svakom obracanju
javnosti. "Ne pitajte šta radimo, ni kako." Vlast u Srbiji pokazuje strah da
se, i pored spretnih (ali skupih) manipulacija za održavanje vecine u
parlamentu (126 poslanika), ta krhka vecina, ipak ne izgubi.
Zaista, teško je objasniti razloge zbog kojih bi poslanici DOS-reforme
podržavali Vladu besplatno, a svi ostali tu uslugu obavljali uz "neznatnu
naknadu" (cena - prava sitnica)? Vlada oseca i permanentnu pretnju
socijalnih nemira, koje mora da sprecava subvencijama ("socijalni program"),
ali i povecavanjem broja placenih i dobro naoružanih pripadnika snaga
bezbednosti.
Naši "reformisti" cesto ponavljaju da su loši rezultati normalna pojava u
pocetnim fazama tranzicije.
Ali,kako onda objasniti da ukidanje sankcija 2000. nije uticalo na rast
privredne aktivnosti, dok je popuštanje sankcija, posle Dejtonskog sporazuma
1995. prouzrokovalo osetan rast industrijske proizvodnje i društvenih
proizvoda?
Ovo ukazuje na zakljucak da ne treba tražiti brzoplete i stereotipne
odgovore na pitanja o lošim performansama privrede, nego se pažljivo moraju
ispitati okolnosti posle 5. oktobra 2000. Mnogi od uzroka prosto bodu oci
analiticarima: od formiranja kriznih štabova u jesen 2000. do finansijskih
afera na skoro svim nivoima, pa cak i u vrhovima vlasti.
Nipošto ne treba potceniti ni ulogu nasledenih komandnih poluga dirigovane
(partijske) privrede, koje je i nova vlast tako zdušno prigrlila. Ismevanje
legalizma, narocito kada to ismevanje potice sa vrhova izvršne vlasti,
stvara ambijent svojinske i ugovorne nesigurnosti i takode je znacajan
faktor kocenja privredne aktivnosti.
Postoje i mišljenja da koristoljublje clanova vlade, udruženo sa relativno
niskim nivoom plata državnih cinovnika (pa i ministra), mnogo doprinose
ambijentu nesigurnosti i stalno prisutnih korupcionaških afera. Ambijent
"implicitnog poziva na korupciju" nije pogodan za zamah privrednih
inicijativa, narocito kada koristoljublje dobije na intenzitetu i preraste u
halapljivost, što se, po mnogim posmatracima prilika u Srbiji, vec dogodilo.
Trenutna privredna situacija nalaže snažnu i hitnu aktivnost države na
smanjivanju nivoa javne potrošnje, koja je dostigla zapanjujuce visok nivo u
odnosu na društveni proizvod. Svaka država, sa ovako alarmantnim
pokazateljima u realnom sektoru, morala bi da nade mogucnost da prilagodi
javnu potrošnju nastalim prilikama. Narocito ako ima u vidu cinjenicu da je
projekcija budžeta radena pod pretpostavkom da ce stopa rasta bruto domaceg
proizvoda iznositi oko 5%, a da, u ovom trenutku, optimisti ne ocekuju rast
preko 3,5%, a pesimisti predvidaju nulti rast.
Mucno je davati predloge redukcije javne potrošnje u situaciji nagomilanih
socijalnih problema, kad se zna da najveci deo javnih rashoda podmiruje:
penzije, koje su na alarmantno niskom nivou, plate prosvetnih i zdravstvenih
radnika, koje su takode veoma niske, socijalna davanja, koja su gotovo
simbolicna i obaveze prema kreditorima.
Ove stavke budžeta (i fondove) zaista nije moguce redukovati, ali je moguce
redukovati brojne stavke (istina u manjim pojedinacnim iznosima) prema
kojima se Vlada ponaša sa pažnjom pijanog milijardera. To se odnosi na
nabavku roba i usluga, investicije, subvencije i ostale rashode. Redukovani
plan javne potrošnje za 2003. godinu, morao bi biti osnova planiranja
budžetske (i druge) potrošnje za 2004.
Pored toga, mora se obezbediti efikasnija naplata poreskih (i drugih)
prihoda. Netransparentnost javne potrošnje takode je jedna od krupnih mana
javnih finansija u Srbiji. Izvršenje budžeta izmice parlamentarnoj kontroli,
a budžetska i devizna inspekcija, koje bi trebalo da kontrolišu i rad
ministarstva finansija, ne mogu to da cine, pošto su i same podredene tom
ministarstvu, opet, valjda, radi lakšeg "završavanja poslova" (za šta
javnost mora da pokaže široko razumevanje).
Reforme u državnom aparatu i administrativnim procedurama (na svim nivoima)
spadaju u skup najvažnijih reformi koje vlast može (i treba) da sprovodi.
Znacajni reformatori u istoriji ostali su zapamceni po promenama u
organizaciji države i njenih institucija, a menjanje "mentalnog sklopa"
stanovništva i veliki poslovni i investicioni poduhvati došli su kao
prirodna posledica uvedenih promena.
Pokazalo se da su naše privredne reforme, baš kao i naše privredne krize,
pojave koje traju bez prestanka, pa je i zapošljavanje naših ljudi u
inostranstvu stalno raslo, da bismo danas, prema nekim ocenama, imali
nekoliko miliona naših gradana u razvijenim zemljama zapadne Evrope, severne
Amerike i Australije, od kojih je najmanje 1-2 miliona zaposlenih.
Domaca strucna literatura bavila se veoma površno, ili nikako, uticajem ovog
stratuma na domace ekonomske prilike, ali cak i sasvim letimicno analiza
pokazala bi da je uloga dijaspore u našem privrednom životu izuzetno
znacajna. Kako objasniti, ako ne uticajem dijaspore, ekonomsko
preživljavanje našeg stanovništva u mucnim godinama blokade, izolacije i
dugotrajnog bombardovanja? Kako, ako ne i ulogom dijaspore, objasniti uspeh
Avramovicevog programa remontizacije i stabilizacije, pa i nedavne uspehe u
reanimaciji deviznih rezervi i novcane mase? Kako objasniti rast deviznih
rezervi, uz istovremeno obaranje rekorda u visini spoljnotrgovinskog
deficita?
Visoke svote novca (u deviznom znaku) dolazile su, i još uvek dolaze, bilo u
obliku doznaka, ili kao potrošnja "gastarbajtera", prilikom relativno cestih
poseta domovini. I danas su sredstava iz dijaspore važni amortizeri
tranzicionog šoka. Neocekivano nizak nivo socijalnih napetosti (p pored
jasnih statistickih pokazatelja o katastrofalnom stanju u ekonomskoj i
socijalnoj sferi) dobrim delom dugujemo cinjenici da u najrazvijenijim
zemljama imamo skoro isti broj zaposlenih sunarodnika, kao i u našoj
oronuloj i posrnuloj privredi.
Zaista, da bi se podstakle jace veze (narocito one finansijske) dijaspore i
domovine, potrebno je mnogo više od sjajnih obecanja i prezentacija, koje
uvek lice na madionicare predstave. A van ove oblasti, vlast je ucinila
veoma malo: nerešeno je pitanje glasackih prava dijaspore, pitanje
denacionalizacije ostalo je permanentno otvoreno, posebne poreske olakšice
(prilikom investiranja) za naše gradane iz dijaspore - ne postoje, vizni
režim (to je za dijasporu važno pitanje) sa EU, SAD, Kanadom i Australijom
je težak i ponižavajuci, a privredni ambijent je podjednako loš i za strane
investitore, i za investitore iz dijaspore, kao i za domace investitore.
Izgovori
Postoji nekoliko standardnih "odgovora" kojima se, obicno, pravdaju loši
privredni rezultati u toku mandata ove vlade. Tek kad se nadu na listi svi
zajedno, dolazi snažnije do izražaja njihova suština, slicnosti sa mentalnim
modelom "balkanskog šijuna" i bliskost sa filozofijom totalitarnih režima.
1 O argumentu da su "prve godine tranzicije uvek i godine privredne
recesije" vec je bilo reci u okviru ovoga teksta. Podsecamo, još jednom, da
period 2001-2003. neposredno sledi trenutku ukidanja medunarodne ekonomske
blokade, pa bi, zbog toga, to trebalo da bude period bržeg ekonomskog
oporavka.
2 Poslednjih dana septembra, jedan ministar je za loše privredne rezultate
optužio - statistiku. Otprilike, "rezultati su dobri, ali statistika ne može
da ih prati". Ovaj iskaz bolje osvetljava razloge zbog kojih je Vlada Srbije
ucinila se što je bilo u njenoj moci da razbije statisticki sistem, ali je i
u njegovom ostatku ostatka dovoljan broj kompletnih strucnjaka da objasne
statisticki nepismenom ministru da, iako ozbiljno oštecen, statisticki
sistem još uvek daje najpribližniju sliku privrednog života u republici.
3 Cesto se kao razlog za loše rezultate navodi i "naš mentalni sklop". Kao:
"dok se mentalni sklop ne promeni, nece biti ništa od reformi, a ni od
tržišne privrede". S druge strane, svako zna da ni do najmanje promene u
"mentalnom sklopu" nece doci dok se ne promeni privredni ambijent. Pa ko tu
sada da se snade?
4 Povremene hajke na "antireformiste", tj. na "neprijatelje svih boja",
pomažu Vladi da opravda loše performanse privrede. "Pa zar se mogu
sprovoditi ovako duboke reforme, ako ne postoji konsenzus"?. U njihovoj
interpretaciji, konsenzus znaci bespogovornu poslušnost... zna se kome! A
ukoliko bi broj onih koji "guraju klipove u tockove reformi" postao
znacajniji, a reagovanje javnosti burnije, Vlada, verovatno, ne bi prezala
ni od ozbiljnijih mera: cenzura, vanredno stanje, vojni udar.
