Još ne postoji volja da se otpuštaju nesposobni
Za promene je potrebna "petlja" koja nedostaje i Vladi i zaposlenima
Univerzitetski život potresaju štrajkovi, ali i priče o reformi koja bi trebalo radikalno da promeni visokoškolsku krvnu sliku. U toku su debate o tome kako treba te promene da izgledaju i koliko dugo treba da prodru da bi se protresla i pretresla fakultetska svakodnevica.
Profesor Filološkog fakulteta u Beogradu Ljubiša Rajić važi za čoveka koji bez dlake na jeziku otvoreno govori o svemu što tišti univerzitet. U intervjuu za "Glas" govori o štrajku, korupciji, zakonu i razlozima zbog kojih mladi ponovo odlaze sa fakulteta.
- Ako govorimo o plati, štrajk je sigurno opravdan jer su plate na univerzitetu veoma niske. Dobro prolaze samo oni koji naplaćuju studentima sve, pa maltene i kada kinu u hodniku, kao na Pravnom fakultetu u Beogradu, ili prodaju svoje usluge na druge načine. Ali, u celini zaposleni na univerzitetu su loše plaćene, a posebno asistenti.
 | ||||
 |
|
(Ne)zainteresovanost Univerzitet i Vlada koji trpe da im je, na primer, na Učiteljskom fakultetu u Beogradu jedan mašinski inženjer prodekan za nauku, a jedan pravnik koji piše o ekonomiji železnica - prodekan za nastavu, objektivno nisu zainteresovani za budućnost univerziteta i, što je još gore, osnovnoškolske nastave. |
|
|
 |
| |||
|
| |||
| ||||
Ipak, štrajk ne podržavam jer se sem plata ne zahteva ništa drugo i zato što je univerzitet kao institucija učinio premalo da se sam promeni. Održavati toliku mrežu je potpuno neopravdano, sam univerzitet bi morao da zahteva oštru racionalizaciju koja bi ga svela na onoliko fakulteta koliko je potrebno zemlji. I na njemu bi trebalo da ostanu oni nastavnici koji su kompetentni, ostali bi trebalo da dobiju otkaz.
Znači li takav stav i podelu BU?
- Ne mislim da bi se
i jedan ozbiljan problem na Univerzitetu u Beogradu rešio time što bi on bio
podeljen na nekoliko manjih. Nije njegov problem u veličini, nego u lošoj
organizaciji, samoživosti fakulteta i nezainteresovanosti za celinu
univerziteta.
| ||||
|
|
Lustracija i otkaz Na univerzitetima nije sprovedena lustracija i ne postoji ozbiljna spremnost da se da otkaz onima koji po moralnim, naučnim ili nastavnim rezultatima ne bi trebalo da budu na univerzitetu, a takvih ima previše na svim univerzitetima. Mnogima je univerzitet potreban zbog titula i privatnih poslova, ali oni nisu potrebni univerzitetu. I sada na mnogim fakultetima vedre i oblače oni koji su ih gurnuli u katastrofu u prošlom režimu. |
|
|
|
| |||
|
| |||
| ||||
Da li prednacrt može da napravi radikalni rez u
visokoškolskom sistemu?
- Ovakav kakav je, bez jasne političke volje
Vlade, ne. On prevodi univerzitet iz državnog u decentralizovan koji će biti ono
što se fakulteti međusobno dogovore, a oni će uglavnom braniti samo svoje
interese. Osim toga, ne postoji politička volja da se neke odredbe iz tog zakona
sprovedu. Ne postoji volja da se nekom oduzme zvanje ako se utvrdi da ga nije
zaslužio, ili da se onome ko godinama ništa ne radi ili se bavi privatnim
poslovima umesto nastavom i naukom da otkaz.
Jedino su na BU javno kritikovali neka od ponuđenih rešenja u
prednacrtu...
- O svakoj kritici treba ozbiljno razmišljati, ali
Univerzitet u Beogradu je suviše malo uradio na sopstvenoj reformi da bi imao
neko veliko pravo na kritiku.
U univerzitetskim dijalozima često se lome koplja oko obima
korupcije na univerzitetu i u društvu.
- Korupcije ima u zdravstvu,
privredi, policiji, ali to nije opravdanje za korupciju na univerzitetu. Osim
toga, korupcija nije samo ako student da pare nastavniku ili studentkinja legne
sa nastavnikom da bi dobila prelaznu ocenu, korupcija je i kada se nameštaju
konkursi, kada se napreduje po klanovskim, političkim i rođačkim linijama, kada
se odlazi na kongrese, dobijaju projekti, objavljuju nekvalitetne knjige,
korupcija je i kada se studentima naplaćuju potvrde mimo bilo kakvih pravila ili
izdaju prostorije bez javnih konkursa...
Da li je reforma na univerzitetima moguća bez para?
-
Ključ reforme je volja da se ona uradi i volja da se za to plati određena cena.
Ako toga nema, ne pomažu pare, jer one ne stvaraju volju, samo olakšavaju
finansijsku stranu toga procesa.
| |||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||
Da li sada ima volje da se plati ta cena?
- Mislim da
ni na univerzitetu ni u Vladi ne postoji volja da se plati onaj nepopularni deo
cene u obliku, recimo, otpuštanja nekompetentnih nastavnika, uvođenja platnih
razreda, racionalizacije administrativnog rada i tehničkog održavanja,
nabavkama. A nema ni volje da se podrže kompetentni nastavnici i naučnici kojih
ima ne baš zanemariv broj, ali koji su uglavnom opet skrajnuti kao i pre. Muka
mi je kada vidim da najbolji sve više ćute, a najgori se sve više deru.
Da li ste popularni kod studenata i da li oni smatraju da ste
dobar profesor?
- To pitajte njih. Mene lično inače ne zanima da li me
studenti vole ili ne, nego da li smatraju da ja dobro i pošteno radim svoj posao
nastavnika.
A da li ste popularni kod kolega?
- Ne baš preterano,
a posebno ne kod onih koji su do juče podržavali onaj režim, a sada preko noći
postali perjanice napretka i demokratije. Meni zameraju što ne držim jezik za
zubima, već javno govorim ovo što govorim. Ali mi nismo plaćeni da budemo
voljeni i popularni, nego da dobro radimo naš posao. Osim toga, univerzitet je
javna institucija i javnost ima neotuđivo pravo da zna šta se na njemu zbiva. I
ja sada treba da u ovome štrajku stanem zajedno sa nekima od onih protiv kojih
smo obuću derali po beogradskim ulicama. Ne pada mi na pamet.
Neke Vaše kolege kažu da pričate protiv univerziteta zato što
niste izabrani ni na jednu funkciju!
- Mene funkciju ne zanimaju! Zanima
me samo da budem profesor koji će da uradi svoj posao najbolje što ume i može.
Olga Nikolić
